Упркос великој разноврсности у раду развојних психолога и разноврсности међу теоријама које воде њихова истраживања, постоји заједничко интересовање за три основна питања:

Континуитет. У којој мери развој одликују континуиране промене, односно у којој мери развој подразумева дисконтинуитет који доводи до јављања нових облика и процеса промене? Извори развоја. Да ли је развој првенствено вођен генетским програмом који је закључан у ћелијама тела, или је спољна средина сила која производи промене? Индивидуалне разлике. Нема два људска бића која су потпуно иста. Како код људи настају стабилне карактеристике које их разликују од свих других људи?

Међу психолозима постоје велике и бројне разлике у вези са одговорима на ова питања. Различите претпоставке о континуитету, изворима развоја и индивидуалним разликама доводе до супротстављених теоријских система који трагају за свеобухватним објашњењем развојних процеса.

Континуитет Пошто се појам континуитета примењује на донекле различите појаве и постоји неколико области истраживања и питања. Колико су људски ментални капацитети и емоције слични онима других врста? Да ли је процес индивидуалног развоја постепена акумулација малих, квантитативних промена, или током одрастања пролазимо кроз низ квалитативних трансформација? На крају, да ли током живота постоје периоди када се одређене промене морају јавити да би се развој нормално наставио? Да ли су људска бића другачија? Вековима људи расправљају у којој мери се људи разликују од других створења и, у вези са тим питањем, да ли су подложни истим природним законима као и сви други облици живота. Ова питања односе се на филогенезу – еволуциону историју врста. Питање континуитета и дисконтинуитета између људи и других врста важно је јер обликује закључке о законима који управљају људским развојем. У оној мери у којој је однос Хомо сапијенса са другим врстама континуиран, изучавање других животиња може дати податке о људском развоју. У мери у којој су људска бића другачија, налази истраживања о развоју других врста могу бити погрешни када се примене на људе.

Еволуционо становиште Када је Чарлс Дарвин (1809-1882) објавио Порекло врста, идеја еволуције већ је била широко распрострањена. Дарвиново достигнуће је у томе што је убедио већи део западног, научног света, а касније и других људи, да „небројене врсте, родови и породице које настањују свет, све потичу, унутар својих класа или група, од заједничких предака, и све су биле модификоване током развоја“. Дарвин је чврсто веровао у континуитет међу врстама. Он је еволуцију видео као спор, стабилан процес акумулиране промене. Како је он формулисао, разлика између Хомо сапијенса и најближих сродника је „у степену, а не у врсти“. Док модерни еволуциони теоретичари прихватају Дарвинове тврдње да је порекло нових врста природан процес, многи од њих одбацују идеју да је еволуција постепена и континуирана.Eldredge, Niles & Gould, S.. (1971). Punctuated Equilibria: An Alternative to Phyletic Gradualism. Они тврде да су, у релативно изолованим срединама, нове врсте настајале нагло и да су биле способне да преживе нагле срединске промене које су уништиле врсте од којих су оне настале. Стивен Голд, предводник теорије дисконтинуиране еволуције, пореди процес еволуционе промене са кључањем воде:

Да би проверили Дарвинову тезу да су врсте настале постепено и континуирано, као део природног реда, научници су трагали за доказима о еволуционим везама – прелазним облицима који људе повезују са другим облицима живота – и поредили људски генетски запис и понашање са другим организмима. У прилог тврдњи о континуитету између људи и других животиња, утврђено је да деле чак 98 процената генетског материјала са шимпанзама. Међутим, такође је јасно да постоји и нешто другачије у вези са обрасцем карактеристика наше врсте. Једна карактеристика Хомо сапијенса која је другачија, јесте чињеница да се људи развијају у средини која је обликована небројеним ранијим генерацијама људи у борби за опстанак. Ова специфична средина састоји се од производа (као што су оруђе и одећа), знања како да створе и користе те производе, веровања о свету и од вредности (идеја о томе шта је вредно), што, све заједно, усмерава интеракције одраслих са физичким светом, њихове међусобне интеракције и однос са децом. Антрополози називају ову акумулацију производа, знања, веровања и вредности „културом“. То је део средине створен „људском руком“ који нас дочека на рођењу и „начин живота“ који људи усвајају из заједнице.

Кључна особеност културе јесте њено преношење с генерације на генерацију, путем језика. Према томе, није изненађујуће што је, још од давнина, језик предложен као дистинктивна карактеристика наше врсте. У седамнаестом веку, филозоф Рене Декарт изнео је традиционално схватање:

Чак и Дарвин, који је чврсто веровао у континуитет врста, слаже се да различитост, у оној мери у којој је Хомо сапијенс различит, јесте резултат способности да људи комуницирају путем језика. У скорије време, научници су показали да се зачеци културе и понашања сличног језику могу наћи код шимпанза и других примата. Ипак, људска култура је квалитативно значајнија од осталих.

Континуиран индивидуални развој мини|Колбергов модел моралног развоја. Друго велико питање о континуитету односи се на онтогенезу – развој индивидуалног организма током живота. По правилу, психолози који верују да је развој првенствено континуиран процес - постепена акумулација малих промена, наглашавају квантитативне промене, као што је повећање речника; док они који посматрају развој као процес обележен наглим, дисконтинуираним променама, наглашавају јављање квалитативно нових образаца у развоју, као што је промена од пузања ка ходању. О овим квалитативно новим обрасцима развоја обично се говори као о стадијумима.

Психолози који користе појам стадијума настоје да одреде шта мисле под стадијумом и како су психолошки процеси, за које верују да разликују одређене стадијуме, повезани са понашањем карактеристичним за сваки стадијум. Флејвел истиче да су четири критеријума кључна за појам развојног стадијума:

Стадијуми развоја се разликују на основу промена које су квалитативне. Када се од адолесцента тражи да запамти низ речи он не само да запамти више речи од осмогодишњака, већ памти другачије, групишући речи према прихваћеним категоријама и примењујући истанчане стратегије памћења. Прелазак са једног на други стадијум обележен је променама у већини, ако не у свим, аспектима понашања детета. На пример, деца узраста око две године не само да почињу да праве граматички исправне реченице, она почињу и да причају о себи као засебној особи и почињу да користе објекте као репрезенте других објеката у својој игри. Промена из једног стадијума у други је нагла. На пример, физички развој у детињству одликује релативно спор раст праћен наглим повећањем висине и величине почетком пубертета. Бројне физичке и понашајне промене, које означавају појаву стадијума, обликују кохерентан образац. На пример, нови облици мишљења који се јављају током средњег детињства (у просеку од 6. до 12. године) блиско су повезани са новим облицима социјалне интеракције који се јављају у исто време.

У мери у којој је развој обележен дисконтинуираним, квалитативним променама, начин на који дете доживљава свет и начин на који свет утиче на дете мења се током дететовог развоја, од једног стадијума до другог. Укратко, мења се и сам процес промене. На пример, новорођенчад су посебно осетљива на звуке језика, али не разумеју шта се говори. Када почну да разумеју и сама да продукују говор, из темеља се мења начин на који упознају свет око себе, као и начин на који се други односе према њима. Дисконтинуитет који прати појаву дететовог активног учествовања у разговору означава границу између периода одојчета и раног детињства. Кеган тврди да „свака животна фаза има специфичне захтеве, па је свака фаза праћена специфичним низом квалитета“. Кеган верује да је дисконтинуитет између суседних животних периода тако истакнут, да неки делови наше прошлости „бивају инхибирани или одбачени“. Ово строго становиште о развојним дисконтинуитетима подразумава да рани развојни проблеми не воде нужно до каснијих развојних проблема; заправо, сваки нови стадијум пружа нове могућности.

Неки психолози негирају да је појам стадијума кључан за разумевање развоја. На пример, Алберт Бандура сматра да је механизам којим се уче нова понашања исти на свим узрастима, па постоји одређени континуитет у процесу развојне промене. Према овом становишту, дисконтинуитет у развоју је релативно ретка појава која прати нагле измене у „социјалном учењу и другим биолошким или срединским варијаблама“. Сиглер, психолог који се специјализовао у изучавању развоја дечијег мишљења, износи сличну тврдњу: „Дечије мишљење се мења континуирано и изгледа да је већина промена постепена, пре него изненадна.“.

Током већег дела двадесетог века теоретичари стадијума развоја били су бројнији и утицајнији од теоретичара континуитета. Ипак, теоретичари стадијума суочени су са разноврсним чињеницама које крше један или више критеријума развојних стадијума које је предложио Флејвел. Један проблем за модерне теоретичаре стадијума јесте чињеница да процена на ком је стадијуму дете често варира од једне ситуације до друге. На пример, 4-годишњаци често имају проблем у заузимању туђе перспективе, али, када разговарају са 2-годишњацима, они знају да на одговарајући начин поједноставе свој говор. Деца на узрасту од 4 године обично превиђају потребе своје браће или сестара, али ипак често постају брижна када је млађе дете узнемирено. Овакво истовремено јављање понашања која би требало да се јављају на различитим стадијумима чини се неспојивим са идејом да стадијуми репрезентују опште структуре психолошког устројства индивидуе.

Као што је Сиглер истакао, да ли ћемо се усмерити на постепене или нагле промене делимично зависи и од временске скале коју прихватимо. Када поредимо 3-годишњака са 7-годишњаком тешко је избећи утисак опште, квалитативне разлике. Али, када се посматра 3-годишњака током дужег периода, стари и нови облици понашања су толико међусобно испреплетани и у великој мери зависе од задатка и активности у које је дете укључено, да промена може бити толико постепена да ју је скоро немогуће приметити.

Критични периоди Још једно питање у вези са континуитетом индивидуалног развоја јесте постоје ли или не постоје критични периоди развоја – периоди у развоју организма током којих се морају појавити посебни средински или биолошки услови да би се развој нормално наставио. Постојање критичних периода са сигурношћу је утврђено код неких животиња, као и за неке аспекте физичког развоја људи. На пример, ако новофромиране гонаде (полне жлезде) људског ембриона не произведу мушке хормоне око 7 недеља након зачећа развиће се женски полни органи, чак и код ембриона са генима за мушкарца. Најјачи докази за критични период у психолошком развоју људи долазе из изучавања развоја језика. Деца која, из било ког разлога, нису била у довољној мери изложена језику до 6. или 7. године, можда никада неће усвојити језик.

Питања о изворима развоја Друга велика тема која привлачи пажњу развојних психолога јесте облик интеракције биолошких фактора, вођених генима, и срединских фактора у људском развоју. Током већег дела двадесетог века, овај проблем постављен је у облику избора између „наслеђа“ и „одгоја“. Наслеђе се односи на урођене, биолошке капацитете индивидуе; одгој се односи на утицаје социјалне средине на индивидуу, посебно утицај породице и заједнице. Велики део аргументације о Виктору, Дивљем дечаку из Авејрона, у суштини је био о наслеђу и одгоју: Да ли је Виктор био неспособан за говор и друга понашања нормална за дечака његовог узраста, због дефектне биолошке обдарености (наслеђа), или због неадекватног одгоја?