Горанци

Горанци или Горани су етничка заједница у Србији, део српског народа по етногенези врло слична Србима у Средској и Торбешима у западном делу Северне Македоније. Насељавају регион Гора, који обухвата општину Гора, на крајњем југу Србије, затим део Албаније и Северне Македоније. Исламске су вероисповести, а говоре дијалектом шире познатим као горански говор или нашенски, како свој говор сами називају, односно старословенским српским језиком (призренско-тимочки дијалект), који се некада изучавао и у Призренској богословији, која је 1999. године спаљена до темеља. Школују се на српском језику, према наставном плану и програму Министарства просвете Србије, и Србију сматрају својом домовином. Према попису становништва из 2022. године, у Србији (без Косова и Метохије) је живело 7.700 Горанаца. Према проценама Горанаца има више од 60.000.

Горанска насеља у Србији, којих има укупно 19 су: Баћка, Брод, Велики Крстац, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Диканце, Доња Рапча, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубовиште, Мали Крстац, Млике, Орћуша, Радеша и Рестелица. У Албанији горанских насеља има 9: Борје, Запод, Кошариште, Оргоста, Орешек, Орчикле, Пакиша, Црнолево и Шиштавец. У Северној Македонији су 2 горанска насеља: Урвич и Јеловјане.

У Албанији и Северној Македонији немају право да се изјасне као Горанци, док на Космету, привремене косовске институције само декларативно признају Горане. Држава Србија Горанцима како због историјске конотације, због своје вишевековне посебности, као и због етничког, културног, говорног и верског идентитета, од 1991. даје могућност да се изјасне као Горанци, онако како сами себе декларишу и како се осећају и онако како их и чувени географ Јован Цвијић бележи. Горанци у формалном смислу у Србији себе не сматрају мањином јер сматрају да су аутохтон народ и да немају другу државу. Срби, признајући им све особености, Горанце сматрају делом свог националног бића, највише због уважавања и повластица које им великодушно даје цар Душан у средњем веку, као и историјске улоге Горанаца. Године 1991, осим права на изјашњавање и статистичко уважавање, Горанци формирају општину Гора одлуком Народне Скупштине Србије, на много мањој површини него што је некада био Горски срез са административним центром у Драгашу. Велелепна зграда Среза, изграђена у доба Краљевине Југославије, постаје зграда општине Гора. Општина Гора осим политичке улоге учвршћивања државности Србије у Метохији, била је сатисфакција за дотад одузета права у време комунистичке Југославије и одраз искреног поштовања државе према Горанцима. Данас постоји општина Драгаш, као и од 1956. до 1990. год, која обухвата осим Гору и област Опоља. Упоредо са систематским протеривањем горанског становништва, у Гори је на делу бошњакизација.Часопис Алманах 23-24 Притисак на Горанце да се изјашњавају као Бошњаци је страховит и константан и не долази само од Бошњака и бошњачких интелектуалаца, који их не уважавају као Горанце, већ и од аутохтоних Горанаца који су након рата 1999. године наводно схватили свој бошњачки идентитет.

Горанци су под притиском да напусте школство на српском језику и почну да се школују на бошњачком или албанском. Притисци на Горанце не престају и долазе са свих страна, те и Северна Македонија и Бугарска, увиђајући сличност првенствено у језику, а затим користећи сличност Горанаца са Торбешима и Помацима, у циљу остварења националних интереса, дају Горанцима своја држављанства, али не уважавајући их као Горанце, већ само уколико се изјасне као Македонци, односно Бугари.

Историја мини|150п|Младић у традиционалној ношњи Горанаца Иако се сматра да се српски, односно словенски назив Горанци препознаје у првом веку пре нове ере под грчким називом Орини код хеленистичког природњака Клаудија Птоломеја, мало је релевантних података пре хришћанизације Словена, да би се са сигурношћу говорило о кретању Срба на овим просторима, самим тим и Горанаца.

Словени у Гори су хришћанизовани око 870. године за време Византијског царства, после покрштавања Срба и Бугара. Данас, у већини горанских села налазе се развалине православних цркава под управом Српске православне цркве. Осим језика, Горанци су сачували и многе словенске обичаје. Горани пишу ћирилицом, а у Албанији и албанском латиницом.

Верује се да је прва џамија саграђена 688. године по муслиманском календару, односно 1289. године по грегоријанском календару, у Мликама, како пише на спомен плочи на џамији у том селу. Ипак, православни Горани, ислам су почели примати касно, након доласка Турака, тек у 18. веку, када је започет талас исламизације у Гори. Сматра се да је укидање Охридске архиепископије и Пећке патријаршије 1766/1767. године од стране Османлија подстакло исламизацију Горе. Прелазака у ислам је било и крајем 18. и почетком 19. века. Поменута џамија у Мликама је обновљена 1238. хиџретске године, односно 1822. године.

Горани су све до пред крај 19. века зимовали са стоком у приморју Јадранског и Егејског мора, затим у Тракији и Анадолији. У том периоду је ишчезло хришћанство на подручју Горе. Последнња хришћанска породица изумрла је у горанском селу Брод 1855. године. Из ове горанске породице Лековци је и Петар Костић Бројанин (рођен 1852), чија је стрина Божана последња хришћанка која је живела и умрла 1856. године у Гори.

мини|лево|Жена у традиционалној ношњи Горанаца Мада су прихватили ислам, нису се албанизовали, тако да су веома страдали од суседних Албанаца, Љумана. Љумани су од 1878. године учестали са пљачкањем стоке Горана са летовалишта на Шари. Због ових насиља, Горани су све до ослобођења ишли на рад, чак и у Аустрију, Румунију и Малу Азију. Ни до 1927. године нису престали упади албанских пљачкаша из Љуме преко границе.

Заблуда је да Горанци немају јасно изграђен идентитет, како се жели представити од асимилатора ове заједнице. Ради се о компактној, специфичној заједници које је оформљена постепено, дуготрајним антропогеографско-етнолошким процесом, чију основу чини средњовековна православна српско-словенска популација (у симбиози са сродним и другим етнокултурним старобалканским слојевима), традиционална култура и исламизација. Осим словенских етнокултуралних елемената, видљиви су влашки и јуручки елементи и надасве изграђени сасвим посебни горански етницитет, који је данас и те како аутентичан и препознатљив. Никада се нису национално одвајали од Србије, без обзира на посебност коју им држава Србија још од цара Душана гарантује у средњем веку, затим краљ Петар I и други.

мини|150п|Девојке у традиционалној ношњи Горанаца Након ослобођења 1945. године, иако су се борили на страни Партизана, комунисти им постепено одузимају све. Прво срез Горски, затим општине, трговинском предузећу Гора мењају име у Шар-производ, а године 1956. насилно им мењају и презимена одлуком извршног одбора Аутономне Косовско-Метохијске Области од 25. септембра 1946. године. Истакнути првоборци бивају скрајнути из политичко-друштвеног деловања, формира се неприродна општина Драгаш са већинским албанским живљем. Албанци се глорификују, а Горанци понижавају. Међутим, иако је политички систем у Гори постављен на њихову штету, Горанци ценећи мир и слободу на рад, као изразито мирољубива и радна заједница, са јаким осећајем за државу, величају Југославију и Тита, а своје етничко понижење опраштају и као да заборављају.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих, Социјалистичка Република Србија враћа им сва одузета права од етничких па до општине. На хиљаде Горанаца је вратило своја презимена, а законом Скупштине Републике Србије 26.07.1990. године конституисана је општина Гора, са деветнаест села, која су насељена Горанцима, са седиштем у Драгашу. Држава дозвољава да се на попису 1991. године изјашњавају како желе. По инерцији без икаквог притиска, први пут се изјашњавају онако како заиста вековима сами себе називају.

Овај златан период Горе, иако праћен санкцијама, грађанским ратом у држави, након осам и по година прекидају НАТО и тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК).

У последњим преговорима између Београда и Приштине, а под покровитељством Европске уније, Горанци су се изјаснили да желе да уђу у Заједницу српских општина, што је Влада Србије такође подржала.

Почетком 2022. покренута је иницијатива у Новом Пазару да Горанци у Србији формирају национални савет јер су према регистру националних савета били једина мањинска група народа без савета. На изборима 13. новембра 2022. године изабран је први Национални савет Горанаца чији је председник др Амир Кајкуш, психијатар, пореклом из села Глобочица у Гори.

Демографија Србија мини|Регионална дистрибуција Горанаца на Косову и Метохији, 2011. година мини|Драгаш Гора је одувек имала неку врсту аутономности. Управни облици су били или општина, срез, нахија, жупа. До 1945. године Гора је имала свој срез. Горанима се укида 1945. године било каква самоуправа, насилно се Горанцима мењају презимена и формира се општина Драгаш, у којој су Албанци били већина. Крајем осамдесетих година 20. века законом СР Србије подељена на две готово етнички чисте општине: Општину Гора са седиштем у Драгашу, са апсолутном етничком већином Горанаца, и општину Опоље у којој су већина били Албанци. Како општина Опоље није функционисала она је угашена већ 3. новембра 1992. године, тако што је припојена општини Призрен, тако су Горанци захваљујући лојалности Републици Србији и даље живели у чисто горанској општини. Доласком УНМИК-а подручје општине Опоље је поново припојено општини Гора и створена је поново општина Драгаш у којој Албанци чине већину. Према попису из 2011. године, који су организовале институције самопроглашене Републике Косово, готово трећина Горанаца се изјаснила Бошњацима. Није се десила миграција Бошњака из средина где традиционално живе, већ је то резултат деценијске насилне бошњакизације и тортуре коју Горанци доживљавају.

Северна Македонија мини|Урвич

Горанци

Źródło i licencja