Јован Путник (Бела Црква, 25. децембар 1914 — Београд, 22. септембар 1983) био је југословенски и српски позоришни редитељ и театролог.
Биографија Рођен је у породици Добриле и Василија. Његов отац био је адвокат и доктор правних наука. Завршио је Филозофски факултет у Београду као и драмски одсек Музичке академије.
Током студентских дана почео да ради као асистент редитеља Хрисана Цанкова (У логору Мирослава Крлеже), потом Радомира Плаовића (Вода са планине Р. Плаовића и М. Ђоковића), те Вере Греч, Поликарпа Павлова и др Ериха Хецла.
Незадовољан стеченим знањем, одлучио је да заврши курс Жака Делкроза, у Музичкој школи „Станковић“, код Луја Давича, а потом је похађао предавања и вежбе у Институту за покрет Рудолфа фон Лабана у „Helerauschule“ у Лаксенбургу, крај Беча, и Студиј Мери Вигман у Дрездену. Проблеме сценског простора проучавао је у Студију следбеника Декура у Паризу.
У Бечу се упознао и са учењем Сигмунда Фројда и уметношћу М. Рајнхарта, а гледао је и три представе Вахтангова.
Након повратка у земљу 1939. приредио је на Коларчевом народном универзитету, са Вером Крстић и Силвијем Бомбарделијем, играчко-мимско-музичко-говорно-рецитаторски програм синтетичке „новоигре“, коју ће део критике оквалификовати као „некритичну дрскост“.
Режирао је у Белој Цркви (Савремена сцена и Театар „Жарко Васиљевић“), водећим позориштима Србије, Босне и Херцеговине као и „Theatre entre deux mondes“ у Паризу.
Руководио је научноистраживачким пројектима из области психологије и логике.
Путник је објавио на десетине радова из теорије позоришта и естетике.
Он је био суплент и професор Гимназије у Белој Цркви, професор и директор Учитељске школе у Вршцу, професор у Учитељској и Вишој социјално-педагошкој школи у Загребу.
Радио је као новинар „Правде“, „Дневника“ и „Вечерњих новости“, уредник Радио Београда, намештеник Дома слепих и глувонемих у Земуну, директор драма, професор Средње позоришне школе у Новом Саду, Позоришне академије у Београду, професор и директор Драмског студија у Зрењанину.
Био је редитељ опере и драме Српског народног позоришта.
У Крушевачком позоришту је био уметнички руководилац и редитељ.
Реализовао је више од 220 премијера.
По властитој жељи сахрањен је у Белој Цркви.
Награде Стеријина награда за режију Више награда Удружења драмских уметника Србије и Босне и Херцеговине Републичка награда БиХ „27. јул Награда Скупштине града Зенице
Дела Свет као ми, 1936. Низ стрмен, 1937. Женидба врапца подунавца, 1945. Лењин, 1945. На Дунаву ноћ, 1951. Руђер Бошковић, 1953. Вук, 1953. Антон Маврак, 1974. Насрадин у Травнику, 1974. Америчке приче, 1976. Хероји не умиру, 1976. Будућност је почела, 1976. Велики пут, 1977. Пролегомена за позоришну естетику, постхумно, 1985.
Драматизације Гроб у житу (по Ћопићу, 1946) Зелено, волим те зелено (по Лорки, 1954) Кротка (по Достојевском, 1960) Смрт Смаил-аге Ченгића (по Мажуранићу, 1963) Метаморфозе (по Кафки, 1965) Пасха носача Самуела (по Самоковлији, 1966) Дервиш и смрт (по Селимовићу, 1967) Ветрови корачају (по Ж. Васиљевићу, 1969) Хроника о Мармеладовима (по Достојевском, 1973) Њеточка Њезванова (по Достојевском, 1974) Стојанка, мајка кнешпољка (по С. Куленовићу, 1974) Титов напријед (по Назору, 1975) Бајка о рибару и рибици (по Пушкину, 1975) Црвене тице (по Б. Миљковићу, 1976) Доживљаји Чичикова (по Гогољу, 1977) Ветар над Србијом (по Лази Лазаревићу, 1977) Лабудово језеро (по Чајковском, 1980)
Изабрана театрографија Страдија Срећни дани Авети Невине Волшебни магарац Мадам Батерфлај Слепи миш У долини Орфеј Кармен Дорица плеше Отмица из сераја Отело (Верди) Четири грубијана Трубадур Дом Бернарде Албе Хвалисави војник Људи без вида На западним котама Крвава свадба Лек за жене или Уображена болесница Скендербег Љубав дон Перлимплина Страдија Смрт Смаил-аге Ченгића, Јерма Кир Јања
Референце
Спољашње везе Емисија Трезор - Јован Путник током рада са глумцима
Категорија:Рођени 1914. Категорија:Умрли 1983. Категорија:Српски позоришни редитељи Категорија:Српски театролози Категорија:Белоцркванци