Никола -{I}- Петровић Његош (Његуши, 7. октобар/25. септембар 1841 — Антиб, 2. март 1921) био је књаз Црне Горе од 1860. до 1910. и краљ од 1910. до 1918. из династије Петровић Његош.
Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица, књаза Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење. Даља територијална проширења Црне Горе услиједила су након Балканских ратова (1912—1913.).
Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Октроисао је Устав Књажевине Црне Горе 1905, након чега је и сазвана Народна скупштина. Никола је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне непријатеље. Лично је био велики присталица српства и желио је уједињење Срба и других Јужних Словена на челу са династијом Петровић Његош, због чега је био у сукобу са Карађорђевићима, другом српском владарском династијом.
Након Мајског преврата 1903. и гашења династије Обреновић, познато је да је Никола ширио утицај на политичаре из Краљевине Србије. У том периоду отворено је исказивао претензије да буде краљ тзв. Краљевине Србије и Црне Горе. У борби за пријесто између Петровића Његоша и Карађорђевића на крају је победила династија Карађорђевић. Пошто је 1918. године створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на челу са Карађорђевићима и званично је престало супарништво две династије.
У Првом свјетском рату је објавио рат Аустроугарској. Краљевина Црна Гора је пружила отпор аустроугарској инвазији, али је морала капитулирати јануара 1916. године.
Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Упркос војним (Божићна побуна и црногорски комити који је потрајао до 1929. године) и покушајима црногорске дипломатије на Париској конференцији, Црна Гора није успјела повратити свој међународно-правни суверенитет изгубљен крајем 1918. уједињењем са Краљевином Србијом.
Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у Цркви Христа Спаситеља у Санрему у Италији. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене су 1989, уз највише државне почасти, пренесени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.
Краљ Никола I огледао се и у књижевности. Најпознатији радови су му пјесма Онамо, ’намо! и драма Балканска царица.
Указом краља Петра I Карађорђевића од 22. (10) августа 1910. године, именован је за почасног генерала у Српској војсци. Истим указом је његовом сину Данило дат чин почасног пјешадијског пуковника, Мирко је именован за почасног пјешадијског капетана I класе, а Петар је постао почасни артиљеријски потпоручник. Данило и Мирко су остали у саставу 9. пјешадијског пука Србије „Књаз Никола I”, док је Петар додељен тимочком пољском артиљеријском пуку.
Биографија Младост Никола се родио у селу Његуши, одакле је поријеклом владајућа династија Петровић Његош. Његов отац, Мирко Петровић Његош је био чувени црногорски војвода и старији брат књаза Данила, који није имао мушког насљедника. Николина мајка Стана Петровић-Његош била је родом из познате породице Мартиновића.
Војвода Мирко је вјерио свог сина док је Никола имао 12 година за шестогодишњу Милену Вукотић, кћерку богатог војводе Петра Вукотића, блиског Мирковог пријатеља са ким је заједно ратовао током педесетих година 19. вијека. Двојица пријатеља су одлучила да учврсте пријатељство браком своје дјеце.
Никола, који је од дјетињства учен ратничким вјештинама, ријетко је виђао своју будућу супругу, пошто је провео дио свог дјетињства у Трсту у дому Кустића, из ког је потицала кнегиња Даринка, Данилова супруга и Николина стрина. Кнегиња Даринка је била велики франкофил, па је на њено инсистирање потенцијални насљедник послат на школовање у Лицеј Луја Великог у Паризу.
Након Даниловог убиства у Котору 1860. војвода Мирко је одбио црногорски пријесто, па је књажевска титула прешла на Николу. Никола је још увијек био у Паризу када је примио владу 13. августа 1860. у 19. години живота. Убрзо се разболио од упале плућа и био је на самрти. Када се опоравио, одлучено је да се Никола и Милена што прије вјенчају како би Црна Гора добила насљедника. Миленин отац је отпутовао у Санкт Петербург и обавијестио је руског цара Александра II о предстојећем вјенчању. Вјенчање је одржано у Влашкој цркви на Цетињу у новембру 1860.
Књаз Црне Горе мини|Књажевска стандарта Николе I Петровића Његоша
Црногорски главари су дуго времена сматрали Црну Гору посљедњим неосвојеним остатком средњовјековног Српског царства и центром око којег ће се то царство обновити. Успостављање аутономне Кнежевине Србије унутар Османског царства је Црној Гори дало важног савезника, али и такмаца за преимућство у борби за ослобађање других области насељених Србима. Црна Гора се налазила на ободу Балканског полуострва, док се богатија и развијенија Србија налазила у њеном средишту. Такође, Београд је био бољи избор за пријестоницу уједињене српске државе, од забаченог и маленог Цетиња.
мини|лево|100п|Медаља за рат са Турском 1862.
После атентата на његовог стрица кнеза Данила, одабран је за новог кнеза, пошто је претходно његов отац Мирко то одбио. Заједно са стрином кнегињом Даринком, оцем и многобројнон пратњом је присуствовао Даниловој сахрани. По завршетку опела, кнегиња Даринка је скинула калпак са Данилове главе из ковчега и ставила је Николи на главу, уз речи: Ево вам, господо и браћо Црногорци, новог и сретног кнеза и Господара, овако ми је покојник наредио и препоручио. Даринка му је прва пољубила руку после овога, а млади Никола је окупљенима рекао: Хвала вам, мила браћо моја! Ја сам ваш, а ви сте моји! Стараћу се, да не покорим наше старе, а то и вама највише препоручујем. После тога је сео поред кнегиње, а његов отац војвода Мирко је пољубио њему руку, а затим и кнегињи. То су урадили и сви окупљени, па је тиме после опела кнеза Данила дошло до свеопште прославе.
Одмах по ступању књаза Николе на власт, на Цетиње је дошао Вук Стефановић Караџић, са поруком српског кнеза Михаила Обреновића Црној Гори, о заједничким ослободилачким активностима против Турске. И сам кнез Михаило је релативно брзо као и кнез Никола ступио на престо, пошто је Милош Обреновић преминуо убрзо пошто је Никола постао кнез. Првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца, војводе Мирка. Никола је наставио да помаже отпор херцеговачких племена под Луком Вукаловићем, надајући се да ће Црна Гора имати користи од тог устанка. Године 1862. повео је за ослобођење Херцеговине први рат са Турском. Рат је био тежак за Црну Гору, јер велике силе нису подржавале Николине тежње. Турска војска предвођена Омер-пашом Латасом је 1862. нанијела Црногорцима тежак војни и политички пораз. Интервенција великих сила (Француске и Русије) је спријечила турско освајање Цетиња. Црна Гора је морала да прихвати јурисдикцију Турске над неким дијеловима своје територије. Посљедице овог пораза су имале велики утицај на будућу стратегију Црне Горе. Прије овог пораза, Никола је подржавао политику црногорске државности свога претходника кнеза Данила. Сада се окренуо политикама Петра I Петровића Његоша и Петра II Петровића Његоша за стварање новог српског царства, а себе је сматрао за легитимног царског наслиједника.
Кнез Михаило Обреновић је послао у Црну Гору свог изасланика Милана Пироћанца да предложи црногорском кнезу савез Србије и Црне Горе. Књаз Никола и војвода Мирко су тражили пуну војну сарадњу и то одмах, док је србијанска страна жељела само усаглашавање одбрамбене политике, плашећи се аустријског уплитања. Споразум је склопљен 23. септембра 1866. упркос противљењу војводе Мирка. Двије кнежевине су се споразумијеле да непрестано раде на ослобађању и уједињењу српског народа, подстрекивањем оружаних побуна у граничним дијеловима Османског царства. Споразум је такође предвиђао да ће црногорски кнез припојити своју кнежевину Србији и признати кнеза Михаила за врховног владара, док ће он бити други по редоследу насљеђивања. Ниједна страна није у потпуности поштовала споразум, јер су и за Петровиће-Његоше и Обреновиће династички интереси били пречи. То непридржавање споразума ће изазвати прикривено и дуго непријатељство двије династије. лево|мини|200x200п|Дворац Николе I, данас музеј Књаз Никола је 1867. године написао текст за химну Кнежевине Црне Горе — Онамо, 'намо! коју је компоновао један словеначки композитор по узору на пјесму бораца Гарибалдија за вријеме његових борби за уједињење Италије. Онамо, 'намо! је представљала борбу српскога народа за стару славу царства против Османског царства и повратак косовских светилишта као што су Високи Дечани. Химна није постала државна химна Кнежевине Црне Горе због свог исувише провокативног текста, али је постала народна химна.
Никола I је био члан Уједињене омладине српске током њеног постојања (1866—1871).Matica srpska (Novi Sad, Serbia) Zbornik za istoriju, Volume 2, Odeljenje za društvene nauke, Matica srpska, (1970). стр. 191: „У том смислу занимљиви су прилози: Николе Петровића, Историјско место, улога и значај Уједињене омладине …”Jelena Danilović: Sto godina Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru, Arhiv za pravne i društvene nauke, 1—2. Након што је организација забрањена у Кнежевини Србији и Аустроугарској, књаз Никола, Марко Миљанов, Симо Поповић, Машо Врбица и Васо Пелагић су на Цетињу 1871. основали Дружину за ослобођење и уједињење српско.Миодраг Јовичић, Лексикон уставности Србије 1804—1918Istorijski institut SR Crne Gore u Titogradu 1990, Istoriski zapisi, Volume 63, Istorijski institut u Titogradu. стр. 40—41Мартиновић, Нико С. (1954) „Валтазар Богишић и Уједињена омладина српска Зборник” („Belshazzar Bogišić and the United Serbian Youth”) Матице српске (Matica Srpska), volume 9. стр. 26—44, in Serbian
Књаз Никола је 1867. године посјетио француског цара Наполеона III у Паризу, а 1868. и Русију, гдје га је руски цар Александар II примио са широким почастима. Са царем Александром II још више је ојачао везе које су са Русијом утврдили његови преци. Боравио је и на дворовима у Берлину и Бечу. Знатно се зближио са руском царском породицом. По повратку с пута отпочео је живи рад на преуређењу државе. Уредио је војску, која му је била прва брига; отворио је по земљи судове и школе. Основао је Даниловград као прво плански пројектовано насеље у Црној Гори. Руски цар и царица су улагали у образовни систем Црне Горе и послали велике испоруке опреме и муниције за Цетиње.
Након што је учврстио власт, 1869. године је избио Бокељски устанак у Кривошијама због увођења опште војне обавезе у Аустроугарској. Иако је потајно помагао устаницима, књаз Никола је званично заузео неутралан став и спријечавао је шире учешће Црногораца у устанку.
мини|100п|1874. поштанска марка Црне Горе.
Књаз Никола је 17. октобра 1870. прогласио песму Убавој нам Црној Гори за званичну химну Кнежевине Црне Горе. Када су околности дозвољавале, кнез Никола је покушао да се позива на панславизам, али и да тактизира. Исто тако Русија је подржавала Црну Гору онда када је то било у њеном интересу. Тако је 1871. одобрио излажење првих црногорских новина Црногорац, чији је службени власник био књажев секретар Јован Сундечић, а главни уредник Симо Поповић. У тим новинама Поповић је писао чланке којима је заговарао уједињење српства и оштро нападао Аустроугарску и Османско царство, због чега су оне биле забрањене у тим државама. Русија је истовремено приступила у Лигу три цара са Аустроугарском и Њемачком. Тако су новине често улазиле у сукоб са књазом Николом, који је морао да тактизира из политичких разлога. Стога су ове новине 1873. замијењене умјеренијим Гласом Црногорца, који ће до краја свог излажења бити полуслужбени гласник црногорске владе.
Црногорско-турски рат