Аустралијски гавран () је птица певачица у роду врана, живи у већем делу јужне и североисточне Аустралије. Дужине је 46—53 cm, има потпуно црно перје и кљун, као и сиво–црне ноге и стопала. Горњи делови су љубичасти, плави или зелени, а црно перје има сиве основе. Аустралијски гавран се разликује од Torresian crow, који се истиче код одраслих. Старији одрасли имају беле дужице, млађи имају беле са унутрашњим плавим ободом, док млади имају тамносмеђе дужице до петнаесте месеца старости, а дужице са лешником са унутрашњим плавим ободом око сваке зенице до друге године и десет месеци. Николас Ајлвард Вигорс и Томас Хорсфилд су описали аустралијског гаврана 1827. године, име његове врсте (coronoides) наглашава његову сличност са црном враном (C. corone). Препознају се две подврсте, које се незнатно разликују по узвицима и генетски се прилично разликују.
Пожељно станиште су отворене шуме и прелазне зоне. Добро се прилагођава урбаним срединама и уобичајена је градска птица у Сиднеју, Канбери и Перту. Сваштојед је, храни се разним биљкама и животињама, као и отпадом из урбаних подручја. У источној Аустралији, његов распон је снажно повезан са присуством овца и окривљен је за убијање јагњади, што је врло ретко, а најчешће тражи мртворођене животиње, као и фекалије. Аустралијски гавран је територијални, парови се углавном везују за цео живот. Узгој се одвија у периоду од јула до септембра, готово без варијација у свом опсегу. Гнездо је у облику посуде, постављена високо на дрвету или повремено у конструкцији коју је направио човек, попут ветрењаче или друге зграде.
Таксономија и етимологија Аустралијског гаврана су први пут описали Николас Ајлвард Вигорс и Томас Хорсфилд 1827. године, када су известили о првим белешкама Џорџа Кејла о врсти из округа Сиднеј. Његов специфичан епитет coronoides потиче од грчког corone/κορόνη „врана” и eidos/είδος „облик”. Двојица природњака су сматрали аустралијског гаврана веома сличним по изгледу црне вране (C. corone), иако су приметили да је већи са дужим кљуном. Нису му дали заједничко име. Локација где је прикупљен узорак типа није забележена, али се верује да је у округу Парамата. Кристијан Лудвиг Брем је описао Corvus affinis 1845. године, касније утврђено да представља врсту. У свом Handbook to the Birds of Australia 1865, Џон Гулд је у Аустралији препознао само једну врсту врана, Corvus australis, коју је назвао белоока врана. Користио је име Јохана Фридриха Гмелина 1788, које је претходно описао Вигорс и Хорсфилд. Године 1877. Ричард Баудлер Шарп је препознао две врсте, али је забележио да су основе перја примерка типа C. coronoides беле. Назвао је C. coronoides враном, а C. australis (као Corone australis) гавраном. Шкотски природњак Вилијам Роберт Огилви-Грант је исправио ово 1912. године након што је поново испитао узорак типа, појаснивши врсте C. coronoides и C. cecilae.
Грегори Метјуз је описао западни подврсту perplexus 1912. године, назвавши је југозападна врана и приметивши да је мања од номиноване подврсте. Именовао ју је C. coronoides coronoides, источна врана, наводећи њену распрострањеност у Новом Јужном Велсу и описао је као подврстом, C. coronoides cecilae, називајући је северозападном враном. У истом делу је навео гаврана као Corvus marianae са типичним примерком из Госфорда и навео његов распон као Нови Јужни Велс. Навео је малог и шумског гаврана као подврсту. Метјуз је подигао C. marianae 1911. као име након што је Corvus australis Гоулд прогласио заокупљеним. Француско–амерички орнитолог Чарлс Вори је деловао као први ревизор према члану 24. Међународног кодекса зоолошке номенклатуре и одбацио је C. australis као млађег хомонима 1788. Гмелин је користио исто биномско име да опише Black nunbird ради очувања стабилности имена што су пратили каснији аутори.
Немачки орнитолог Ервин Штреземан је објединио све аустралијске вране и друге врсте све до Индије у једну врсту, C. coronoides, јер је веровао да постоји интерградација између свих карактеристика, попут боје шара и перја што је Метјуз оспорио. Краљевска аустралијска орнитолошка унија је навела три врсте (аустралијског гаврана, торезијанску и малу врану), при чему је мали гавран препознат као четврта врста 1967. године, а шумски гавран 1970. године. Штреземан је описао C. difficilis 1943. године од једног примерка, за који се сада сматра да је био аустралијски гавран.
Алтернативни називи који се понекад виђају су јужни гавран, јужна врана и Кели, последња мисао која је алудирала на Неда Келија, мада се појавила тек 1920-их. Краљевска аустралијска орнитолошка унија је сматрала јужну врану, пре него што је аустралијски гавран усвојен, као службени назив за врсту 1926. Израз врана се колоквијално примењује на било коју или све врсте аустралијске вране. Локални становници Еоре и Даруге у сливу Сиднеја су назвали аустралијског гаврана wugan.
Еволуција и систематика
Најближи рођаци аустралијског гаврана су две врсте које се појављују у Аустралији: мали и шумски гавран. Аустралијски гавран је у блиском сродству са Torresian и малим вранама, мада није колико са осталим врстама. Почетна генетска анализа рода са једним геном помоћу митохондријске ДНК је показала да три врсте гаврана припадају једној лози, а две вране другој. Генетско одвајање међу врстама је мало и постојао је предлог да се мали гавран угнездити са аустралијским, иако су истраживачи признали да је потребно више генетског рада. Накнадна мултигенска анализа коју су користили нуклеарном ДНК 2012. је показала да источна и западна подврста аустралијског гаврана формирају две класе, генетски различите као су шумски и мали гавран, што је навело ауторе да предложе да се подврсте препознају као засебне врсте.
Ијан Роули је претпоставио да се заједнички предак пет врста одвоји негде након уласка са севера у Аустралију, што су молекуларни докази потврдили у раној плиоценској епохи пре око 4. милион година. Разишли су се шумски и мали гавран на истоку од аустралијског гаврана на западу пре око 2. милион година у раном плеистоцену. Како је клима постајала све хладнија, сушност централне Аустралије потпуно их је раздвојила. Источне птице, номадски и шумски гаврани су се разишли у шумовита склоништа. Како је клима постајала топлија, западне птице су се прошириле на исток и готово надмашиле шумске гавране на копну Аустралије. Роули је приметио да западна подврста аустралијског гаврана има особине посредне између источне подврсте аустралијског и малог гаврана. десно|мини| Подврста perplexus са мањим прстима у Перту. Препознају се две подврсте:
C. c. coronoides, номинована или источна подврста, се налази у већем делу источне Аустралије. Његов распон је такође у великој корелацији са присуством оваца. Сматра се да је то због учесталости угинулих животиња, које су важан извор хране. Орнитолог Ијан Роули је сматрао да су се ширили према истоку пре европске колонизације што је сугерисало да је млађег порекла од западне подврсте, која делује статично. Појава пољопривреде је омогућила даље ширење. C. c. perplexus, западна подврста, настаје од Великог аустралијског залива у Јужној Аустралији, где су јој северне границе залив ајкула. Мање је специјализован у свом станишту, јер не дели своју дистрибуцију са малим гавранима и није у корелацији са опсегом оваца. Западна подврста има нешто ниже узвике од источне, са сличним позивима малог гаврана, мање је величине, има танак кљун, али нема разлика у перју. Птице средње класе се налазе на полуострву Ер и у близини језера Ер, у Јужној Аустралији.
Опис лево|мини| Одрасли у Сиднеју. Показује голу кожу на врату. Дужина 46—53 cm, распон крила 100 cm и тежина око 650 g приказују да је аустралијски гавран највећа аустралијска врста гаврана. Одрасли је потпуно црн, са црним кљуном, устима и језиком и чврстим црним или сиво–црним ногама и стопалима. Tibiotarsus је потпуно пернат, Tarsometatarsus је дугачак, а стопала велика. Аустралијски гавран има белу боју дужица. Перје је са плаво–љубичастим до плаво–зеленим сјајем, зеленкасто преко ушију, у зависности од светлости. Има грлато перје са заобљеним врховима, док остале четири врсте гаврана имају рачвасте врхове, што се на терену тешко може видети. Перја на врату су дужа од осталих четири врста када се подигну. Трећина горње мандибуле, укључујући нос и назални жлеб, је прекривена природним длакама. Дугачак је до 3 cm. Кљун на врху има благу куку и дужи је од главе. Крила су дугачка и широка, са најдужим који допире до краја репа док птица мирује. Реп је заобљен или клинаст.
Аустралијски гавран се може разликовати од две врсте врана које се појављују у Аустралији по сивој основи перја, која је код друге врсте бела. Разграничење између бледих и црних регија на перју је постепена код гаврана и оштро оцртана код врана. Основе перја се обично не виде када се посматрају птице на пољу, али понекад се могу видети и по ветровитом дану ако је перје наборано. За разлику од остале четири врсте, аустралијски гавран има мрљу испод коже што се тешко може уочити на терену. Три врсте гаврана имају шире груди од две врсте врана. Релативна величина је корисна само када се две врсте могу видети једна поред друге, јер је преклапање у величини велико, а разлика мала.
Млади личе на одрасле, али им недостаје гркљан, понекад имају розе кљун који је краћи код младих, а основа му је ружичаста, врх светлосив. Перје је више наборано и мекше по изгледу, нема сјајне одсјаје и често има смеђу нијансу. Гола кожа на грлу је ружичаста код птица које су недавно напустиле гнездо. Боја очију варира са годинама, постепено светли. Млади до четири месеца имају плаво–сиве дужице, у периоду од четири до петнаест месеци имају тамносмеђе, а незреле птице имају шарене дужице са унутрашњим плавим ободом око сваке зенице до две године и десет месеци. Незреле птице старије од годину дана развијају перје на врату, док неке ружичасте боје остају све док птица не напуни две или три године.
Вокализације Територијални узвици аустралијског гаврана је спор, висок ah-ah-aaaah, сличан готово отвореном предњем нелабијализованом самогласнику са последњом извученом нотом. Користи овај позив за комуникацију са другим аустралијским гавранима у околини. Приликом упућивања овог позива, заузима хоризонтално држање, држећи главу напред и тело паралелно са земљом, док се налази на истакнутом положају. Рашчишћава нокте и спушта реп, а понекад држи кљун отворен између позива. Насупрот томе, мали и шумски гавран држе своја тела у усправном положају. Овај позив постаје гласнији ако неовлашћени посегне на територију аустралијског гаврана. Пет аустралијских врста је веома тешко разликовати, при чему су узвици најупечатљивије разлике иако је извлачење последње ноте, за коју се дуго сматрало да се бележи само за аустралијског гаврана, забележено и код других врста стога није дијагностичка. десно|thumbtime=5|мини|Гавран (Corvus coronoides coronoides) производи разноликост звукова. Јачина, висина, темпо и редослед нота се могу мењати у зависности од поруке коју аустралијски гавран намерава да пренесе. Постоје разни контактни позиви, пар често производи тихи звук мрмљања када се међусобно привлаче током одмора. Птице упућују позиве и јављају се ако су привремено ван видокруга док траже храну. У јатима праве висок caa док лете изнад друге територије као транзитни позив да означе да управо пролазе. Аустралијски гавран производи дужи caa са нагибом према доле како би означио повратак свог партнера у гнездо.
Распрострањеност и станиште