мини|Битке током Макабејског устанка (166—142. п. н. е.) у Палестини. Макабејски устанак је био оружана борба Јевреја у 2. веку пре н. е. против доминације Селеукида у Палестини.Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 5), Војноиздавачки завод, Београд (1972), стр. 213—214

Позадина Хеленизација Јевреја, започета у Палестини за време Александрових наследника из династије Птолемеја (312—198. п. н. е.), настављена је за владавине Селеукида, што је, уз верске прогоне, био узрок избијању Макабејског устанка. На чело устанка стао је свештеник Мататија (), који се са својих пет синова одметнуо и окупио прву групу устаника.

Ратне операције Оружане акције почеле су 166. п. н. е. упадима устаника у градове и села, и борбом против војске и хеленизованих сународника, што се одразило на бројни пораст устаничких снага. После Мататијине смрти команду је преузео његов син Јуда, назван Макабејац (од хебрејске речи maqqābāh — чекић, што симболизује чврстину и одлучност), по којем је устанак и добио име. Примењујући тактику препада из заседа и ноћу, Јуда је однео неколико победа над снагама Селеукида и 164. п. н. е. продро у Јерусалим. Успешан развој устанка присилио је Селеукиде на офанзиву која се завршила њиховом победом 162. п. н. е. код Бет-Захарије (Bēth-Zĕkhariāh). Но, династичке борбе приморале су Селеукиде на покушај умиривања устанка признавањем Јеврејима верске слободе. Међутим, Јуда је наставио борбу и устанак је прерастао у рат за националну независност. После победе у близини Бет-Хорона (Bēth-Horon), марта 160. п. н. е., Јуда је погинуо исте године у изгубљеној бици код Еласе. Вођство устанка преузео је његов брат Јонатан, који је у Мичмашу прогласио независност Јудеје 156. п. н. е. и ушао у Јерусалим 152. п. н. е. Династичке борбе Селеукида омогућиле су му да прошири освојене области и учврсти јеврејску власт. После смрти 143. п. н. е. наследио га је трећи брат Симон, који је за војну помоћ Деметрију II Победнику у међусобним борбама Селеукида, за узврат добио 142. признање политичке независности Палестине. Самосталност хашмонејске државе признао је и римски Сенат 140. п. н. е.

Референце Макабејски устанак описао је анонимни савременик Симонових наследника у делу Књиге Макабејске, чија се грчка верзија и данас користи као историјска грађа.

Референце

Литература

Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 5), Војноиздавачки завод, Београд (1972), стр. 213—214

Категорија:Историја Израела у старом веку