Напад сарином у токијском метроу је био терористички напад који се десио у метроу у Токију 20. марта 1995. године од стране организације Аум Синрикју. У пет координисаних напада, починиоци су пустили сарин на три линије токијског метроа током шпица, убивши 14 људи, тешко ранивши 50 и узрокујући привремене проблеме са видом за скоро 1.000 других. Напад је био усмерен на возове који пролазе кроз Касумигасеки и Нагатачо, где је седиште јапанског парламента у Токију.
Организација, коју предводи Шоко Асахара, већ је извела неколико атентата и терористичких напада употребом сарина, укључујући напад сарином у Мацумотоу девет месеци раније. Такође су произвели неколико других нервних агенаса, укључујући VX, и покушали да произведу ботулински токсин и извршили неколико неуспешних аката биотероризма. Асахара је био обавештен о полицијској рацији заказаној за 22. март и планирао је напад на метро у Токију како би ометао полицијску истрагу о култу и можда покренуо апокалипсу у коју су веровали. Вођа је такође желео да започне Трећи светски рат.
У рацији након напада, полиција је ухапсила многе старије чланове култа. Полицијске активности су настављене током целог лета, а ухапшено је преко 200 припадника, укључујући Асахару. Тринаест виших руководилаца организације, укључујући самог Асахару, осуђено је на смрт и касније погубљено; многи други су добили доживотне затворске казне. Напад остаје најсмртоноснији терористички инцидент у Јапану према савременим стандардима.
Позадина напада thumb|Лого организације Ову организацију је основао фармацеут Чизуо Мацумото 1984. године као покрет јоге и медитације, првобитно познат као Оуму Шинсен но Каи (オウム神仙の会, „Друштво пустињака у планини Аум“). Група је веровала у доктрину која се врти око синкретичке мешавине индијског и тибетанског будизма, као и хришћанских и хиндуистичких веровања, посебно у вези са хиндуистичким богом Шивом. Они су веровали да је Армагедон неизбежан у облику глобалног рата који укључује Сједињене Државе и Јапан; да су нечланови осуђени на вечни пакао, али да би могли да буду спасени ако их убију чланови култа; и да ће само припадници култа преживети апокалипсу, и да ће потом изградити Краљевство Шамбалу. Године 1987. група је ребрендирала и основала филијалу у Њујорку; следеће године отворио је седиште у Фуџиномији. Отприлике у то време, ментално здравље Шоко Асахаре се погоршало – развио је анксиозност и изражавао је самоубилачке ставове.
У августу 1989. године, група је добила статус званичне верске корпорације од стране метрополитанске владе Токија, дајући јој привилегије као што су пореске олакшице и слобода од надзора владе. Ово признање је изазвало драматичан раст, укључујући повећање нето вредности са мање од 430 милиона јена на преко 100 милијарди јена (отприлике 5,6 милиона долара до 1,1 милијарде долара у доларима 2017. године) у наредних шест година, као и повећање чланства са око 20 чланова на око 20.000 до 1992. године.
Драстично растућа популарност групе такође је довела до пораста насилног понашања њених чланова. У години која је претходила њеном признању од стране владе у Токију, члан култа – Терајиуки Мајима – случајно се удавио током ритуала; његово тело је кремирано, а преостале кости уситњене и разбацане по оближњем језеру. Мајиминог пријатеља – члана групе – убили су чланови који су деловали по Асахарином наређењу, након што се разочарао и покушао да оде."Asahara rearrested in 1989 cultist murder". The Daily Shimbun. The Japan News. 21 October 1995. p. 2.
Три месеца након признања, шест чланова организације је било умешано у убиство адвоката Цуцуми Сакамотоа, који је радио на групној тужби против култа, као и његове супруге и једногодишњег сина. Асахара је раније унапредио концепт 'поа': доктрину која је тврдила да не само да су људи са лошом кармом осуђени на вечност у паклу (осим ако нису 'прерођени' кроз интервенцију 'просветљених људи'), већ и да је то прихватљиво да убије оне који су у опасности од лоше карме како би их спасили из пакла.
Асахара је искусио илузије мегаломаније још 1985. – док је медитирао, он тврди да му је откривен бог Шива и да га је именовао 'Абиракетсу но Микото' ('Бог светлости који води војске богова') , који је требало да изгради Краљевство Шамбалу, утопијско друштво састављено од оних који су развили 'психичке моћи'.
Године 1990, Асахара је најавио да ће група кандидовати 25 кандидата на изборима те године за Народни парламент, под заставом Шинрито (真理党, "Странка истине"). Упркос томе што су показали поверење у своју способност да добију места, странка је добила само 1.783 гласа; неуспех да се легитимно постигне власт, за који Асахара окривљује спољну заверу коју пропагирају "слободни зидари и Јевреји", натерао га је да нареди култу да производи ботулинум и фосген како би збацио јапанску владу. Како су се чланови разочарали у организацију (након контакта са спољним светом током предизборне кампање) и пребегли, међу преосталим члановима је прихваћен став да „непросветљени“ не заслужују спас.
Покушаји стварања залиха ботулинум токсина показали су се неуспешним. Сеијичи Ендо – један од чланова задужен за набавку ботулинум токсина – сакупио је узорке тла из реке Ишикари и покушао да произведе токсин користећи три ферментора капацитета 10.000 литара. Укупно је произведено око 50 серија од 9.000 литара сирове течности – међутим, култ није покушао да пречисти бујон (који би се углавном састојао од медија за узгој бактерија; један члан је чак упао у један од ферментора и умало се утопио, али иначе није претрпео никакве лоше последице). Истовремено, Асахара је најавио да надолазећи апокалиптични рат не може да спасе људе ван култа, и да би чланови требало да присуствују тродневном семинару у Ишигакиџими како би потражили уточиште. Напади токсином нису изазвали никакве лоше последице међу становништвом, али је семинару присуствовало 1270 људи, од којих су многи постали побожни монаси.
Након уништавања илегалних залиха оружја, култ се ослањао на 'мејнстрим' методе да привуче друге чланове - то је укључивало честа телевизијска појављивања Асахаре, као и постављање радио станице у Русији у априлу 1992. Међутим, од краја 1992. Асахарино ментално здравље се даље погоршавало – његова самоубилачка осећања су се интензивирала, почео је да се жали на халуцинације и параноју и повукао се из јавних наступа (осим на радију), тврдећи да га друштво спречава од испуњења своје судбине као Христа. Истовремена замена раније претежно женске групе врхунских саветника агресивнијом мушком групом довела је до постепеног поновног покретања насилне кампање за преузимање власти. У неком тренутку 1992. Асахара је објавио Декларацију себе за Христа, у којој се поистоветио са „Јагњетом Божијим“.
Он је изложио пророчанство о судњем дану, које је укључивало Трећи светски рат, и описао коначни сукоб који је кулминирао нуклеарним Армагедоном, позајмивши термин из Књиге Откривења 16:16. Његова наводна мисија је била да преузме на себе грехе света, и тврдио је да може да пренесе на своје следбенике духовну моћ и да им одузме грехе. Асахара је тврдио да је свуда могао да види мрачне завере које објављују Јевреји, масони, Холанђани, британска краљевска породица и ривалске јапанске религије.
Председник железаре Окамура, индустријске фабрике која се суочава са проблемима дуга, био је члан култа који се консултовао са Асахаром о стратегији преузимања. У септембру 1992. Асахара је постављен за председника железаре, што је довело до отпуштања или напуштања 90% особља због отимања фабрике. Ови радници су замењени другим члановима групе. Током 1993. године, култ је прокријумчарио пушке АК-74 и метке калибра 5,45 милиметара и почео да прави прототипове пушака на основу дизајна АК-74.
Организација није покушала да пречисти настали производ, који је подсећао на смеђу кашу непријатног мириса кад је у питању отров који су хтели да користе. Даљи неуспели напади на цивиле покушани су 1993. и 1994. коришћењем ботулина – прво коришћењем домаће прскалице постављене на аутомобил, а затим мешањем са соком – али ниједан није имао ефекта. Пет дана пре напада сарином на метро у Токију, ботулинум је распршен у неуспелом нападу на станицу Касумигасеки – члан дисидента је заменио активно једињење водом, али култ није успео да набави активни сој ботулинум.
Цучија је основао малу лабораторију у њиховом комплексу Камикуишики у новембру 1992. Након почетног истраживања (урађеног на Универзитету Цукуба, где је претходно студирао хемију), предложио је Хидеу Мураију – вишем саветнику организације који му је дао задатак да истражује хемијско оружје у новембра 1992, из страха да ће култ ускоро бити нападнут – да би најисплативија супстанца за синтезу била сарин. Касније му је наређено да произведе малу количину – у року од месец дана неопходна је опрема наручена и инсталирана, а произведено је 10–20 грама сарина синтетичким поступцима изведеним из ДХМП процеса у пет корака. како је првобитно описао ИГ Фарбен 1938. и како су га користили Савезници после Другог светског рата.
Након што је ова мала количина произведена, Мураиј је наредио Цучији да произведе око 70 тона отрова – када је овај протестовао, напомињући да овај ниво скалирања није изводљив у истраживачкој лабораторији, наређено је да се изгради хемијско постројење поред биолошког производни погон у округу Фујигамине у Камикуишикију, који ће бити означен са Сатијан-7 („Истина“). Специјализована опрема и значајне хемикалије потребне за функционисање постројења купљене су од фиктивних компанија под Хасегава Кемикал, хемијском компанијом која је већ у власништву организације Аума. Истовремено, у септембру 1993, Асахара и још 24 члана култа отпутовали су из Токија у Перт, Аустралија, доносећи генераторе, алате, заштитну опрему (укључујући гас маске и респираторе) и хемикалије за прављење сарина. Након откупа хемикалија које је запленила царина, група је изнајмила авионе од Перта до станице Бањаварн, где су тражили налазишта уранијума да би направили нуклеарно оружје и можда тестирали ефикасност синтетичког сарина на животињама. Они су остали у Аустралији осам дана и покушали су да се врате у октобру исте године, али им је одбијена визе – станица Бањаварн ће бити продата годину дана касније. thumb|Приказ одозго на постројење за хемијско оружје Сатијан-7. Постројење Сатијан-7 је проглашено спремним за усељење до септембра 1993. са капацитетом за производњу око 40–50 литара сарина, опремљено је боцама за мешање капацитета 30 литара унутар заштитних хауби и на крају запошљава 100 чланова организације; УН ће касније проценити вредност зграде и њеног садржаја на 30 милиона долара.
Упркос безбедносним карактеристикама и често најсавременијој опреми и пракси, функционисање објекта је било веома несигурно – један аналитичар би касније описао култ као „висок степен учења из књига, али практично ништа кад је у питању техничка вештина.“
Када је у објекту дошло до цурења, коришћене су канте за задржавање изливања; неколико техничара је у више наврата удисало испарења, развијајући 'симптоме у распону од крварења из носа до конвулзија' а токсичне хемикалије су цуриле са места и у тло. Грађани су се неколико пута жалили на непријатне мирисе, а култ тврди да је америчка војска напала комплекс отровним гасом. Несрећа у фабрици у новембру 1994. године би на крају довела до обуставе производње хемијских агенаса.