мини|десно|Гравира Јустуса Липсијуса која приказује вертикално набијање на колац

Набијање на колац, као метод мучења и погубљења, представља продирање кроз људско тело предметом као што је колац, мотка, копље или кука, често потпуном или делимичном перфорацијом трупа. Посебно се користило као одговор на „злочине против државе” и у многим културама се сматра веома суровим обликом смртне казне, а забележено је и у миту и уметности. Набијање на колац се такође користило у време рата за гушење побуна, кажњавање издајника или сарадника непријатеља, као и за кажњавање кршења војне дисциплине.

Преступи у којима се повремено примењивало набијање на колац укључивали су непоштовање одговорности државе за безбедне путеве и трговачке руте чињењем друмског разбојништва или пљачкањем гробова, кршење државних политика или монопола, или подривање трговачких стандарда. Преступници су такође набијани на колац из различитих културних, сексуалних и религиозних разлога.

Референце на набијање на колац у Вавилонији и Новоасирском царству налазе се већ у 18. веку пре нове ере.

Методе

Уздужно набијање на колац Набијање појединца дуж дужине тела документовано је у неколико случајева, а трговац Жан де Тевено пружа извештај очевица о томе из Египта у 17. веку, у случају човека осуђеног на смрт због коришћења лажних тегова: Остали веома детаљни извештаји о методама су: 1. Изузетно детаљан опис погубљења архиепископа Серафима из 1601. године. Vaporis 2. Извештај Жана Копена из Каира 1640-их, веома сличан Тевеноовом, Raymond 3. Stavorinus (1798) стр. 288–291 4. von Taube (1777) фуснота ** стр. 70–71 5. Нажалост, веома пристрасан „Aiolos (2004)” , белешке о методама делимично преузете од Гера, види Guer 6. d'Arvieux (1755), стр. 230–31 7. Сећање 20 година након приповедања из друге руке, Massett (1863), стр. 88–89 8. Роман Иве Андрића На Дрини ћуприја, блиско прати погубљење Серафима (1.). Одломак: На Дрини ћуприја 9. Књижевна интерпретација у The Casket, из 1827. године, Purser 10. Koller

Време преживљавања мини|Мурал на плафону храма у Авудаијаркоилу у округу Пудукотај, Тамил Наду, Индија, који приказује сцену набијања на колац.

Дужина времена које је неко успевао да преживи на коцу наводи се као веома различита, од неколико секунди или минутаДвојица су умрла током процеса набијања, Blount 9 минута, случај из 1773, Мађарска: Korabinsky до неколико сатиАтентатор на генерала Клебера из 1800. неколико сати Shepherd (1814), шест сати Hurd или чак неколико дана.петнаест сати Bond (1856) стр. 172–73 24+ сата von Taube (1777), фуснота ** стр. 70–71, Hartmann (1799), два до три дана von Troilo , Hueber , Dampier (1729), „Aiolos (2004)” , d'Arvieux (1755), стр. 230–31, Moryson, Hadfield два до три дана по топлом времену, мртви до поноћи по хладном, Mentzel, Allemann Изгледа да су холандски господари у Батавији били посебно вешти у продужавању живота набијених на колац, при чему је један очевидац посведочио да је човек преживео шест дана на коцу,de Pages док је други чуо од локалних хирурга да неки могу преживети осам дана или дуже.Stavorinus (1798)стр. 288–291 Кључна одредница дужине преживљавања изгледа да је било управо како је колац уметнут: Ако би ушао у „унутрашње” делове, витални органи би се лако могли оштетити, што би довело до брзе смрти. Међутим, пуштањем да колац прати кичму, поступак набијања не би оштетио виталне органе, а особа би могла преживети неколико дана.За праћење кичме: von Taube (1777), фуснота ** стр. 70–71, Stavorinus (1798)стр. 288–291 Други опис, користећи колац дебљине 15 cm, наводи да је прошао између јетре и грудног коша, Koller

Време и годишња доба такође су утицали на дужину живота након набијања на колац. Један пример како време утиче на смрт наводи Ставоринус. Човек је набијен на колац дуж кичме. Следећег дана пала је слаба киша. Умро је пола сата касније. Ставоринус такође помиње да је било случајева набијања на колац током сушне сезоне, у којима су људи преживљавали осам дана или више без хране и пића. Стражар би био постављен у близини места погубљења како би спречио да им се да храна или пиће. Један хирург је такође објаснио Ставоринусу како су киша и друго влажно време изазивали бржу смрт. Вода улази у рану изазвану набијањем. Рана затим „одумире” и изазива гангрену која напада више „племените делове”, узрокујући „смрт готово тренутно”.

Попречно набијање на колац Алтернативно, набијање се могло извести попречно, као у правцу од напред према назад, односно од напред (кроз стомак,von Meyer von Knonau (1855)стр. 176, колона 2, Пример пробадања ражњем кроз стомак по наређењу централноазијског владара из 16. века Мирзе Абу Бакра Дуглата над сопственим нећаком, Elias, Ross грудиЗа екстракардијално набијање кроз груди Döpler или директно кроз срцеRoch (1687)стр. 350–51) према леђима или обрнуто.Могући случај набијања са леђа ка напред из 16. века наводи di Varthema Види такође дрворез у поглављу о Дракули. Поред тога, наводно „мучење бамбусом” изгледа подразумева набијање са леђа ка напред, види специфично потпоглавље

У Светом римском царству (и другде у средњој/источној Европи), жене које су убиле своје новорођене бебе стављане су у отворене гробове, а кочеви су им забијани у срца, посебно ако су њихови случајеви садржали било какве импликације на вештичарство. Детаљан опис погубљења које је изведено на овај начин потиче из Каше у Угарској из 17. века (данас Кошице, источна Словачка). Случај жене која је требало да буде погубљена због чедоморства укључивао је џелата и два помоћника. Прво је ископан гроб дубок око један и по лакат. Жена је затим смештена у њега, а руке и ноге су јој биле причвршћене закивањем ексера кроз њих. Џелат јој је ставио мали грм трња на лице. Затим је поставио и држао вертикално дрвени штап на њеном срцу како би означио његову локацију, док су његови помоћници набацивали земљу на жену, остављајући јој главу слободну од земље по налогу свештеника, јер би другачије убрзало процес смрти. Када је земља набацана на њу, џелат је клештима зграбио гвоздену шипку која је била усијана. Поставио је ужарену гвоздену шипку поред дрвеног штапа, а док је један од његових помоћника забијао шипку, други помоћник је испразнио корито земље на женину главу. Прича се да се чуо врисак и да се земља померила нагоре на тренутак, пре него што је све било готово. Напомена: Немачка реч "Pfahl" (са повезаним глаголом "zu pfählen") односи се на дрвени колац, и то је реч која се користи у утицајним правним текстовима као што је Constitutio Criminalis Carolina из 1532. године, тако да читалац не би требало да претпостави да је употреба загрејане металне шипке била стандардна процедура. У правном тексту из 1532. види Koch

Варијације

Вешање на куке мини|Оригинални текст на слици из издања Турнфора из 1741: „Вешање на куке (гаунчинг), врста казне у употреби међу Турцима.”

Жозеф Питон де Турнфор, путујући ради ботаничких истраживања на Леванту 1700–1702, приметио је и обично уздужно набијање на колац, али и метод назван „гаунчинг” (вешање на куке), у којем се осуђеник подиже помоћу ужета преко низа оштрих металних кука. Затим се пушта, а у зависности од тога како куке уђу у његово тело, може преживети у набијеном стању неколико дана.de Tournefort (1741) стр. 98–100 Детаљан опис апарата и поступка бацања на куке може се наћи у Mundy и у Moryson, Hadfield Четрдесет година пре Турнфора, де Тевено је описао готово исти процес, додајући да се ретко користио јер се сматрао превише окрутним.Thévenot (1687)стр. 68–69. За четврти опис плус цртеж, види Schweigger Швајгер додаје да је много пута људима дозвољено да скрате време патње набијеног појединца тако што му прережу гркљан или му одрубе главу. Александар Расел, из Алепа 1740-их, знао је за случајеве бацања на куке, али је рекао да су они ретки, у поређењу са другим врстама смртне казне.Russell (1794) Око 80 година пре де Тевеноа, 1579. године, Ханс Јакоб Бројнинг фон БухенбахBreuning von Buchenbach, Hans Jakob присуствовао је варијанти ритуала бацања на куке. Велика гвоздена кука била је причвршћена на хоризонталну попречну шипку вешала, а појединац је натеран на ову куку, која га је пробола од стомака кроз леђа, тако да је висио са ње, са рукама, ногама и главом наниже. На врху попречне шипке, џелат се сместио и изводио разна мучења на набијеном човеку испод себе.

Куке на градском зиду Док вешање на куке како га описује де Турнфор укључује подизање скеле, изгледа да су у граду Алжиру куке биле уграђене у градске зидине, а повремено су људи бацани на њих са грудобрана.

Томас Шо,Thomas Shaw који је био капелан Левантске компаније стациониране у Алжиру током 1720-их, описује различите облике погубљења који су се практиковали на следећи начин:Shaw (1757) стр. 253–254 Шоов савременик John Braithwaite извештава о набијању на колац и бацању на куке и у Мароку, Braithwaite За Мароко и Фес, види такође путопис Сијера Муета, који је тамо био заробљеник од 1670. до 1682, Stevens

Према једном извору, ове куке у зиду као метод погубљења уведене су изградњом нове градске капије 1573. године. Пре тог времена, у употреби је било вешање на куке како га је описао де Турнфор. Што се тиче стварне учесталости бацања особа на куке у Алжиру, капетан Хенри Бојд примећујеу једном од својих оштрих коментара и фуснота на преведене извештаје из наратива католичких свештеника о откупу робова. Примери других таквих оштрих белешки: Boyde , , , (упоређује француско и алжирско ропство), , , да у својих 20 година заробљеништва тамо, зна само за један случај где је хришћански роб који је убио свог господара доживео ту судбину, и „не више” од два или три Маврина поред тога.Boyde (1736) стр. 75, фуснота Заробљен 1596. године, берберин-хирург Вилијам Дејвис препричава нешто о висинама које су биле укључене када се бацало на куке (иако је помало нејасно да ли се ово односи конкретно на град Алжир, или негде другде у Берберским државама): „Њихово ганширање се одвија на овај начин: он седи на зиду, високом пет хвата [30 стопа, или око 9 m], унутар два хвата [12 стопа или око 3,6 m] од врха зида; тачно испод места где седи, причвршћена је јака гвоздена кука, веома оштра; затим се он гурне са зида на ову куку, са неким делом свог тела, и ту виси, понекад два или три дана, пре него што умре.” Дејвис додаје да су „ове смрти веома ретке”, али да је лично томе присуствовао.

Вешање за ребра

мини|десно|„Црнац обешен жив за ребра на вешала”, аутор Вилијам Блејк. Првобитно објављено у Стедмановом Наративу. Мало другачији начин погубљења људи помоћу набијања на колац био је забијање гвоздене куке за месо испод ребара особе и вешање како би полако умрла. Ова техника се у 18. веку у Босни под османском контролом звала ченгела, али је пракса такође потврђена у холандском Суринаму 1770-их као казна која се изрицала побуњеним робовима.

Мучење бамбусом

Учестала хорор прича на многим веб-сајтовима и у популарним медијима јесте да су јапански војници током Другог светског рата примењивали мучење бамбусом над ратним заробљеницима.Као пример популарне промоције ове хорор приче, види Жртва би наводно била безбедно везана изнад младог изданка бамбуса. Током неколико дана, оштар, брзорастући изданак би прво пробио, а затим потпуно прошао кроз тело жртве, на крају излазећи на другу страну. Међутим, не постоје убедљиви докази да се овај облик набијања на колац икада заиста десио.

Историја

Антика

Месопотамија и древни Блиски исток