Инвазија Русије на Украјину почела је 24. фебруара 2022, око 5 сати ујутро по кијевском времену, широком војном инвазијом снага Руске Федерације на Украјину из правца Русије, Белорусије и Крима, а у борбе су се укључиле и јединице Доњецке Народне Републике (ДНР) и Луганске Народне Републике (ЛНР). Војске су кренуле у офанзиву на четири главна правца – са севера према Кијеву, са североистока према Харкову, са југоистока од Донбаса и са југа од Крима. Сукоб између Руске Федерације и Украјине почео је 2014. године после Евромајдана, након чега је уследило руско анектирање Крима и сукоби на подручју Донбаса. У Руској Федерацији и Белорусији се овај конфликт често назива као „специјална војна операција на територији Украјине, Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике”, // Федеральный портал проектов нормативных правовых актов, 28 февраля 2022 года док је у појединим државама позната и као „ратна агресија”.
Бројна упозорења о предстојећој инвазији објављена су у медијима од октобра 2021. године, али су руски највиши званичници доследно порицали припреме за рат са Украјином.
Непосредно пре инвазије, Русија је тражила да се Украјини законски забрани улазак у војну алијансу НАТО. Дана 21. фебруара 2022. Русија је признала две самопроглашене државе унутар граница Украјине — Доњецку Народну Републику и Луганску Народну Републику. Путин је изразио руске иредентистичке ставове и довео у питање право Украјине на државност. Покушавајући да обезбеди -{casus belli}-, Путин је оптужио Украјину да је извршила геноцид над својим руским говорницима; оптужба је у Западним земљама описана као неоснована. Експерти сматрају да је Русија створила сепаратистички покрет у Донбасу, након чега је користила признање ДНР и ЛНР као основу за инвазију.
Оружане снаге Руске Федерације ушле су 21. фебруара у регион Донбас у источној Украјини. Дана 24. фебруара, око 5 часова по локалном времену, председник Русије — Владимир Путин, најавио је „специјалну војну операцију” у источној Украјини. Неколико минута касније, почели су ракетни удари на локацијама широм Украјине, укључујући престоницу Кијев. Украјинска гранична служба саопштила је да су нападнути њени гранични прелази са Русијом и Белорусијом. Два сата касније копнена војска Русије је ушла у земљу. Председник Украјине Володимир Зеленски је одговорио доношењем ванредног стања, прекидом дипломатских односа са Русијом и најавом опште мобилизације. Као оправдање за инвазију, Путин је навео потребу заштите ДНР и ЛНР и саме Русије, а такође је употребио карактеризацију Украјине као неонацистичке државе.
Инвазија је добила широку међународну осуду, укључујући нове санкције уведене Русији, што је изазвало финансијску кризу. Против инвазије су одржани глобални протести, док су се током протеста у Русији догодила масовна хапшења. И пре и током инвазије, разне државе су Украјини пружале страну помоћ, укључујући подршку у наоружању и другом материјалу.
Инвазија је изазвала велику миграциону кризу: према подацима Уједињених нација, до 9. јуна 2022. 7,3 милиона избеглица је напустило Украјину, док су, према подацима од 23. маја, око 7,1 милион људи постали интерно расељена лица. Један број новинара назвао је инвазију највећим војним сукобом у Европи од краја Другог светског рата.
Позадина Постсовјетски контекст Након распада Совјетског Савеза 1991. године, Украјина и Русија су наставиле да одржавају блиске везе. Украјина је 1994. пристала да напусти свој нуклеарни арсенал и потписала Будимпештански меморандум о безбедносним гаранцијама под условом да Русија, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе дају гаранције против претњи или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности Украјине. Пет година касније, Русија је била једна од потписница Повеље о европској безбедности, где је „поново потврдила инхерентно право сваке државе учеснице да буде слободна да изабере или промени своје безбедносне аранжмане, укључујући уговоре о савезу, како буду еволуирали“.
НАТО пакт примајући бивше чланице Варшавског уговора у своје чланство све више се приближавао границама Руске Федерације. Сматра се да је постављање ракетног штита код бивших совјетских сателита, у Пољској и Румунији представљао прекретницу у безбедносном смислу за постсовјетску Русију. Русија и Европа у потенцијалном сукобу спадају у веома угрожене територије док Америка због своје удаљености не дели такав степен ризика још од Кубанске кризе. Руски председник Владимир Путин је 2008. године говорио против потенцијалног придруживања Украјине НАТО пакту Румунски аналитичар Јулијан Чифу и његови коаутори су 2009. године изнели мишљење да је Русија у погледу Украјине следила ажурирану верзију доктрине Брежњевљева, који диктира да суверенитет Украјине не може бити већи од суверенитета држава чланица Варшавског пакта пре колапса совјетске сфере утицаја током касних 1980-их и почетком 1990-их. Осим тога, старе и нове чланице НАТО и ЕУ такође имају ограничен суверенитет у одлучивању. Генерално мање чланице морају да прате, попут вазала, више циљеве САД и немачке ЕУ у супротном могу се наћи под притиском истих као суверенисти или проруски субјекти. Узрок проблема поједини историчари виде у обећањима датим Михаилу Горбачову и Едуарду Шеварднадзеу да се, уколико Совјетски Савез дозволи уједињење Немачке, НАТО неће проширивати, како је то говорио Џејмс Бејкер, „ни педаљ према истоку”, а да су касније та обећања изневерена.
Украјинска револуција и рат После вишенедељних протеста у склопу покрета Евромајдан (2013–2014), проруски украјински председник Виктор Јанукович и лидери украјинске парламентарне опозиције су 21. фебруара 2014. потписали споразум о нагодби којим су тражили превремене изборе. Следећег дана, Јанукович је побегао из Кијева уочи гласања о опозиву којим су му одузета овлашћења председника. Лидери руског говорног подручја источних региона Украјине прогласили су трајну лојалност Јануковичу што је изазвало проруске немире у Украјини 2014. године. Немире је пратила анексија Крима од стране Русије у марту 2014. и рат у Донбасу, који је почео у априлу 2014. стварањем самопроглашених држава Доњецке и Луганске Народне Републике које подржава Русија.
Проамерички председник Украјине Володимир Зеленски је 14. септембра 2020. одобрио нову стратегију националне безбедности Украјине, „која предвиђа развој посебног партнерства са НАТО-ом у циљу чланства у НАТО-у“. Зеленски је 24. марта 2021. године потписао Указ бр. 117/2021 којим се одобрава „стратегија деокупације и реинтеграције привремено окупиране територије Аутономне Републике Крим и града Севастопоља“.
мини|Украјински председник Володимир Зеленски током првих месеци инвазије није напуштао ни Украјину ни Кијев. Поједини извори га посматрају као националног хероја покрета отпора.|200x200п
У јулу 2021, Путин је објавио есеј под насловом О историјском јединству Руса и Украјинаца, у којем је поново потврдио свој став да су Руси и Украјинци „један народ“. Поједини новинари и аутори из Уједињеног Краљевства и САД критиковали су његову главну тврдњу као историјски ревизионизам, империјализам и искривљено виђење украјинске историје.
Русија је рекла да могући улазак Украјине у НАТО и проширење НАТО-а уопште угрожавају њену националну безбедност. Заузврат, Украјина и друге европске земље суседне Русије оптужују Путина за покушај руског иредентизма и за вођење агресивне милитаристичке политике.
Почетак инвазије
Сукоб је почео великим војним јачањем, у почетку од марта до априла 2021, а затим од октобра 2021. до фебруара 2022. Током другог војног јачања, Русија је поставила захтеве Сједињеним Државама и НАТО-у, предлажући два нацрта уговора који су садржали захтеве за оно што је назвала „безбедносним гаранцијама“, укључујући правно обавезујуће обећање да Украјина неће ући у НАТО, као и смањење у трупама НАТО-а и војној опреми стационираним у источној Европи, и запретила неодређеним војним одговором ако НАТО настави да се држи „агресивне линије“.
Руске оптужбе Руски председник Владимир Путин је 9. децембра 2021. говорио о дискриминацији оних који говоре руски изван Русије, рекавши: „Морам да кажем да је русофобија први корак ка геноциду. Ви и ја знамо шта се дешава у Донбасу. То свакако веома личи на геноцид.“ Русија је такође осудила украјински закон о језику. Путин је 15. фебруара 2022. рекао новинарима: „Оно што се управо дешава у Донбасу је геноцид”. Медији су навели да, упркос Путиновој оптужби за геноцид над говорницима који говоре руски, украјински председник Володимир Зеленски и сам говори руски језик.
Руске тврдње о геноциду одбачене су као лажне од стране западних и других медија. Неколико међународних организација, укључујући Високог комесара Уједињених нација за људска права, Специјалну посматрачку мисију ОЕБС-а у Украјини и Савет Европе, није нашло никакве доказе који подржавају руске тврдње. Европска комисија је одбацила оптужбе за геноцид као руску дезинформацију.
Америчка амбасада у Украјини описала је руску тврдњу о геноциду као „неистину за осуду“, док је портпарол америчког Стејт департмента Нед Прајс рекао да Москва такве тврдње износи као изговор за инвазију на Украјину. Дана 18. фебруара, руски амбасадор у САД Анатолиј Антонов оптужио је САД да одобравају „присилну асимилацију Руса у Украјини“.
У говору 21. фебруара, Путин је такође навео да је „украјинско друштво“ постало „неонацистичко“ без доказа. Према Џонатану Алену, нема доказа за такав крајње десничарски национализам у влади, војсци или бирачком телу. Украјински председник Зеленски је Јевреј, а три члана његове породице погинула су у Холокаусту. Осврћући се посебно на руску тврдњу, Зеленски је рекао да се његов деда борио против нациста у совјетској пешадији.
Сукоби Борбе у Донбасу су значајно ескалирале 17. фебруара 2022. Док се дневни број напада током првих шест недеља 2022. кретао од два до пет, украјинска војска је пријавила 60 напада 17. фебруара. Руски државни медији су такође известили о преко 20 артиљеријских напада на положаје сепаратиста истог дана. Украјинска влада оптужила је руске сепаратисте да су гранатирали обданиште у Станици Луганској користећи артиљерију, при чему су ранила три цивила. Луганска Народна Република саопштила је да је украјинска влада напала њене снаге минобацачем, бацачима граната и митраљеском ватром.
Следећег дана, Доњецка Народна Република и Луганска Народна Република наредиле су обавезну евакуацију цивила из својих главних градова, иако је примећено да ће за потпуну евакуацију бити потребни месеци. Украјински медији известили су о порасту артиљеријског гранатирања милитаната предвођених Русијом у Донбасу као и покушаја да се испровоцира украјинска војска.
Руска Федерална служба безбедности (ФСБ) је 21. фебруара објавила да је украјинско гранатирање уништило гранични објекат ФСБ-а удаљен 150 m од границе између Русије и Украјине у Ростовској области. Одвојено, прес-служба Јужног војног округа саопштила је да су руске снаге тог дана ујутро убиле групу од пет диверзаната у близини села Митјакинскаја у Ростовској области, која је продрла на границу из Украјине са два борбена возила пешадије, при чему су возила уништена. Украјина је негирала да је умешана у оба инцидента и назвала их операцијом под лажном заставом. Поред тога, пријављено је да су два украјинска војника и један цивил убијени гранатирањем у селу Зајцево, 30 km северно од Доњецка.
Неколико аналитичара, укључујући истражни сајт Белингкат, објавило је доказе да је многе нападе, експлозије и евакуације у Донбасу инсценирала Русија.
Непознате снаге су 21. фебруара гранатирале Луганску термоелектрану у Луганској Народној Републици. Украјинске вести су саопштиле да су због тога била принуђене да прекину програм.
Ескалација