десно|мини|Лични поглед на Краљевску академију (1883) Вилијам Пауел Фрит Викторијанско сликарство односи се на карактеристичне стилове сликарства у Уједињеном Краљевству током владавине краљице Викторије (1837–1901). Рану владавину краљице Викторије карактерисао је брз индустријски развој као и друштвене и политичке промене, које су Уједињено Краљевство учиниле једном од најмоћнијих и најнапреднијих нација на свету. У раним годинама њене владавине сликарством је доминирала Краљевска академија уметности као и теорије њеног првог председника, Џошуе Рејнолдса . Рејнолдс и академија били су под јаким утицајем италијанског ренесансног сликара Рафаела и веровали су да је улога уметника да учини да предмет њиховог рада изгледа што племенитије и идеализованије. Ово се показало као успешан приступ за уметнике у прединдустријском периоду, где су главни предмети уметничких наруџбина били портрети племства и војних и историјских сцена. У време Викторијиног ступања на престо, овај приступ је почео да се сматра устајалим i застарелим. Успон богате средње класе променио је тржиште уметности, а генерација која је одрасла у индустријском добу веровала је у важност прецизности и пажње према детаљима, и да је улога уметности да одражава свет, а не да га идеализује.
Крајем 1840-их и почетком 1850-их, група младих студената уметности формирала је Прерафаелитско братство, као реакцију на учење Краљевске академије. Њихови радови су били засновани на што прецизнијем сликању из природе када је то било могуће, чак и када су сликали имагинарне сцене, како би се осигурало да приказују сцену што је могуће ближе, онаквом каква би изгледала, уместо да искривљују предмет слике како би изгледала племенито. Такође су сматрали да је улога уметника да прикаже моралне лекције и бирали су теме које би тадашња публика схватила као моралне приче. Они су били посебно фасцинирани недавним научним достигнућима која су, чини се, оповргла библијску хронологију, јер су се односила на пажњу научника према детаљима и спремност да оспоре своја постојећа веровања. Иако је прерафаелитско братство било релативно кратког века, њихове идеје су биле веома утицајне.
Француско-пруски рат 1870. довео је до тога да се велики број утицајних француских импресионистичких уметника преселио у Лондон, доносећи са собом нове стилове сликања. У исто време, тешка економска депресија и све веће ширење механизације учинили су британске градове све непријатнијим местом за живот, а уметници су се окренули против акцента на одражавању стварности. Нова генерација сликара и писаца позната као естетски покрет сматрала је да доминација слабо образоване средње класе у куповини уметности и прерафаелитски акценат на одражавању стварности ружног света доводе до пада квалитета сликарства. Естетски покрет се концентрисао на стварање радова који приказују лепоту и племенита дела, као одвраћање пажње од непријатне стварности. Како је квалитет живота у Британији наставио да се погоршава, многи уметници су се окренули сликању сцена из прединдустријске прошлости, док су многи уметници у оквиру естетског покрета, без обзира на сопствена верска уверења, сликали религиозну уметност, јер им је то давало разлог да сликају идеализоване сцене и портрете и да игноришу ружноћу и неизвесност стварности.
Викторијанско доба се завршило 1901. године, када су многи од најистакнутијих викторијанских уметника већ умрли. Почетком 20. века викторијански ставови и уметност постали су изузетно непопуларни. Модернистички покрет, који је доминирао британском уметношћу, ослањао се на европске традиције и имао је мало везе са британским делима из 19. века. Пошто су викторијански сликари генерално били изузетно непријатељски расположени према овим европским традицијама, били су исмевани или игнорисани од стране модернистичких сликара и критичара у првој половини 20. века. Током 1960-их, нека прерафаелитска дела су се вратила у моду међу елементима контракултуре из 1960-их, који су их видели као претходнике трендова из 1960-их. Серија изложби 1960-их и 1970-их додатно је повратила њихову репутацију, а главна изложба прерафаелитских радова 1984. била је једна од комерцијално најуспешнијих изложби у историји Галерије Тејт. Док је прерафаелитска уметност поново уживала популарност, не-прерафаелитско викторијанско сликарство остаје генерално немодерно, а недостатак значајних колекција у Сједињеним Државама ограничио је шире знање о њему.
Позадина десно|мини|400x400пиксел|Први мај 1851. Франца Ксавера Винтерхалтера требало је да симболизује ово доба. Винтерхалтер је сликао на начин који је промовисао Џошуа Рејнолдс, ослањајући се на Рафаелов стил, у којем уметник свесно идеализује тему дела. Слика приказује 82. рођендан Артура Велслија, 1. војводе од Велингтона (рођеног 1. маја 1769), за чије се војне победе сматрало да су обезбедиле стабилност и просперитет Уједињеног Краљевства, и који је као премијер присуствовао отварању Ливерпулске и Манчестерске железнице, која се у овом тренутку сматра једном од кључних прекретница индустријске револуције. Велингтон поклања ковчег свом кумчету принцу Артуру, седмом детету Викторије и Алберта (рођеном 1. маја 1850), на његов први рођендан, а заузврат добија букет цвећа од Артура. Албертову пажњу скреће са сцене сунце које излази изнад Кристалне палате и Велика изложба, коју је организовао Алберт, која је отворена 1. маја 1851. године и која је симболизовала снагу британске технологије и иновације и веру да ће технологија водити у велику будућност. Када је 18-годишња Александрина Викторија наследила трон Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске као краљица Викторија 1837. године, земља је уживала непрекинут мир од коначне победе над Наполеоном 1815. Године 1832. Акт о великим реформама (познатији као Реформски закон) и његови еквиваленти у Шкотској и Ирској укинули су многе корумпиране праксе британског политичког система, дајући земљи стабилну и релативно репрезентативну владу. Индустријска револуција је била у току, а 1838. отворена је железница Лондона и Бирмингема, повезујући индустријски север Енглеске са градовима и лукама на југу; до 1850. постављено је преко пруга, и трансформација Британије у индустријску велесилу била је завршена. Уочени тријумф технологије, напретка и мирне трговине прослављен је на Великој изложби 1851. године, коју је организовао Викторијин супруг Алберт, која је привлачила преко 40.000 посетилаца дневно да виде преко 100.000 експоната производње, пољопривреде и технике.
Док је британском економијом традиционално доминирала земљопоседничка аристократија на селу, индустријска револуција и политичке реформе су знатно смањиле њихов утицај и створиле средњу класу трговаца, произвођача и инжењера у процвату у Лондону и индустријским градовима на северу. Новопечени богаташи су углавном желели да покажу своје богатство кроз излагање уметности, и били су довољно богати да плате високе цене за уметничка дела, али генерално нису били заинтересовани за старе мајсторе, преферирајући модерна дела локалних уметника. Парламент је 1844. године прогласио легалним уметничке синдикате, који су наручивали уметничка дела познатих уметника, плаћајући их лутријом на којој је готово уметничко дело била награда; ово не само да је понудило улазак у свет уметности за људе који можда нису били у могућности да приуште куповину значајне слике, већ је стимулисало и растуће тржиште графика.
Рејнолдс и Краљевска академија Британско сликарство је било под јаким утицајем Џошуе Рејнолдса (1723–1792), првог председника Краљевске академије уметности, који је веровао да је сврха уметности „да замисли и представи своје субјекте на поетски начин, а не да их ограничи на пуку стварност“, као и да уметници треба да теже опонашању италијанског ренесансног сликара Рафаела у стварању својих субјеката тако да делују што ближе савршенству. лево|мини| Чарлс Дикенс Данијела Маклиза (1839). Дикенсов фокус на одраз реалности модерног живота веома је утицао на британске уметнике. У време Викторијиног ступања на престо, Краљевска академија је доминирала британском уметношћу, са годишњом летњом изложбом Краљевске академије као најважнијим догађајем у свету уметности. Краљевска академија је такође контролисала престижне уметничке школе Краљевске академије, у којима се предавало са веома уским фокусом на одобрене технике. Сликање у Рафаеловом стилу показало се комерцијално успешним за уметнике који су служили племству, првенствено заинтересованом за породичне портрете, војне сцене и сцене из историје, религију и класичне митологије, али у време Викторијиног ступања на престо почело је да се посматра као ћорсокак. Уништење Парламента крајем 1834. и каснији конкурси за одабир уметника који ће украсити његову замену бацили су у фокус недостатак компетентних британских уметника способних да насликају историјске и књижевне теме, које су се у то време сматрале најважнијим обликом сликарства. Од 1841. нови и веома утицајни сатирични часопис Панч све је више исмевао Краљевску академију и савремене британске уметнике.
Преломно дело Модерни сликари Џона Раскина, чији је први том објављен 1843. године, тврдило је да је сврха уметности да представља свет и дозволи гледаоцу да формира своје мишљење о теми, а не да је идеализује. Раскин је веровао да само представљањем природе што је тачније могуће уметник може да одрази божанске квалитете у природном свету. Надолазећа генерација младих уметника, прва која је одрасла у индустријском добу, у којем се тачно представљање техничких детаља сматрало врлином и неопходношћу, сложила се са овим ставом. Године 1837. Чарлс Дикенс почео је да објављује романе, покушавајући да одрази реалност проблема данашњице, пре него прошлост или идеализовану садашњост; његовим списима су се веома дивили многи уметници у успону.
Године 1837. сликар Ричард Дад и група пријатеља основали су Клику, групу уметника који су одбацили академску традицију историјских тема и портрета у корист популистичког жанровског сликарства. Док се већина Клике током 1840-их вратила у Краљевску академију, након што је Дад био затворен због убиства свог оца 1843. године, они су били прва група значајних уметника која је оспорила позиције Краљевске академије.
Џ. М. В. Тарнер <div class="thumb tmulti tright"><div class="thumbinner" style="width:380px;max-width:380px"><div class="trow"><div class="tsingle" style="width:188px;max-width:188px"><div class="thumbimage" style="height:138px;overflow:hidden"></div>Темерер у борби</div><div class="tsingle" style="width:188px;max-width:188px"><div class="thumbimage" style="height:138px;overflow:hidden"></div>Киша, пара и брзина</div></div>Тарнеров Темерер у борби (1839) и Киша, пара у брзина (1844) осликавали су ране фазе индустријске револуције.</div></div> У време Викторијиног приступања, најзначајнији живи британски уметник био је Џ.М.В Тарнер. Тарнер је стекао име у касном 18. веку серијом цењених пејзажних акварела, а своју прву слику у уљу изложио је 1796. Непоколебљив савезник Краљевске академије током свог живота, изабран је за пуноправног Краљевског академика 1802. у доби од 27 година. Године 1837. дао је оставку на место професора перспективе на Краљевској академији, а 1840. први пут је срео Џона Раскина. Први том Раскинових Модерних сликара био је у одбрану Тарнера, тврдећи да се Тарнерова величина развила упркос, а не због Рејнолдсовог утицаја и последичне жеље да се идеализују субјекти његових слика.
До 1840-их Тарнер је почео излазити из моде. Упркос Раскиновој одбрани његовог рада као нечега што представља „цео препис читавог система природе“, Тарнер (који је до 1845. постао најстарији академик и заменик председника Краљевске академије) постао је виђен од стране млађих уметника као оличење бомбастичности и самовоље и као неко ко представља производ ранијег, романтичног периода ван додира са модерним добом.
Прерафаелитско братство лево|мини| Миллаисова Офелија (1851–1852) илуструје пажњу ПРБ-а на детаље. Све цвеће које се помиње у релевантној сцени из Хамлета је тачно илустровано.