Рано одојаштво представља период развоја тек рођеног детета. Овај период почиње одмах након рођења и завршава се око 2 ½ месеца касније када акумулиране промене које су се одиграле у централном нервном систему и искуство које је беба стекла заједно омогуће нове облике понашања и квалитативно другачије социјалне односе између одојчета и родитеља. Заједничко повезивање промена у различитим доменима је врста квалитативне реорганизације у развоју коју смо назвали био-социо-бијевиорални преокрет.Кол, M. и Кол, С. (1993): Развој детета: поглавље 4.
Најраније способности Почетком двадесетог века, психолошко схватање нагињало је у Локовом правцу. Филозоф и психолог Вилијам Џејмс сумирао је ово становиште када је описаосвет који беба доживљава као „зујећу, шарену збрку.“ Нове околности које дочекују бебу на рођењу могу заиста бити збуњујуће, али истраживања у последњих неколико деценија показују да одојчад никако нису „празне плоче“. Она се рађају са невероватним способностима да покрену свет око себе и да се понашају на начин који ће им обезбедити опстанак.
Процеси опажања
Чулни системи организма су његова примарна средства путем којих прима информације из средине. Нормалне, донешене (рођене на време) бебе улазе у свет са функционалним свим чулним системима, али нису сви ови системи на истом нивоу зрелости. Разлике у брзини којом се различити органски системи развијају продужава хетерохронију на коју смо указали у вези са феталним периодом и која ће се наставити током развоја детета. Основна метода која се користи за утврђивање чулних способности одојчета јесте увођење неке промене у средину и посматрање њених ефеката на физиолошке процесе детета или његово понашање. Истраживач може, на пример, да уведе звук или трепћуће светло и да посматра показатеље – окретање главе, промене у можданим таласима или промену брзине сисања – да га је одојче опазило. Понекад истраживачи уведу два стимулуса истовремено да би утврдили да ли ће беба једном посветити више пажње него другом. Ако је тако, вероватно беба може да разликује стимулусе, и можда чак преферира онај коме је посветила више пажње.
Друга широко коришћена техника јесте да се најпре стимулус понавља све док беба не престане да обраћа пажњу на њега. Овај образац реаговања се назива хабитуација. Тада се промени неки аспект стимулуса: фреквенција звука, језик који се говори, или распоред елемената у видном пољу. Ако се бебино интересовање поврати, истраживач може да закључи да је беба опазила промену. Поновно обраћање пажње након што је промењен неки аспект стимулуса назива се дехабитуација. Ако одојче и даље игнорише стимулус без обзира на промену, истраживач не може бити сигуран да је промена у стимулусу опажена или не.
Емоције мини|Гладна беба виче и плаче. Емоције – емотивни тон, о коме се некад говори као о афекту, којим особа реагује на услове средине је важан аспект људског психолошког функционисања. Поред обојености коју емоције дају искуству, оне имају две основне адаптивне функције: да мотивишу и да комуницирају. Емоције нас мотивишу дајући нам енергију, побуђујући нас у односу на одређену информацију у средини, и припремајући нас да реагујемо на одређени начин. На пример, када нас нешто уплаши, наша чула постају осетљивија и постајемо напети, спремни да се боримо или бежимо. Емоционални изрази такође комуницирају другим људима како реагујемо на ситуацију – што је важна функција за беспомоћно и неартикулисано новорођенче.
Бихевиориста Џон Вотсон,Watson, J. B. (1930). Behaviorism (Revised Edition). Chicago, IL: University of Chicago Press. рани поборник идеје да су бебе рођене способне да осете емоције, сматрао је да бебе имају три примитивне емоције: страх, бес и љубав. Према Вотсону, ове емоције се одражавају у начину на који бебе реагују на одређене догађаје. Страх је покренут претећим дражима, и узрокује да бебе плачу или шчепају неког; бес се покреће када је бебино текуће понашање спречено и оне реагују укрућивањем тела и задржавањем даха; љубав се подстиче умирујућом стимулацијом, која наводи бебу да се осмехне. У модерној верзији Вотсонових идеја, Кампос и његове колегеKlinnert, Mary & Emde, Robert & Butterfield, Perry & Campos, Joseph. (1986). Social Referencing. The Infant's Use of Emotional Signals From a Friendly Adult With Mother Present. Developmental Psychology. 22. 427-432. . верују да емоције присутне од рођења укључују задовољство, бес, гађење, изненађење и можда страх и тугу. Они емоције дефинишу као стање централног неврног система повезано са карактеристичном конфигурацијом емотивног тона и спољног израза (израз лица, интонација и покрети тела). По њиховом мишљењу, емоције су одговори на посебне односе између бебиних циљева и догађаја с којима се беба среће. На пример, ако се бебама да нешто кисело када су гладне, оне ће бити изненађене, а затим могу бити згађене и бесне.
Темперамент Врло раширено уверење о људској природи је да се људи међусобно разликују и да су доследно слични себи у начину на који реагују на свет око себе и у квалитету њиховог доминантног расположења. Ове стабилне разлике обухваћене су термином темперамент. Веома разноврсне карактерситике сматране су доказима о темпераменталним квалитетима беба. Оне укључују ниво активности новорођенчета, колико се лако узнемири, интензитет реакција, његово карактеристично реаговање када се деси нешто необично и његову социабилност. Многи развојни психолози верују да ове темпераменталне карактеристике постоје од рођења и да су важан извор континуитета у развоју. Међутим, показало се да је ове карактеристике тешко научно утврдити.
Пионирска истраживања темперамента и развоја спровели су Томас, Чес и њихови сарадници. Њихов рад имао је огроман утицај током година, и због техника које су користили за процену темперамента и зато што су пратили развој деце до раног зрелог доба. Истраживачи су тражили од родитеља да периодично испуњавају упитник, почевши врло брзо након рођења детета. Упитник је садржао питања као што су како је дете реаговало на прво купање, на мокре плене и на први укус чврсте хране. Како су деца расла, упитници су допуњавани интервјуима са наставницима и тестирањем деце.
Када су истраживачи анализирали прикупљене податке, утврдили су да могу да издвоје девет понашајних црта, које узете заједно, дају њихову дефиницију темперамента. Након оцењивања деце на свакој од ових девет црта утврдили су да се скоро сва деца могу класификовати у једну од три широке темпераменталне кетагорије још од времена када су били бебе. Она деца која су била разиграна, редовна у биолошким функцијама, и лако се адаптирала на нове услове, означена су као лаке бебе. На супротном екстрему су деца која су нередовна у биолошким функцијама, нервозна и често еагују интензивно и негативно на нове ситуације и покушавају да се повуку из њих. Она су класификована као тешка. Трећа група деца је била ниска у нивоу активности и њихове реакције су обично биле благе. Она су се обично повлачила из нових ситуација, али на благ начин, и било им је потребно више времена, него „лаким“ бебама да се прилагоде на нову ситуацију. Ова деца су категорисана као „споро загревајућа.
Кључно питање у изучавању темперамента јесте у ком степену су темпераменталне карактеристике присутне од рођења и према томе претпоставља се генетички одређене. Неки истраживачи захтевају да за неку црту мора бити показано да је наслеђена да би је сматрали темпераментом. Многи други не ограничавају дефиницију темперамента на наслеђене карактеристике, иако сматрају да генетички фактори утичу на темперамент.
Социјални осмех мини|Осмехивање почиње у јако раном добу, постаје и социјално осмехивање временом, а затим и намерно како одојчад расту. Током најранијих недеља живота, углови бебиних усана се често завијају на горе у израз лица који целом свету личи на осмех. Већина искусних мајки не обраћа много пажње на овај осмехе, јер се најчешће јављају када бебе спавају или су веома дремљиве. Емде и сарадници су изучавали природу и порекло осмеха одојчета, снимајући мождане таласе у тренуцима када се јесу и када се нису осмехивали и природу социјалног фидбека као одговор на било који осмех. Утврдили су да се током првих дана живота, осмеси беба најчешће јављају током РЕМ спавања. Такође се утврдили да да ране осмехе одојчета прате налети активности можданих таласа, пореклом из можданог стабла. Емде и Робинсон су ове изнутра изазване (ендогене) осмехе назвали РЕМ осмесима.
Током друге недеље, осмеси се такође појављују када је беба будна али нису повезани са неким посебним догађајем у средини. Емде и сарадници су утврдили да чак и када је беба била будна, њени осмеси су били праћени обрасцем мождане активности карактеристичне за дремање и РЕМ спавање. Учесталост РЕМ осмеха нагло опада током неколико наредних недеља. На њиховом месту појављују се споља изазван (егзогени) осмех, као рекација на стимулацију из средине. Између узраста од 1 месеца и 2½ месеца, одојче се осмехује безразлике на ствари или људе које види, чује или додирне. Према томе, овај најранији облик егзогеног осмеха није заиста социјални, иако је стимулисан споља.
Да би постао заиста социјални, осмех беба мора бити реципрочно повезан са осмесима других; тј. беба се мора и насмејати као одговор на осмех другог и изазивати осмех код другог. Управо ово почиње да се дешава први пута на узрасту од 2½ до 3 мсеца, као део првог биосоцио-бихејвиоралног преокрета. Ово ново понашање зависи од промена у мозгу и нервном систему које доводе до значајног повећања у везуелној активности одојчета и у његовој способности да систематски скенира објекте. Побољшана визуелна способност омогућава бебама да фокусирају очи, а према томе и свој осмех, на људе, тако да рани егзогени осмех може постати заиста социјални осмех. Промене у понашању одојчета које прате социјални осмех нису протраћене на родитеље. Управо супротно, као што показују следећи опис мајки о њиховим осећањима према бебама пре преокрета и опис интеракције мајке са бебом након преокрета.
Перцептивни и моторни развој одојчета
мини|Беба од два месеца. Једна од најдраматичнијих развојни промена током прве године живота, је огромно повећање способности одојчета да истражује средину гледајући је, крећући се у њој и манипилишући. Опажање и активности су блиско повезане. Одојчад, ништа мање него одрасли, опажају да би добили информације о активностима и активни су да би добили још информација.
На узрасту око 2½ месеца, бебе почињу да визуелно воде своје покрете када хватају неки објекат. Супротно ранијим рефелексним активностима након рођења, који су контролисани деловима мозга који се налазе ниже од коре великог мозга, ови вољни покрети су сада под контролом коре.Hofsten, Claes. (1984). Hofsten, C.: Developmental changes in the organization of prereaching movements. . Developmental Psychology. 20. 378-388. Најпре, досезање захтева концентрацију, и бебе често наизменично гледају у своју руку и објекте које желе да дохвате. Увежбавањем, њихова координација око-рука постепено се побољшава. Напредак у локомоцији, способности самосталног кретања, је кључан за образац развојних промена које се дешавају крајем прве године постнаталног живота. Речима С. Фрајберг, „Први пут када беба самостално стоји, и први несигруни, независни кораци представљају камен темељац развоја личности, као и моторног развоја“.. Међутим, бебе стичу способност долажења до и манипулисања објектима много пре него способност да се самостално крећу. Пре него што се достигне било који облик кретања, морају бити у стању да интегришу покрете многих делова тела.