Звијад Константинес дзе Гамсахурдија (, ; 31. март 1939 — 31. децембар 1993) био је грузијски политичар, државник, писац, научник, књижевни критичар, дисидент и националиста. Био је председник Грузије од 1991. до 1992. године, први који је на ту функцију дошао након распада СССР.
Умро је под неразјашњеним околностима 1993. године током грађанског рата у Грузији.
Младост Гамсахурдија је рођен 31. марта 1939. године у Тбилисију, Грузијска ССР, СССР. Његов отац је био академик Константин Гамсахурдија, један од најпознатијих грузијских писаца 20. века. Под утицајем оца је похађао часове из филологије и започео професионалну каријеру као књижевни критичар и преводилац.
Године 1955. основао је групу Горгаслијани, која је ширила извештаје о кршењу људских права. Наредне године је ухапшен на протесту против дестаљинизације у Тбилисију. Поново је ухапшен 1958. године због ширења антикомунистичке литературе. Био је заточен у психијатријској болници у Тбилисију 6 месеци, где му је дијагностикована психопатија са декомпензацијом, чиме је можда постао рана жртва онога што је постало широко распрострањена политика коришћења психијатрије у политичке сврхе.
Академски рад Угледајући се на свог оца, Звијад Гамсахурдија је остварио и запажену академску каријеру. Био је виши научни сарадник Института грузијске књижевности Грузијске академије наука, ванредни професор Државног универзитета у Тбилисију, члан Савеза грузијских писаца, доктор наука у области филологије и доктор
Био је виши научни сарадник Института грузијске књижевности Грузијске академије наука (1973–1977, 1985–1990), ванредни професор Државног универзитета у Тбилисију (1973–1975, 1985–1990) и члан Савеза грузијских писаца (1966–1977, 1985–1991), доктор наука у области филологије (1973) и доктор наука. Написао је низ значајних књижевних дела, монографија и превода британске, француске и америчке књижевности, укључујући преводе дела Т. С. Елиота, Вилијама Шекспира, Шарла Бодлера и Оскара Вајлда. Био је и изузетан руствелолог и истраживач историје иберско-кавкаске културе.
Активизам Гамсахурдија је стекао ширу популарност 1972. године током кампање против корупције при избора новог патријарха Грузинске православне цркве чији је Гамсахурдија био верник.Kolstø, Pål. Political Construction Sites: Nation-Building in Russia and the Post-Soviet States, p. 70. Westview Press, Boulder, Colorado, 2000.
Године 1973. био је међу оснивачима Грузијске акционе групе за одбрану људских права, 1974. године је постао први грузијски члан Amnesty International-а, док је 1976. године постао председник Грузијске хелсиншке групе. У овом периоду је доприносио подземним политичким новинама. Био је први грузијски члан Међународног друштва за људска права.
Иако је често био узнемираван и повремено хапшен због својих дисидентских активности, Гамсахурдија је дуго избегавао озбиљне казне, вероватно због престижа његове породице и политичких веза. Срећа му је понестала 1977. године када су активности Хелсиншких група у Совјетском Савезу постале озбиљна срамота за совјетску владу Леонида Брежњева. Широм Совјетског Савеза покренут је напад на активисте за људска права, а ухапшени су чланови Хелсиншких група у Москви, Литванији, Украјини, Јерменији и Грузији.
Влада Едуарда Шеварнадзеа (тада први секретар Комунистичке партије Грузије) ухапсила је Гамсахурдију и његовог колегу дисидента Мераба Коставу 7. априла 1977. године. Гамсахурдија и Костава су осуђени на 3 године затвора због антисовјетских активности. Крајем јуна 1979. године, Гамсахурдија је пуштен из затвора и помилован у контроверзним околностима. До тада је, узимајући у обзир истражни затвор, одслужио две године казне. Гамсахурдија се убрзо након ослобађања вратио дисидентским активностима, водећи кампању за ослобађање Мераба Коставе. Године 1981. постао је портпарол студената и других демонстраната који су протестовали у Тбилисију због претњи по грузијски идентитет и грузијско културно наслеђе. Он је предао сет „Захтева грузијског народа“ Шеварнадзеу испред Конгреса Савеза грузијских писаца крајем марта 1981. године, што му је донело још затворску казну.
Распад Совјетског Савеза Када је совјетски лидер Михаил Горбачов покренуо политику гласности, Гамсахурдија је одиграо кључну улогу у организовању масовних митинга за независност Грузије одржаних између 1987. и 1990. године, у којима му се придружио и Мераб Костава који је пуштен из затворе 1987. године. Био је један од оснивача Друштва Светог Илије Праведног, комбинације верског друштва и политике партије која је постала основа његовог сопственог политичког покрета. Следеће године, брутално гушење великих мирних демонстрација одржаних у Тбилисију 4-9. априла 1989. од стране совјетских снага показало се као кључни догађај у дискредитовању наставка совјетске власти над земљом. мини|243x243п|Гамсахурдија и Мераб Костава 1988. године Веће народних посланика Јужне Осетије одлучило је 10. новембра 1989. године да се Јужна Осетска аутономна област трансформише у аутономну републику у саставу Грузијске ССР, али је 16. новембра Президијум Врховног савета Грузијске ССР признао ову одлуку као незакониту и створио комисију за проучавање питања у вези са статусом Јужне Осетије. Звијад Гамсахурдија је 23. новембра организовао „поход на Цхинвали” у коме је учествовало педесет хиљада грузијских националиста, које совјетске трупе и неколико стотина становника Цхинвалија, са црвеним заставама и портретима Лењина, нису пустили у град. Догађај је завршен блокадом града и довео је до бројних жртава међу становништвом. Према наводима осетинске стране, током три месеца блокаде, неколико десетина Осета је убијено, а стотине претучено. Гамсахурдија је имао оштру реторику према Осетима.
Напредак демократских реформи је убрзан и довео је до првих демократских вишестраначких избора у Грузији, одржаних 28. октобра 1990. године. Гамсахурдијева партија ССИР и Грузијска хелсиншка група придружили су се другим опозиционим групама како би формирали реформистичку коалицију под називом „Округли сто — Слободна Грузија“ (“ Мргвали Магида — Тависупали Сакартвело“). Коалиција је убедљиво победила на изборима са 64% гласова, у поређењу са 29,6% Комунистичке партије Грузије. Дана 14. новембра 1990. године, Звијад Гамсахурдија је великом већином изабран за председника Врховног савета Грузије.
Грузија је 31. марта 1991. године одржала референдум о обнављању своје пресовјетске независности на којем се 98,9% оних који су гласали изјаснило за независност. Грузијски парламент је 9. априла 1991. године донео декларацију о независности, чиме је заправо обновљена независна Грузија. Међутим, Совјетски Савез га није признао и иако су га бројне стране државе раније признале, универзално признање је стигло тек следеће године. Гамсахурдија је изабран за председника на изборима 26. маја са 86,5% гласова и излазношћу од преко 83%.
Председник Грузије Гамсахурдија се на почетку мандата суочио са великим економским и политичким потешкоћама, посебно у вези са односима Грузије и Совјетског Савеза. Кључни проблем био је положај националних мањина. Иако су мањинске групе активно учествовале у грузијској транзицији ка демократији, оне су биле недовољно заступљене у парламенту.
Дана 11. новембра 1991. године председник Гамсахурдија је најавио национализацију имовине Оружаних снага СССР-а на територији Грузије. Након тога, формирање Оружаних снага Грузије одвијало се у контексту оштрог заоштравања ситуације у Абхазији и оружаних сукоба између присталица и противника Гамсахурдије.
Дана 27. децембра 1991. године, невладина организација Helsinki Watch са седиштем у САД издала је извештај о кршењу људских права од стране Гамсахурдијине влсти.Human Rights Violations by the Government of Zviad Gamsakhurdia (Helsinki Watch via Human Rights Watch), 27 December 1991 Извештај је садржао информације о документованој слободи окупљања, слободи говора, кршењу слободе штампе у Грузији, политичким затвореницима, кршењу људских права од стране грузијске владе и паравојске у Јужној Осетији и другим кршењима људских права.
Противници су га оптуживали за диктаторско понашање.
Владине активности изазвале су контроверзе у Грузији и оштре критике у иностранству. Гостујућа делегација америчких конгресмена предвођена представником Стенијем Хојером известила је да постоје „озбиљни проблеми са људским правима у садашњој новој влади, која још није вољна да се позабави њима или их призна или уради било шта поводом њих“. Амерички коментатори су навели питање људских права као један од главних разлога неспособности Грузије да обезбеди широко међународно признање. Земља је већ добила признање од стране ограниченог броја земаља (укључујући Румунију, Турску, Канаду, Финску, Украјину, Литванију, Летонију, Естонију и друге), али признање од стране великих земаља, укључујући САД, Шведску, Швајцарску, Француску, Белгију , Пакистан, Индију, дошло је током Божића 1991. године.
Политичке тензије између Гамсахурдије и опозиције прешао је у насиље 2. септембра када је полиција растерала антивладине демонстранте у Тбилисију. Национална гарда Грузије је подељена на две фракције, провладину и антивладину, при чему је ова друга успоставила базу изван главног града. Окршаји између две стране дешавали су се широм Тбилисија током октобра и новембра, уз повремене смртне случајеве у сукобима. Паравојне групе, од којих је једна од највећих била „Мхедриони“ („Коњаници“ или „Витезови“), националистичка милиција са неколико хиљада чланова — поставиле су барикаде око града.
Државни удар против Гамсахурдије Дана 22. децембра 1991. године, наоружане присталице опозиције покренуле су насилни државни удар и напале бројне институције, укључујући зграду грузијског парламента, где се скривао сам Гамсахурдија. Тешке борбе су се наставиле у Тбилисију до 6. јануара 1992. године, довевши до стотине мртвих, а центар града је био тешко оштећен. Дана 6. јануара, Гамсахурдија и чланови његове владе побегли су кроз опозиционе линије и стигли у Азербејџан где им је одбијен азил. Јерменија је коначно угостила Гамсахурдију на кратак период и одбила грузијске захтеве да се Гамсахурдија врати назад у Грузију. Како не би компликовали затегнуте односе са Грузијом, јерменске власти су дозволиле Гамсахурдији да се пресели у самопроглашену државу Ичкерију где му је азил дала побуњеничка влада генерала Џохара Дудајева.
Касније се тврдило да су руске снаге биле умешане у пуч против Гамсахурдије. Дана 15. децембра 1992. године, руски лист Московске новисти објавио је писмо у којем се тврди да је бивши заменик команданта Закавкаског војног округа, генерал-пуковник Суфијан Бепајев, послао „пододсек“ да помогне оружаној опозицији. Такође се тврдило да су совјетске специјалне снаге помогле опозицији да нападне торањ државне телевизије 28. децембра.
Војни савет састављен од противника Гамсахурдије преузео је власт на привременој основи. Једна од њених првих акција била је формално смењивање Гамсахурдије са места председника. Реконституисао се као Државни савет и, без икаквог формалног референдума или избора, у марту 1992. именовао Гамсахурдијиног старог ривала Едуарда Шеварнадзеа за председавајућег, који је тада владао као де факто председник до формалног обнављања председничке функције у новембру 1995. године.
Гамсахурдија у егзилу Након државног удара, Гамсахурдија је наставио да се представља као легитимни председник Грузије. Као таквог су га и даље признавале неке владе и међународне организације, иако је као ствар прагматичне политике, побуњенички Војни савет брзо прихваћен као легитимна власт у земљи. Сам Гамсахурдија је одбио да прихвати свргавање.