Румба је секуларни жанр кубанске музике који укључује плес, удараљке и песму. Настао је у северним регионима Кубе, углавном у урбаној Хавани и Матанзасу, крајем 19. века. Заснован је на афричкој музичкој и плесној традицији, наиме афро-кубанског тајног друштва Абакуа и афро-кубанске музичке традиције јука, као и Coros de clave са седиштем у Шпанији. Према Аргелиерсу Леону, румба је један од главних „жанровских комплекса“ кубанске музике, а термин румба комплекс данас често користе музиколози. У документарцу Ла румба из 1978. године, који је режирао Оскар Валдес, наводи се да је термин румба настао у Шпанији да означи „све оно што се сматра неозбиљним“, што потиче од израза „mujeres de rumbo“. Алтернативно, на Куби термин можда потиче из западноафричког или банту језика, због сличности са другим афро-карипским речима као што су тумба, макумба, мамбо и тамбо. Овај комплекс обухвата три традиционална облика румбе (јамбу, гуагуанко и колумбија), као и њихове савремене продукте и друге стилове.
Традиционално га изводе сиромашни радници афричког порекла на улицама и у двориштима (solares); румба је један од најкарактеристичнијих облика музике и плеса на Куби. Вокална импровизација, сложени плес и полиритмијско бубњање су кључне компоненте свих стилова румбе. Дрвене кутије (сajones) су се користиле као бубњеви све до почетка 20. века, када су их заменили тумбадорас (конга бубњеви). Током забележене историје жанра, која је започела четрдесетих година 20. века, било је бројних успешних румба бендова као што су Лос Папинес, Лос Муњекитос де Матанзас, Клаве и Гуагуанко, АфроКуба де Матанзас и Јоруба Андабо.
Од раних дана, популарност жанра углавном је ограничена на Кубу, иако је њено наслеђе потицало и даље од острва. У Сједињеним Државама дао је име такозваној „балској румби“ или румби, а у Африци соукоус се обично назива „конгоанска румба“. О њеном утицају у Шпанији сведоче румба фламенка и каталонска румба. мини|Плесачи кубанске румбе на тргу у Камагуеју, Куба
Кубанска румба уврштена је 2016. године на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.
Етимологија Порекло појма румба остаје непознато и Diccionario de la lengua española не пружа етимолошке податке. Према Жуану Короминасу, реч потиче од „румбо“, што значи „узбуна“ (и претходно „помпа“), а такође и „ток брода“, која и сама може проистећи из речи „ромбо“ („ромб“), симбол који се користи у компасима. Током 19. века на Куби, тачније у урбаној Хавани и Матанзасу, људи афричког порекла првобитно су користили реч румба као синоним за забаву. Према Олавоу Алену, на овим просторима „временом румба више није само реч за забаву и поприма значење дефинисаног кубанског музичког жанра и такође врло специфичног облика плеса“.Alén Rodríguez, Olavo (2002). "A History of the Congas" AfroCuba Web. Изрази румбон и румбантела (последњи пореклом из Галиције или Португалије) често се користе за означавање перформанса румбе на улицама.
Због своје широке етимологије, термин румба је историјски задржао одређени степен полисемије. Слично томе, у Кубано буфо позоришту, на почетку 20. века, гуараче које су певали на крају емисије су називане Румба коначна (rumba final) иако не деле ниједну музичку сличност са стварним румба. мини|лево|Плесачи румбе Карактеристике
Инструментација Инструментација румба се историјски разликовала у зависности од стила и доступности инструмената. Основни инструменти било ког румба ансамбла су клавеси, две тврде дрвене палице које се ударају једна о другу, и конга бубањ: куинто (олово бубањ, највиши тон), трес дос (средњи тон), и тумба или салидор ( најнижи тон). Остали уобичајени инструменти укључују идиофон ката или гуагуа, дрвени цилиндар; палитос, дрвени штапићи за ударање у кату; шејкер попут чекере и марака; стругалице као што је гуиро; звона и кајонес, дрвене кутије које су претходиле конго бубњевима. Током 1940. године, жанр је доживео међусобни утицај са сон кубаном, посебно у извођењу ансамбла Септето Национал Игнасија Пинеира и ансамбла Арсенија Родригеза, што је довело до уградње инструмената као што су трес гитара, контрабас, труба и клавир, и уклањања идиофонских инструмената. У исто време, кубански велики бендови, у сарадњи са музичким уметницима као што је Чано Позо, почели су да укључују аутентичне румбе међу своје плесне комаде. Група АфроКуба де Матанзас, основана 1957. године, додала је бата бубњеве традиционалном ансамблу румбе у свом стилу, познатом као бата-румба.
Ритам Иако се румба игра претежно у бинарном такту (двоструки пулс: , ), троструки такт (троструки пулс: , ) је такође присутан. У већини стилова румбе, као што су јамбу и гуагуанко, двоструки пулс је примарни, а троструки пулс је секундарни.. Супротно томе, у руралном стилу колумбија, троструки пулс је примарна структура, а двоструки пулс је секундарни. Ово се може објаснити због "бинаризма" афричких тернарних ритмова. И клавеси и квинто (оловни бубањ) одговорни су за успостављање ритма. После тога, други инструменти свирају своје делове подржавајући оловни бубањ. Ритмично, румба се заснива на петотактном водећем обрасцу названом клаве и инхерентној структури коју преноси..
Структура песме Песме јамбу и гуагуанко често почињу са солистом који пева мелодију са бесмисленим текстом, уместо са текстом заснованом на речима. Овај уводни део назива се дијана. Према Ларију Круку, дијана је важна јер „садржи и први хорски рефрен“. Главни певач пружа мелодијску фразу или музички мотив/тему за хорске секције или може представити нови, али сродан материјал. Стога, певач који пева дијану иницира почетак румбе за публику. Певач затим импровизује текстове наводећи разлоге извођења румбе. Ова врста импровизације назива се децимар, јер се ради у децимасима, десет редака. Алтернативно, певач би могао да отпева устаљену песму. Неки од најчешћих и најпрепознатљивијих стандарда румбе су „Аве Марија Морена" (јамбу), „Лора комо лоре" (гуагуанко), "Куба линда, Куба хермоса" (гуагуанко), "Чина де оро (лаје лаје)" (колумбија) и „А Маланга“ (колумбија).
Песме Румба састоје се из два главна одељка. У првом, канто, учествује главни вокал, који изводи проширени текст стихова који су понекад делимично импровизовани. Главни певач обично свира клавесе.Manuel, Peter. Caribbean currents. Chapter 2: "Cuba". Philadelphia: Temple University Press. 1995. Прва секција може трајати неколико минута, док главни вокал не да знак осталим певачима да понове кратки рефрен хора, у позиву и одговору. Овај други одељак песме понекад се назива и монтуно.
Историја Поробљене Африканце на Кубу су први пут довели рани шпански насељеници у 16. веку. Због значаја шећера ради извоза током касног 18. и почетком 19. века, још већи број људи из Африке је поробљен, доведен на Кубу и присиљен да ради на плантажама шећера. Тамо где је живела велика популација поробљених Африканаца, афричка религија, плес и бубњање тајно су се чувале кроз генерације. Интеракција Африканаца и Европљана на острву донела је оно што је данас познато као афро-кубанска култура. Ово је процес познат као транскултурација, идеја коју је кубански учењак Фернандо Ортиз у први план изнео у културним студијама попут Кубанског контрапункта: дуван и шећер. Кубанска транскултурација спаја шпанску културу са афричком, као и код стапања пронађеног у румби. Ортиз је транскултурацију видео као позитивну друштвену силу: „посвећујући потребу за узајамним разумевањем да би се кренуло ка постизању коначног интегритета нације“.. Ed. Pedro Perez Sarduy & Jean Stubbs. New York, NY: Ocean Press.
Већина етномузиколога слаже се да се корени румбе могу наћи у соларама Хаване и Матанзас током 1880-их., p. xiii. Соларес, познате и као куартериас, биле су велике куће у сиромашним пристанишним четвртима Хаване и Матанзаса. Многе важне личности у историји румбе, од Маланге до Монго Сантамарије, одгајане су у соларама. Ропство је укинуто 1886. године на Куби, а прву генерацију слободних црначких грађана често су називали negros de nación, термин који се често налази у текстовима песама румбе.
Најранији родоначелници урбаних стилова румбе (јамбу и гуагуанко) могли су се развити током раног 19. века у ропским баракама (barracones) много пре него што се употребио термин румба као жанр., p. xiii. Такви прото-румба стилови вероватно су били опремљени предметима за домаћинство као што су кутије и фиоке уместо конги, и таве, кашике и штапићи уместо гуагуаса, палитоса и клавеса. Иако су ови рани претходници румбе једва документовани, директни прекурзори према средини и касном 19. веку били су широко проучавани. Урбани стилови румбе утемељени су у такозваним coros de clave и coros de guaguancó, уличним хоровима. Поред тога, широко распрострањени јука плес и музика конгоанског порекла постали су интегрисани у такве хорове, позајмљујући њихове удараљке и плесне покрете. Поред тога, тајне традиције Абакуа укорењене у региону Калабар у западној Африци, које су превладавале и у Хавани и у Матанзасу, такође су утицале на развој румбе као синкретичног жанра.
Coros de clave Coros de clave увео је каталонски композитор Хосе Анселмо Клаве и постао је популаран између 1880-их и 1910-их. Чинили су га чак 150 мушкараца и жена који су певали у ритму са европским хармонијама и инструментима. Песме су започињале женском соло певачицом, праћено хорским певањем на позиве и одговоре. До 1902. могло је постојати чак 60 сoros de clave, од којих су неки негирали било какав афрички утицај на њихову музику.
Од сoros de clave еволуирао је coros de guaguancó, који су углавном чинили мушкарци, имала је ритам, и бубњеви. Из ових ансамбала настале су прве аутентичне румба групе, а са њима се појавило и неколико врста румбе, укључујући сада популарне гуагуанко и јамбу. Међутим, друге су изгубљене у времену или су данас изузетно ретке, попут тахоне, папалоте, тонаде,Sacred Rhythms (Regino Jiménez and Ilu Aña) Bembe CD 2027-2 (2001). јирибиле и реседе.Alén Rodríguez, Olavo (2002). "A History of the Congas" AfroCuba Web.
Рано препознавање и снимање Румба је служила као израз оних који су били угњетавани, чиме су започели друштвени и расни идентитет са румбом. Синтеза култура може се видети у румби јер „показује континуитет са старијим традицијама и развој нових. Сама румба је комбинација музике, плеса и поезије“. Током ропства, и након што је укинуто, румба је служила као социјално место за потлачене робове и нижу класу, а обично се плесала на улицама или двориштима у урбаним срединама. Сматра се да је румба израсла из социјалних прилика у Хавани, јер је „била центар великог броја робова Африканаца до краја осамнаестог века. Побуна је била тешка и опасна, али протест у прикривеном облику често се изражавао у рекреативној музици и плесу“.
Чак и након што је на Куби укинуто ропство, и даље је остала социјална и расна неједнакост, са којом су се Афро-Кубанци суочили користећи музику и плес румбе као излаз из фрустрације. Будући да су Афро-Кубанци имали мање економских могућности, а већина је живела у сиромаштву, стил плеса и музике стекли су националну популарност и признање тек педесетих година 20. века, а посебно после ефеката Кубанске револуције 1959. године. Прва комерцијална студијска снимања кубанске румбе направили су 1947. у Њујорку Карлос Видал Боладо и Чано Позо за СМЦ Про-Арте, а 1948. у Хавани Филиберто Санчез за Панарт. Прве снимке румбе комерцијалног ансамбла направили су средином 1950-их Алберто Зајас и његов Коњунто Афрокубано Лулу Јонкори, дајући хит "El vive bien" из 1956. Успех ове песме подстакао је промоцију друге румба групе, Лос Муњекитос де Матанзас, која је постала изузетно популарна. Заједно са Лос Муњекитос, Лос Папинес су били први бенд који је популаризовао румбу на Куби и у иностранству. Њихова врло стилизована верзија жанра сматрана је „јединственим“ и „иновативним“ приступом.
Постреволуционарна институционализација