Ањес Варда (; Брисел, 30. мај 1928 — Париз, 29. март 2019), право име Арлет Варда, била је француска филмска редитељка, сценаристкиња, фотографкиња и уметница белгијског порекла. Њен пионирски рад био је централни за развој широко утицајног француског филмског покрета новог таласа 1950-их и 1960-их. Њени филмови су се фокусирали на постизање документарног реализма, бављење с женским питањима и других друштвених коментара, са карактеристичним експерименталним стилом.

Вардин рад користио је снимање на локацији у ери када су ограничења звучне технологије чинила лакшим и уобичајенијим снимање у затвореном простору, са изграђеним сетовима и осликаним позадинама пејзажа, а не на отвореном, на локацији. Њено коришћење непрофесионалних глумаца такође је било неконвенционално за француску кинематографију 1950-их. Вардин деби у играном филму био је La Pointe Courte (1955), затим Клео од 5 до 7 (1962), један од њених најбољих наративних филмова, Без крова и закона (1985) и Kung Fu Master (1988). Варда је била позната и по њеним документарним филмовима попут Црни пантери (1968), Сакупљачи и сакупљачица (2000), Ањесине плаже (2008), Лица, места (2017) и њен последњи филм Варда од Ањес (2019).

Режисер Мартин Скорсезе описао је Варду као „једног од богова кинематографије“. Између неколико других признања, Варда је добила почасну Златну палму на Филмском фестивалу у Кану, Златног лава на Венецијанском филмском фестивалу, почасну награду Академије и номинована је за Оскара за најбољи документарни играни филм. Била је прва режисерка која је награђена почасним Оскаром.

Биографија

Младост Варда је рођена као Арлет Варда 30. маја 1928. у Икселу, Брисел, Белгија, од оца грчког порекла, Ежена Варде и мајке Францускиње, Кристијен Паске. Њена мајка је била из Сета у Француској, а отац је био члан породице грчких избеглица из Мале Азије. Била је треће од петоро деце. Варда је легално променила своје име у Ањес са 18 година. Одрасла је у Икселу, у улици Аурора, са четворо браће и сестара (Лусијен и Елен су били старији од ње, а Жан и Силви млађи). Услед Другог светског рата, њена породица избегла је из Белгије 10. маја 1940. у француски град Сет, где је провела своју адолесценцију на броду усидреном у луци.

У аутобиографском филму Ањесине плаже, она такође тврди да је добила име Арлет у част града Арла, где је зачета. Службено је променила име у Ањес у својој 18. години, у знак поштовања према грчком пореклу њеног оца. 1947. године, са 19 година, побегла је на три месеца због жеље за самосталношћу. Припремајући свој бег опсежно и педантно, она тврди да је побегла возом до Марсеја, затим чамцем до Корзике и да је радила на рибарским чамцима.

Студије Варда је похађала Lycée et collège Victor-Duruy, а дипломирала је књижевност и психологију на Сорбони. Она је описала своје пресељење у Париз као „заиста мучно” које јој је дало „страшно сећање на мој долазак у овај сиви, нехумани, тужни град”. Није се слагала са својим колегама студентима и описала је часове на Сорбони као „глупе, застареле, апстрактне, [и] скандалозно неприкладне за узвишене потребе које човек има у тим годинама.“

Фотографска каријера мини|Ањес Варда, на изложби у Паризу.|275x275п Варда је намеравала да постане кустос, и студирала је историју уметности на École du Louvre, али је уместо тога одлучила да студира фотографију у школи фотографије Vaugirard. Каријеру је започела као фотограф пре него што је постала један од главних гласова кинематографије француског новог таласа. Одржавала је течну међусобну везу између фотографских и филмских облика: „Снимам фотографије или снимам филмове. Или стављам филмове на фотографије, или фотографије у филмове.“

Варда је причала о својим почецима са медијумом фотографије: „Одмах сам почела да зарађујем за живот од фотографије, снимајући тривијалне фотографије породица и венчања да бих зарадила новац. Али одмах сам пожелела да правим оно што сам звала 'композиције.' И управо са њима сам имала утисак да радим нешто где постављам питања о композицији, форми и значењу.“

Године 1951. њен пријатељ Жан Вилар отворио је Théâtre National Populaire и ангажовао Варду као његовог званичног фотографа. Пре него што је прихватила своју позицију тамо, радила је као сценски фотограф на Позоришном фестивалу у Авињону. Радила је у Théâtre National Populaire десет година од 1951. до 1961. године, током којих је њена репутација расла и на крају је добила послове фото-новинара широм Европе.

Вардина фотографија понекад је инспирисала њене наредне филмове. Она је испричала:

Касније се присетила још једног примера:

Године 2010. Варда се придружила галерији Nathalie Obadia.

Филмска каријера Почетак Вардине филмске каријере датира пре почетка француског новог таласа, али садржи много елемената специфичних за тај покрет. Док је радила као фотограф, Варда се заинтересовала за снимање филма, иако је изјавила да је знала мало о медију и до своје двадесет пете године је видела само двадесетак филмова. Касније је рекла да је написала свој први сценарио „баш онако како човек пише своју прву књигу. Када сам завршила са писањем, помислила сам у себи: ’Хтела бих да снимим тај сценарио‘, и тако неки пријатељи и ја основали смо задругу да би је направили“.

Она је сматрала да је процес снимања филма тежак јер није дозвољавао исту слободу као писање романа; међутим, рекла је да је њен приступ био инстинктиван и женствен. У интервјуу за The Believer, Варда је изјавила да жели да снима филмове који се односе на њено време (у односу на La Pointe Courte), а не да се фокусира на традиције или класичне стандарде.

La Pointe Courte (1954)

мини|Маг Бодард (лево) и Ањес Варда 1972. године. Варда је волела фотографију, али је била заинтересована за филм. Након што је провела неколико дана снимајући мали француски рибарски град Поант Курт за смртно болесног пријатеља који више није могао сам да га посећује, Варда је одлучила да сними сопствени дугометражни филм. Тако је 1954. године изашао први Вардин филм, Поант Курт, о несрећном пару који ради на својој вези у малом рибарском граду. Филм је стилски претеча француског новог таласа.. У то време, Варда је била под утицајем филозофије Гастона Башелара, под којим је некада студирала на Сорбони. „Нарочито ју је занимала његова теорија 'l'imagination des matières', у којој је утврђено да одређене особине личности одговарају конкретним елементима у некој врсти психоанализе материјалног света. Ова идеја долази до изражаја у филму Поант Курт док се личне особине ликова сукобљавају, приказане кроз опозицију предмета као што су дрво и челик. Да би унапредила своје интересовање за апстракцију ликова, Варда је користила два професионална глумца, Силвију Монфор и Филипа Ноареа, у комбинацији са становницима града, да пружи реалистичан елемент који се уклапа у документарну естетику инспирисану неореализмом. Варда је наставила да користи ову комбинацију фиктивних и документарних елемената у својим филмовима.

Филм је монтирао Вардин пријатељ и колега филмски стваралац са „Леве обале“ Ален Рене, који није био вољан да ради на њему јер је био „филм који је сам желео да сними“ и његова структура је била веома слична његовој сопственој Хирошима, љубави моја. (1959). Док је монтирао филм у Вардином стану, Рене ју је стално нервирао упоређујући филм са делима Лукина Висконтија, Микеланђела Антонионија и других која јој нису била позната „све док се нисам толико заситила да сам отишла у кинотеку да пронађем о чему је говорио“. Рене и Варда су остали доживотни пријатељи, иако је Рене рекао да немају ништа заједничко „осим мачака.“ Филм је одмах похвалио Cahiers du Cinéma. Андре Базин је рекао: „Постоји потпуна слобода у стилу који производи утисак, таква реткост у биоскопу, да се налазимо у присуству дела које се повинује само сновима и жељама свог аутора без икаквих других спољних обавеза.“ Франсоа Трифо га је назвао „експерименталним делом, амбициозним, поштеним и интелигентним делом." Варда је рекла да је филм "ударио као топовско ђуле јер сам била млада жена, пошто сте пре тога, да бисте постали редитељ, морали да проведете године као асистент." Филм је доживео финансијски неуспех, а Варда је снимала само кратке филмове наредних седам година.

Варда се сматра баком и мајком француског новог таласа. Поант Курт се незванично, али широко сматра првим филмом покрета. Био је то први од многих који се усредсредио на проблеме са којима се обични људи суочавају. Касно у животу, рекла је да је не занимају животи људи на власти, већ да је „много више заинтересована за побуњенике, људе који се боре за сопствени живот“.

Клео од 5 до 7 (1961)

Након La Pointe Courte, Варда је снимила неколико кратких документарних филмова; два је наручила француска туристичка канцеларија. Ово укључује један од Вардиних омиљених њених дела, Дневник трудне жене, филм о уличној пијаци Ру Моуфетар који је освојио награду на Фестивалу експерименталног филма у Бриселу 1958. године.

Клео од 5 до 7 прати поп певачицу кроз два изванредна сата у којима чека резултате недавне биопсије. Говори се о жени која се помирила са својом смртношћу, што је уобичајен тропе за Варду. На дубљем нивоу, Клео од 5 до 7 се суочава са традиционално објективизованом женом дајући Клео сопствену визију. Она се не може конструисати кроз поглед других, што је често представљено кроз мотив одраза у огледалу. Стилски, Клео од 5 до 7 меша документарац и фикцију, као и La Pointe Courte. Филм представља дијегетску акцију за коју се каже да се дешава између 17 и 19 часова, иако траје 89 минута.

Ciné-Tamaris (1977) Године 1977. Варда је основала сопствену продукцијску кућу, Ciné-Tamaris, како би имала већу контролу над снимањем и монтажом. Године 2013. Музеј уметности округа Лос Анђелес одржао је Вардину прву америчку изложбу, Agnès Varda in Californialand. Садржала је скулптуралну инсталацију, неколико фотографија и кратких филмова, а инспирисана је временом које је провела у Лос Анђелесу 1960-их.

Без крова и закона (1985)

Године 1985. Варда је снимила Без крова и закона („без крова ни закона“; познат у већини земаља енглеског говорног подручја као Вагабонд), драму о смрти младе луталице по имену Мона. Смрт истражује невидљиви и нечувени анкетар који се фокусира на људе који су је последњи видели. Вагабонд је испричан кроз нелинеарне технике, при чему је филм подељен на 47 епизода, а свака епизода о Мони је испричана из перспективе друге особе. Вагабонд се сматра једним од Вардиних највећих феминистичких дела због тога како се филм бави дефетишизацијом женског тела из мушке перспективе. By Susan Hayward and Ginette Vincendeau, 2000.. Print. 8-June-2012

Жако из Нанта (1991)

1991. године, убрзо након смрти њеног супруга Жака Демија, Варда је снимила филм Жако из Нанта, који говори о његовом животу и смрти. Филм је у почетку структуриран као рекреација његовог раног живота, опседнутост различитим занатима који се користе за снимање филмова као што су анимација и сценографија. Али онда Варда даје елементе документарног филма уметањем клипова из Демијевих филмова, као и снимака његовог умирања. Филм се наставља Вардином заједничком темом прихватања смрти, али се у суштини сматра да Вардина даје почасти њеном покојном мужу и њиховом раду.

Скупљачи и скупљачица (2000) Скупљачи и скупљачица, документарац, фокусира се на Вардине интеракције са сакупљачима (жетеоцима) који живе на француском селу, а укључује и субјекте који стварају уметност помоћу рециклираног материјала, као и интервју са психоаналитичаром Жаном Лапланшом. Филм је познат по својој фрагментираној природи слободне форме, уз то што је Варда први пут користила дигиталне фотоапарате. Овај стил филмског стваралаштва се често тумачи као изјава да се велике ствари попут уметности и даље могу стварати кроз комаде, али модерне економије подстичу људе да користе само најбољи производ.Cruickshank, Ruth , (2007) pg. 119-132 Project MUSE. Web. 8-June-2012

Лица, места (2017)