Викторија, краљица Велике Британије и Ирске (пуно име: Александрина Викторија; ; Лондон, 24. мај 1819 — Острво Вајт, 22. јануар 1901) била је краљица Велике Британије и Ирске (1837-1901) и царица Индије (1876-1901). Њена дуга владавина, која је позната као Викторијанско доба, била је обележена експанзијом британског империјализма и колонијализма, као и убрзаним напретком индустријске револуције, што је довело великих социјалних, економских и технолошких промена. Викторија је била последњи монарх из династије Хановер, а њен наследник је припадао династији Саксен-Кобург и Гота.

Викторијина дуга владавина (63 године) друга је по дужини владавина једног британског монарха. Дана 9. септембра 2015. око 18:30 часова по средњоевропском времену по дужини владавине престигла ју је краљица Елизабета II.www.rtrs.tv, "Елизабета друга-британски монарх са најдужим стажом", објављено 9. септембра 2015, преузето 12. септембра 2015.

Детињство и рана младост

Принцеза Викторија од Кента је рођена у Кенсингтонској палати у Лондону 1819. године. У кругу породице је носила надимак Дрина. Принц Едвард Август, њен отац, умро је када је имала осам месеци. Краљ Џорџ III, отац принца Едварда и деда принцезе Викторије, умро је слеп и поремећеног духа мање од недељу дана по Едвардовој смрти. Круну је наследио принц од Велса, Викторијин стриц, Џорџ IV.

Иако је била међу првима по праву наследства, Викторија је као мало дете учена само немачком језику који је био матерњи и њеној мајци и њеној гувернанти. Када је навршила три године почела је школовање на енглеском језику. У току живота научила је да говори италијански, грчки, латински и француски.

Када је имала једанаест година, њен стриц, краљ Џорџ IV, је умро не оставивши потомка за собом, оставивши трон свом брату, Вилијаму IV. Како нови краљ није имао деце, млада принцеза је постала први престолонаследник. Како закон у то време није имао специјалне захтеве у погледу старости монарха, Викторија је могла да влада као дете, као и да је била одрасла. Да би спречио овај развој догађаја, парламент је усвојио закон, по коме је Викторијина мајка, Војвоткиња од Кента и Стратхорна, требало да влада као регент до Викторијиног пунолетства. Парламент није ограничио власт регента.

Свог будућег супруга, принца Алберта од Саксен-Кобурга и Готе, принцеза Викторија је упознала када је имала 16 година. Он је Викторији био брат од ујака, син брата Војвоткиње од Кента. Краљ Џорџ IV се противио овој вези, али његове примедбе нису уродиле плодом. Многи историчари сматрају да Принц Алберт није био заљубљен у Викторију, већ да је брак прихватио да би поправио свој статус принца мале немачке државе и из осећања дужности према својој породици која је желела овај брак. Који год да је био разлог, њихов се брак показао као изузетно срећан.

Рана владавина

Краљ Вилијам IV је умро од болести јетре у седамдесет другој години живота 20. јуна 1837. оставивши престо Викторији. Млада краљица је имала осамнаест година и није било потребе за регентом. Према Салијском закону, жена није могла да влада државом Хановер облашћу која је делила монарха са Британијом од 1714. Хановер је тако наследио Викторијин ујак, Ернст Аугуст I од Хановера. Како је млада краљица била још увек неудата и без деце, Ернст Аугуст је био први престолонаследник британске круне.

У време када је Викторија наследила престо, влада је била под контролом виговске партије (ова је партија покушавала да ограничи власт круне, насупрот „торијевцима"), која је била на власти од 1830. Њихов премијер, Вилијам Ламб, Лорд од Мелбурна, је одједном постао значајан чинилац у животу политички неискусне краљице која се на њега ослањала за савет. Мелбурнова влада није остала дуго на власти; постајала је све мање популарна и суочила се са великим тешкоћама у управи колонија. У Канади се Уједињено Краљевство суочило са побуном, а на Јамајци је колонијално законодавство протестовало против британских принципа одбијајући да спроводи било какав закон. Године 1839, неспособан да се носи са проблемима у колонијама, лорд Мелбурн је поднео оставку.

Краљица је поверила формирање новог министарства Сер Роберту Пилу, торијевцу, али се сусрела с дебаклом познатим као „Криза спаваће собе“ ("-{Bedchamber Crisis}-"). У то време је било уобичајено да особље у одајама краљевске породице именује премијер на основу страначке припадности. Много дворских дама је било удато за припаднике виговске странке, а Сер Пил је желео да их замени женама торијеваца. Викторија се оштро успротивила уклањању дворских дама, које је сматрала блиским пријатељицама, пре него члановима церемонијалне институције. Сер Роберт Пил је сматрао да не може да ради под овим условима, па је дао оставку, дозволивши Мелбурну да се врати на позицију.

Брак

Краљица се удала за принца Алберта 10. фебруара 1840. у Краљевској капели у Сент Џејмс палати. Четири дана раније, Викторија је Алберту доделила звање Његово Краљевско Височанство. Принц Алберт је био познат као Принц Пратилац (Prince Consort), али није формално добио титулу све до 1857. Никада није добио племићке почасти.

Током Викторијине прве трудноће, осамнаестогодишњи Едвард Оксфорд је покушао атентат на краљицу док се возила кочијом са принцом Албертом ка Лондону. Оксфорд је пуцао два пута, али је оба пута промашио. Суђено му је за велеиздају, али је ослобођен на рачун неурачунљивости. Овај процес су многи ставили под знак питања и сматрају да је могуће да је Оксфорд просто желео да постане познат. Други сматрају да је завера чартиста била у основи овог покушаја убиства или да је случај имао везе са избором првог престолонаследника, Краља од Хановера. Ове теорије завере погодиле су земљу таласом патриотизма и лојалности.

Догађај није имао утицаја на краљичино здравље и трудноћу. Прво дете, Краљевска Принцеза и Царска Фредерика Викторија, је рођено 21. новембра 1840. Још осморо деце ће бити рођено током изузетно срећног брака Викторије и Алберта. Алберт није био само краљичин сапутник, већ и важан политички саветник, заменивши Лорда Мелбурна на месту доминантне личности краљичиног живота. Либерали (виговци) су изгубили изборе 1841. Заменила их је Конзервативна партија (торијевци). Викторија је наставила да се тајно дописује са Лордом Мелбурном, али је његов утицај временом избледео на рачун принца Алберта.

Дана 13. јуна 1842. Викторија је први пут путовала возом, од Слоуа близу замка Виндзор до Педингтона у Лондону, посебним вагоном који је направила Велика Западна Железница, а у пратњи мужа и инжењера Велике Западне Железнице, Ајзамбарда Кингдома Брунела.

Године 1842, десила су се три покушаја атентата на краљицу. 29. маја, и следећег дана, Џон Френсис је безуспешно пуцао на краљицу. Осуђен је за велеиздају, али је смртна казна замењена доживотном робијом. Принц Алберт је сматрао да су ови напади били инспирисани Оксфордовим нападом 1840. 3. јула, само један дан пре него што ће Френсисова казна да буде преиначена, још један дечак, Џон Вилијам Бин, је пуцао на краљицу. Иако је његова пушка била напуњена само хартијом и дуваном, казна за покушај атентата је била смртна. Сматрајући да је то престрога казна, принц Алберт је предложио парламенту да донесе законски акт којим ће се нишањење краљице, бацање предмета на њу или сличне радње са циљем да је узнемире, кажњавати са седам година затвора и бичевањем. Бин је осуђен на 18 месеци затвора. Ни он, нити иједан други затвореник после њега нису бичевани.

Рана викторијанска политика

Пилова администрација се нашла у кризи у вези Закона о житарицама. Многи торијевци су се противили закону, али неки торијевци, тзв. „Пилити“, и већина либерала су га подржавали. Пил је поднео оставку 1846, након што је предлог једва усвојен. Заменио га је Џон Расел. Раселова администрација, иако је био либерал, није била у краљичиној милости. Посебно дрзак према краљици био је секретар иностраних послова, лорд Палмерстон, који је често радио без претходних консултација са кабинетом, премијером или краљицом. 1849. Викторија је уложила жалбу лорду Џону Раселу, тврдећи да је Палмерстон послао званичне пошиљке страним лидерима без њеног знања. Жалбу је поновила 1850. али без успеха. Тек 1851. лорд Палмерстон је удаљен из администрације. Том приликом је објавио подршку британске владе председнику Наполеону III и промени државног уређења Француске без претходних консултација са премијером.

Период у коме је Расел био премијер показао се као врло стресан за краљицу. 1849. незапослени и незадовољни Ирац, Вилијам Хамилтон, узнемирио је краљицу пуцњевима у њеном присуству. Према закону из 1842, осуђен је на 7 година затвора. 1850. краљица је повређена у нападу који је највероватније извео њен бивши официр Роберт Пејт. Пејт је изврнуо кочију којом се возила, при чему је задобила лакше повреде. Пејт није успео да докаже неурачунљивост и осуђен је једнако као Хамилтон.

Ирска

Млада краљица Викторија се заљубила у Ирску, бирајући да се одмара у Киларнију у округу Кери, лансирајући ову локацију као једно од најпопуларнијих туристичких одредишта деветнаестог века. Њена љубав према острву је била у пару са топлином којом су Ирци дочекали младу краљицу. Године 1845. Ирска је била погођена великом глађу која је за 4 године однела пола милиона живота и отерала цео милион људи у емиграцију. Краљица је лично поклонила 5000 фунти и била укључена у разне добротворне акције. Упркос томе, чињеница да је политика лорда Расела била окривљена за глад и Ирској имала је утицај на пад популарности краљице. За екстремне републиканце, Викторија је постала „Гладна Краљица“, са митским причама о томе да је донација износила свега 5 фунти које су нашироко прихваћене у републиканским круговима.

Викторијину прву званичну посету Ирској, 1849, је посебно организовао Џорџ Вилиерс, лорд-заступник Ирске, вођа британске администрације, да би одвукао пажњу од глади али и да би привукао пажњу политичара кроз краљичино присуство и скренуо им пажњу на озбиљност кризе у Ирској. Без обзира на негативни утицај глади на краљичину популарност, краљица је остала довољно популарна у националистичким круговима да би јој на крају партијских састанака и даље певали „Боже спаси краљицу“ (што је званична химна Велике Британије и данас).

Ипак, до краја седамдесетих и осамдесетих година деветнаестог века, монархијска моћ у Ирској је значајно опала, делом као резултат Викторијине одлуке да одбије посету Ирској из протеста против одлуке Даблинске Корпорације да одбије да честита њеном сину, Едварду VII, брак са данском принцезом Александром, или да честита краљевском пару рођење најстаријег сина, принца Алберта Виктора.

Викторија је одбила притисак многих премијера, лордова и, чак, чланова краљевске породице, да установи краљевску резиденцију у Ирској. Пишући своје мемоаре, „Ирска, заведена жена или хероина?“, 1930, Вилијам Бродрик, лорд Мидлтон, претходно вођа ирске унионистичке партије, описао је ову одлуку као доказ катастрофалног односа према монархији и британској владавини у Ирској.

Викторија је посетила Ирску последњи пут 1900, када је дошла да позове Ирце да се придруже британској војсци и боре у Бурском рату. (Бурски рат је вођен од 1899. до 1902. у Африци, око владавине над територијом Зулуа. Завршен је британском победом.) Националистички отпор њеној посети раширио је Артур Грифит, који је установио организацију Галска Лига (-{Cumann na nGaedheal}-) да би ујединио опозицију. Пет година касније, Грифит је искористио контакте које је установио приликом кампање против краљичине посете да направи нови политички покрет, Шин Фејн.

Средње године

Године 1851, одржана је прва Светска изложба, позната под именом Велика изложба 1851. године. Организовао ју је принц Алберт, а изложбу је званично отворила краљица, 1. маја 1851. Упркос страховима многих, доказала је свој велики успех, а зарада је искоришћена за потпору Музеја Викторије и Алберта (претходно званог Музеј Јужног Кенсингтона).