Европски змај је легендарно створење у фолклору и митологији међу преклапајућим европским културама.
Римски песник Вергилије у својој песми -{Culex}- редови 163—201, описује пастира који се бори са великом змијом, коју назива „serpent”, као и „draco”, показујући да су у његово време ове две речи вероватно значиле исту ствар.
У раном средњем веку и после њега, европски змај се типично приказује као велико створење које бљује ватру, љускаво, рогато, налик гуштеру; створење такође има кожната крила налик на слепог миша, четири ноге и дугачак, мишићав савитљив реп. Неки описи приказују змајеве са једним или више: пернатих крила, гребена (креста), набораних ушију, ватрених грива, бодљикавих шиљака низ кичму и разних егзотичних украса.
У народним причама змајева крв често садржи јединствене моћи, одржава их дуже у животу или им даје отровна или кисела својства. Типичан змај у хришћанској култури штити пећину или дворац испуњен златом и благом. Злог змаја често повезују са великим херојем који покушава да га убије, а за доброг се каже да даје подршку или мудар савет.
Иако крилато створење, змај се углавном налази у подземној јазбини, пећини која га идентификује као древно створење на земљи.
Етимологија мини| Мозаик из трећег века пре нове ере из Каулоније, јужна Италија
Грчки и римски змајеви десно|мини| Дачки змај Римски змајеви су се развили од грчких, у комбинацији са змајевима са Блиског истока, у контексту хибридне грчко/источно хеленистичке културе. Из Вавилона, сируш (Мušḫuššu) је био класичан приказ блискоисточног змаја. Књига Откривења светог Јована — грчка књижевност, а не римска — описује Сатану као „великог змаја, пламтеће црвене боје, са седам глава и десет рогова”. Велики део књижевне инспирације Светог Јована су каснохебрејска и грчка, али је већа вероватноћа да је његов змај симболизовао змајеве са Блиског истока. У Римском царству је свака војна кохорта имала посебан идентификациони сигнум (војни стандард); после Партијских и Дачких ратова Трајана на истоку, војни стандард Дачки змај ушао је у Легију са Cohors Sarmatarum и Cohors Dacorum (Сарматском и Дачком кохортом) — велики змај учвршћен на крају копља, са великом, зјапећом вилицом од сребра и са остатком тела формираним од обојене свиле. Са чељустима окренутим према ветру, свилено тело би се надувало и наборало.
Неколико персонификација зла или алузија на змајеве у Старом завету преведени су као облици змаја у Јеронимовој Вулгати, нпр. Поновљени закон (деутерономија) (32:33), Јов (30:29), Псалме (73:13, 90:13 & 43:20), Исаија (13:21, 27: 1, 34:13 & 43:20), Јеремија (9:11), и Малахија (1: 3).
Змајеви у грчкој митологији често чувају благо. На пример, Ладон, стоглави змај, чувао је дрво Хесперида све док га није убио Херакле. Слично, Питон је чувао пророчиште у Делфима све док га Аполон није убио из освете јер је Питон мучио његову мајку. За Лернејску хидру, вишеглаво змијолико мочварно чудовиште које је убио Херакле, каже се да је змај.
У причи из Апулејевог Златног магарца (која се назива и Апулејева метаморфоза), група путника тражи од пастира освежење. Пастир пита зашто им је стало до освежења на таквом месту. Старац пита путнике да ли могу да помогну да му сина извуку из бунара; један од њих одлази у помоћ. Кад се не врати у групу, они га траже. Затекну монструозног змаја како једе поменутог човека из групе, а старац је нестао.
Римски аутор Плиније Старији у својој књизи Природњачка историја (књига 8, поглавља 11 и 13) описује индијског змаја као велику змију која може да стегне слона.
Римски писац Клаудије Елијан у својој књизи De Natura AnimaliumDe Natura Animalium book 6 chapter 21 (English translation) / (original Greek) описује змаја као велику змију у Индији, вероватно индијског питона, али својом величином и снагом увеличан тако да може да убије слона стезањем његовог врата; ова битка између змаја и слона понавља се са много улепшавања у каснијим описима змајева у Бестијаријаму.
Класични европски змајеви се често описују како осветљавају ваздух. Ово често узимају хришћански писци као метафору за Луцифера, чије име значи „носилац светлости”.
Средњи век
Опис Током раног средњег века европска култура вековима није била у контакту са класичном књижевношћу. За то време дошло је до постепене промене уобичајене менталне слике „змаја”, односно латинског draco-а и његових еквивалената на народним језицима, што се догодило у усменој и писаној књижевности, укључујући и класичну књижевност. То је довело до приказивања у овој литератури змајева „модерног типа”, чије су карактеристике описане у наставку.
Савремена западна слика змаја развила се у западној Европи током средњег века комбинацијом змијоликих змајева из класичне грчко-римске књижевности, позивањем на блискоисточне европске змајеве сачуване у Библији и западноевропским народним предањима укључујући описе и цртеже животиња именованих као врсте змија, али непрецизно нацртаних са крилима и/или ногама. Период између 11. и 13. века представља врхунац европског интересовања за змајеве као жива бића.
Змајеви се у данашње време обично приказују са телом које личи на огромног гуштера, или змије са два пара ногу типа гуштерског, и који бљују ватру из уста. Ово потиче од континенталног змаја, који се обично назива змајем који бљује ватру. Континентални, као и многи други европски змајеви, имају крила налик шишмишу која расту из његових леђа.
Англосаксонска песма Беовулф упућује на змаја а такође и на црва или змију. Његово кретање означава англосаксонским глаголом bugan, „савијати се”, а каже се да има отровни угриз и отровни дах; све ово указује на змијолики облик и кретање, а не са телом налик гуштеру или диносаурусу, као на каснијим приказима, и не спомињу се ноге или крила; међутим показује неколико змајевих карактеристика које су касније постале популарне: бљувао је ватру, живео под земљом и сакупљао благо.
Цртежи из Рамсунда, из Викинг-ере Шведске, око 1030, описује догађаје који се односе на стару нордијску сагу, Völsunga saga, о јунаку Сигурд. Приказује змаја Фафнира као велику и веома дугу змију без крила, нацртану прилично маштовито, која окружује сцену. десно|мини|MS Harley 3244, средњовековни бестијариј датиран око 1260. године н.е. садржи најстарију препознатљиву слику потпуно модерног, западног змаја. Најстарија препознатљива слика западног змаја у „модерном стилу” појављује се на ручно осликаној илустрацији из бестијарија МС Харли 3244, која је произведена око 1260. године. Овај змај има два комплета крила и реп му је дужи од већине модерних приказа змајева, али јасно приказује многе исте карактеристичне особине.
Змајеви се генерално приказују као да имају подземну јазбину или пећину или да живе у рекама. Замишљени су као похлепни и прождрљиви, са алавим апетитом. Змајеви се често поистовећују са Сотоном, због референци на Сотону као „змаја” у Књизи Откривења.
У западном фолклору, змајска бића и змајеви у хришћанској књижевности обично се приказују као зли, осим углавном у астуријском и велшком фолклору и модерној белетристици. У модерном периоду и касном средњем веку, европски змај се типично приказује као огромно створење налик гуштеру које бљује ватру, љускаво и рогато, са крилима (обично кожнатим као код шишмиша, понекад пернатим), две или четири ноге и дугачким мишићавим репом. Понекад се приказује са једним или више гребена, ватреном гривом, шиљцима слоноваче низ кичму и разним егзотичним бојама. Змајева крв често има магична својства. Типичан змај штити пећину или дворац испуњен златом и благом и често је повезан са великим херојем који га покушава убити. Иако крилато створење, змај се обично налази у подземној јазбини, пећини која га идентификује као древно створење на земљи.
Легенде и приче Велшки монах из 12. века Џефри од Монмута препричава чувену легенду у својој Historia Regum Britanniae у којој дете пророк Мерлин сведочи о романско-келтском војсковођи Вортигерну који покушава да изгради кулу на планини Сноудон како би се заштитио од Англосаксонаца, али торањ стално пропада у земљу. Мерлин обавештава Вортигерна да се испод темеља који је изградио налази базен са два змаја у њему. Вортигерн наређује исушивање базена, излажући црвеног и белог змаја, који одмах почињу борбу. Мерлин доноси пророчанство да ће бели змај тријумфовати над црвеним, симболизујући енглеско освајање Велса, али изјављује да ће се црвени змај на крају вратити и победити белог. Ова прича остала је популарна током читавог 15. века.
Златна легенда из 13. века, написана на латинском, бележи причу о светој Маргарети Антиохијској, девици мученици која је, након што је мучена због вере у диоклецијански прогон и бачена назад у ћелију, наводно била суочена са монструозним змајем али је направила знак крста и змај је нестао. У неким верзијама приче, змај ју је прогутао и, након што је направила знак крста у змајевом стомаку, излази неповређена — или у другој верзији, након што је физички крст који је носила изиритирао змајеву унутрашњост.
Фантастичне приче измишљене су у средњем веку да објасне гаргојле који се користе као изливи воде на зградама. Једна средњовековна француска легенда каже да је у давна времена застрашујући змај познат као Гаргојл изазивао поплаве и потапао бродове на реци Сени па су становници града Руана понудили змају једном годишње људску жртву како би ублажили његову глад. Затим је, око 600. године нове ере, свештеник по имену Роман обећао да ће, ако људи саграде цркву, ослободити их змаја. Роман је убио змаја и његова одсечена глава била је постављена на зидине града као први гаргојл.
Постоји прича о хришћанском светом Георгију, о убијању змаја и спасавању принцезе. Иако је ова прича претхришћанска, Свети Георгије ју је учинио популарном. Стварни Свети Георгије је умро 303. године. Његова прича говори о припитомљавању и убијању змаја који је свакодневно захтевао жртву овце и људске девице. Кад је змај отишао да поједе принцезу, свети Георгије је убо звер копљем а савладао је тако што је направио знак крста и завезао му принцезин појас око врата. Свети Георгије и принцеза увели су сада послушног змаја у град, а Георгије је обећао да ће га убити ако се мештани преобрате у хришћанство. Сви грађани су се преобратили и Свети Георгије је мачем убио змаја. Приповедање је први пут смештено у Кападокију у најранијим изворима из 11. и 12. века. Каснија Златна легенда из 13. века пренела је поставку у Либију.
Хералдика Змајеви су истакнути у средњовековној хералдици. За краља Утера Пендрагона (оца краља Артура) се прича да је имао два златна змаја на свом краљевском грбу. Првобитно су хералдички змајеви могли имати било који број ногу, али, до касног средњег века, због распрострањеног ширења бестијарија, хералдика је почела да прави разлику између „змаја” (са четири ноге) и „вајверна” (wyvern)(са две ноге). У митовима се вајверн повезује са опакошћу, завишћу и кугом, али у хералдици симболизује рушење тираније Сотоне и његових демонских сила. Касно-средњовековна хералдика такође се одликовала створењем налик змају познато као „сockatrice”. Cockatrice се наводно рађа када змија излеже јаје које је петао положио на ђубриште, и толико је отровно да су и његов дах и поглед смртоносни за било које живо биће, осим за ласицу, која је њен смртни непријатељ. „Базилиск” је змија са змајевом главом на крају репа која се рађа када жаба крастача излегне јаје које је положила деветогодишња сockatrice. Као и код сockatrice, за њен одсјај се каже да је смртоносан.
Змајеви у специфичним културама
Свети Георгије и Змај десно|мини| Рукописна илустрација из Вероне о Светом Георгију који убија змаја (северна Италија) из око 1270.