Дајана Арбус (; Њујорк, 14. марта 1923 — Њујорк, 26. јула 1971) била је америчка фотографкиња.

Фотографисала је широк спектар тема, укључујући стриптизете, карневалске извођаче, нудисте, људе са патуљастим растом, децу, мајке, парове, старије особе и породице средње класе. Фотографисала је своје субјекте у познатим окружењима: у њиховим домовима, на улици, на радном месту, у парку. „Позната је по ширењу појмова прихватљиве теме и кршењу канона одговарајуће дистанце између фотографа и субјекта. Спријатељујући се са својим субјектима, а не објективизујући их, успела је да у свом раду ухвати редак психолошки интензитет.“DeCarlo, Tessa (May 2004). "A Fresh Look at Diane Arbus". Smithsonian magazine. Retrieved December 13, 2017. У свом чланку у часопису „Њујорк тајмс“ из 2003. године, „Arbus Reconsidered“, Артур Лабов наводи: „Била је фасцинирана људима који су видљиво стварали сопствене идентитете – људима који се преобликују у одећу уназад, нудистима, извођачима споредних представа, тетовираним мушкарцима, новим богаташима, фановима филмских звезда – и онима који су били заробљени у униформи која више није пружала никакву сигурност или удобност.“. 2005. .

Током свог живота постигла је извесно признање и славу објављивањем, почев од 1960. године, фотографија у часописима као што су Esquire, Harper's Bazaar, лондонски Sunday Times Magazine и Artforum. Године 1963. Фондација Гугенхајм доделила је Арбус стипендију за њен предлог под називом „Амерички обреди, манири и обичаји“. Стипендија јој је продужена 1966. године. Џон Шарковски, директор фотографије у Музеју модерне уметности (MoMA) у Њујорку од 1962. до 1991. године, залагао се за њен рад и укључио га у своју изложбу „Нови документи“ из 1967. године, заједно са радовима Лија Фридлендера и Гарија Виногранда. Њене фотографије су такође биле укључене у низ других великих групних изложби.

Године 1972, годину дана након самоубиства, Арбус је постала прва фотографкиња која је уврштена на Венецијански бијеналеJohn Simon Guggenheim Memorial Foundation. Retrieved February 4, 2010. где су њене фотографије биле „огромна сензација Америчког павиљона“ и „изузетно моћне и веома чудне“.

Прва велика ретроспектива Арбусиних радова одржана је 1972. године у МоМА, у организацији Шарковског. Ретроспектива је забележила највећу посећеност од било које изложбе у историји МоМА до данас. Милиони су видели путујуће изложбе њених радова од 1972. до 1979. године. Књига која прати изложбу, Diane Arbus: An Aperture Monograph, коју су уредили Дун Арбус и Марвин Израел, а први пут објављена 1972. године, никада није била пуштена у продају.

Биографија Рођена је као Дајана Немеров 14. марта 1923. у Њујорку, у имућној јеврејској породици која ју је потицала да постане сликарка. Међутим, након средње школе одустала је од сликарства зато што су јој говорили да је одлична у томе, а она је мислила “ако сам толико добра, није вредно труда.” У једном интервјуу касније је признала да јој се "породично богатство одувек чинило понижавајућим. Било је то као да сам принцеза у неком одвратном филму чија је радња смештена у некој трансилванијски опскурној средњоевропској земљи.”

У доби од 14 година заљубила се у пет година старијег Алена Арбуса, за којег се и удала четири године касније. Прву кћерку, Дун, добили су 1945. (која ће постати списатељица), а другу, Ејми, 1954. (која ће постати фотографкиња). За време Другог светског рата, Ален је радио као војни фотограф, а након рата су заједно отворили студио и започели каријеру комерцијалних фотографа, при чему је Ален фотографирао, а Дајана радила као стилисткиња. Но, неколико година касније схватила је да жели бити уметница, док се Ален желио опробати као глумац.

Рад мини|Графит слике "Идентичне близнакиње". Године 1956, Дајана је напустила студио и три године касније растала се од Алена. Потражила је менторство фотографкиње Лизете Модел и почела радити за часописе попут Есквајера и Базара. Током ’60-их добила је две стипендије Гугенхајм и пребацила се с Никонове 35-милиметарске на Ролејфлеxову камеру с два објектива, која даје оштрије фотографије средњег формата по којима ће остати запамћена. Године 1967. имала је прву велику изложбу, насловљену New Documents, у МоМА-и коју је курирао Џон Шарковски.

Дајана је једном приликом рекла:

Њена метода укључивала је успостављање личне везе са субјектима, а желела је ухватити “простор између онога што људи јесу и онога што мисле да јесу.” За њу неки кажу да, с једне стране, показује или чак слави оно што ‘нормални’ гледаоац не примећује, док други пак кажу како њени субјекти привлаче пажњу управо зато што уносе немир у уметничко и друштвено поље “нормалних” људских субјеката.

Међу најпознатије њене фотографије убрајају се Младић с увијачима код куће на West 20th Street (1966.), Идентичне близнакиње (1967.), Млади патриота са заставом (1967.), Голи мушкарац као жена (1968.) и Јеврејски див код куће с родитељима у Бронксу (1970.).

О својим необичним субјектима је говорила:

Занимали су је непознати људи, успостављала је комуникацију, одлазила у њихове домове, посећивала нудистичке кампове, циркусе, лутала градом, верујући како нико не би видио те ствари да их она није фотографисала.

Међутим, нису сви одобравали њен рад и методе – сматрали су фотографије узнемирујућим и одбојним, а њен приступ експлоататорским, без емпатије. Сузен Сонтег је у тексту America, Seen Through Photographs, Darkly те портрете назвала анти-хуманистичкима.

Фотографкиња се, сматра Сузен, понаша попут неке врсте “супертуриста” који само посећује свет чудног и не покушава га сместити у контекст.

Сличан став дели феминисткиња Џерман Грир, која је и сама позирала за Арбус ’70-их.

Можда најгрубљи био је писац Нормал Мејлер, који је изјавио да је “дати камеру Дајани Арбус исто што и дати ручну гранату детету”; међутим, неки кажу да је Мејлер то рекао зато што је био незадовољан тиме како га је Арбус приказала на фотографији – заваљеног у наслон, раскречених ногу.

За последњу серију коју је направила (постухумно насловљену Untitled), Арбус је добила допуштење да фотографише у институцији за ментално болесне у Њу Џерзију. Фотографије откривају отклон од њене пређашње технике: комбинујући непредвидивост флеша с дневним светлом те хватајући субјекте у покрету, Арбус је пригрлила случајност и мањак контроле. Бившем супругу Алену написала је да су фотографије “врло мутне и промењиве, али неке су предивне. Рекла је:"напокон оно што сам тражила, и чини се да сам открила сунчево светло, светло касног зимског поподнева.”

Међутим, Дајанине депресивне епизоде и промене расположења постајале су све учесталије.

Смрт и наслеђе После дугогодишње депресије, извршила је самоубиство - у јулу 1971, у доби од 48 година, прогутала је таблете барбитурата, легла у каду и пререзала вене.

Годину дана након самоубиства, Арбус је постала прва фотографкиња чији су радови изложени на Венецијанском бијеналу, а исте године одржана је и велика ретроспективна изложба у МоМА-и која је касније обишла целу САД и Канаду.

Њена млађа кћи Дун и пријатељ Марвин Израел уредили су књигу Diane Arbus: an Aperture Monograph која се данас сматра једном од најважнијих фото-књига у историји.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Рођени 1923. Категорија:Умрли 1971. Категорија:Амерички фотографи Категорија:Самоубице