Историја слободног зидарства обухвата порекло, еволуцију и кључне догађаје братске организације познате као слободно зидарство. Она покрива три фазе. Прво, појаву организованих ложа оперативних зидара током средњег века, затим пријем лаичких чланова као „прихваћених“ (термин који одражава церемонијални процес „прихватања“ који је не-зидаре чинио члановима оперативне ложе) или „спекулативних“ зидара, и коначно, еволуцију чисто спекулативних ложа и појаву Великих ложа које њима управљају. Прекретница у овом процесу генерално се сматра оснивање прве Велике ложе у Лондону, 24. јуна 1717. године по грегоријанском календару. Два главна изазова са којима се историчари суочавају су недостатак писаних материјала, чак и до 19. века, као и дезинформације које су стварали и масони и не-масони од најранијих година.
Дуга историја слободног зидарства укључује његов рани развој од организованих тела оперативних каменорезаца до модерног система спекулативних ложа организованих око регионалних или националних „Великих ложа“.
Митови и теорије о пореклу Рани масонски извори Најранији масонски текстови садрже неку врсту историје заната зидарства. Најстарије познато дело ове врсте, Halliwell Manuscript, познато и као Regius Poem, датира између 1390. и 1425. године. Овај документ у свом уводу доноси кратку историју, наводећи да је „занат зидарства“ почео са Еуклидом у Египту и дошао у Енглеску за време владавине краља Етелстана (924–939). Убрзо након тога, Matthew Cooke Manuscript прати зидарство до Јавала, сина Ламеха (Постање 4:20–22), и говори како је ово знање дошло до Еуклида, од њега до деце Израела (док су били у Египту), и тако даље, сложеним путем до Етелстана. Овај мит је постао основа за касније рукописне конституције, које су све пратиле порекло зидарства до библијских времена и смештале његово институционално оснивање у Енглеској за време владавине Етелстана.G. W. Speth, Quatuor Coronatorum Antigrapha, Vol I, 1888, part III, vi–vii
Убрзо након оснивања Прве велике ложе Енглеске, Џејмс Андерсон је добио задатак да сажме ове „готске конституције“ у прихватљиву, модерну форму. Настале конституције започињу историјом која је опширнија од било које претходне, поново пратећи историју онога што је сада било слободно зидарство до библијских корена, и поново убацујући Еуклида у ланац. Веран свом материјалу, Андерсон смешта прву велику скупштину енглеских масона у Јорк, под Етелстановим сином, Едвином, који је иначе непознат историји. Проширене, ревидиране и поново објављене, Андерсонове конституције из 1738. године наводиле су Велике мајсторе од Августина Кентерберијског, наведеног као Остин Монах.J. Anderson, The New Book of Constitutions, pp. 140, Quatuor Coronatorum Antigrapha, Vol VII, 1900 Illustrations of Freemasonry Вилијама Престона је проширило и разрадило овај масонски мит о стварању.
У Француској, предавање Шевалијеа Ремзија из 1737. године додало је крсташе у лозу. Он је тврдио да су крсташки масони оживели занат тајнама откривеним у Светој земљи, под патронатом Витезова Хоспиталаца. У том тренутку, историја заната у континенталном слободном зидарству се разишла од оне у Енглеској.
Спекулативне историје Андерсонове историје из 1723. и 1738, Ремзијева романтизација, заједно са унутрашњом алегоријом масонског ритуала, усредсређеном на Соломонов храм и његовог архитекту, Хирама Абифа, пружиле су обиље материјала за даље спекулације.
Најранији познати ритуал смешта прву масонску ложу у предворје Храма краља Соломона.Edinburgh Registry House MS, see Robert L.D. Cooper, Cracking the Freemason's Code, Rider Пратећи Андерсона, такође је било могуће пратити слободно зидарство до Еуклида, Питагоре, Мојсија, Есена и Кулда.. 2 vols., Vol. I, Престон је своју историју започео са Друидима, док је Андерсонов опис масона као „Ноахида“, који је разрадио Алберт Меки, увео Ноја у једначину.
Након Ремзијевог увођења крсташких масона, Витезови темплари су постали део мита, почевши од Обреда строге опсервације Карла Готхелфа фон Хунда, који је такође повезао прогнану кућу Стјуарт. Убиство Хирама Абифа је узето као алегорија за смрт Чарлса I Енглеског. Оливер Кромвел се појављује као оснивач слободног зидарства у анонимном антимасонском делу из 1745. године, које се обично приписује опату Ларидану. Меки наводи да се „Лариданове тврдње одликују апсолутном независношћу од било каквог историјског ауторитета и смелим претпоставкама које се читаоцу представљају уместо чињеница.“A. G. Mackey, The History of Freemasonry, Chapters XXX–XXXII Антимасонски списи Кристофа Фридриха Николаја су уплели Френсиса Бејкона и Розенкројцере, док је веза Кристофера Рена са занатом изостављена из Андерсонове прве књиге конституција, али се појавила у другој, када је Рен већ био мртав. Семе или мит о јакобитском утицају Стјуарта на слободно зидарство можда је потекло из неопрезне и неутемељене примедбе Џона Нортука у Књизи конституција Прве велике ложе Лондона из 1784. године. Наведено је, без поткрепљујућих доказа, да је краљ Чарлс II (старији брат и претходник Џејмса II) постао слободни зидар у Холандији током година изгнанства (1649–60). Међутим, није било документованих ложа слободних зидара на континенту током тих година. Изјава је можда дата да би се ласкало братству тврдњом да је претходни монарх био члан. Ову бесмислицу је затим улепшао Џон Робисон (1739–1805), професор природне филозофије на Универзитету у Единбургу, у свом делу из 1797. године Докази о завери, антимасонској полемици која оптужује слободно зидарство да је инфилтрирано од стране Реда Илумината Адама Вајсхаупта. Недостатак научног приступа који је Робисон показао у том делу навео је Encyclopædia Britannica да га осуди.Coil, Henry W. (1961) Article: "Stuart Masonry", pp. 634–637; and Article: "Robison, John", pp. 569–570. Coil's Masonic Encyclopedia (rev. ed. 1996). Richmond, Va: Macoy Publ. Co. Inc.
Немачки продавац књига и слободни зидар, који је живео у Паризу и радио под псеудонимом К. Ленинг, додатно је улепшао причу у рукопису под називом „Енциклопедија слободног зидарства“, вероватно написаном између 1822. и 1828. у Лајпцигу. Овај рукопис је касније ревидирао и објавио други немачки слободни зидар по имену Фридрих Мосдорф (1757–1830).Coil, Henry W. (1961) Article: "Lenning, C." pp. 377–378; and "Mossdorf, Friedrich", pg. 435. Coil's Masonic Encyclopedia (rev. ed. 1996). Richmond, Va: Macoy Publ. Co. Inc. Ленинг је навео да је краљ Џејмс II Енглески, након бекства у Француску 1688. године, боравио на језуитском Колеџу Клермон, где су његови следбеници измислили одређене степене како би остварили своје политичке циљеве.Mackey, Albert G. (1909) Article: "Stuart Masonry" pp. 981–982. Encyclopedia of Freemasonry (rev. ed. 1946). Chicago, IL: Masonic History Co.
До средине 19. века, прича је стекла популарност. Познати енглески масонски писац, др Џорџ Оливер (1782–1867), у својим Историјским знаменитостима из 1846. године, наставио је причу и чак тврдио да је краљ Чарлс II био активан у присуствовању састанцима — што је очигледна измишљотина, јер да је то било тачно, не би промакло пажњи историчара тог времена.
Слично томе, покушаји да се слободно зидарство повеже са француским Compagnonnage нису донели конкретне везе. Везе са римским колегијумима и комацинским мајсторима су подједнако слабе, иако их неки слободни зидари виде као узоре, а не претке.Freemasonry and the Roman Collegia by H.L. Haywood, The Builder, 1923 – Freemasonry and the Roman CollegiaFreemasonry and the Comacine masters by H.L. Haywood, The Builder, 1923 – Freemasonry and the Comacine Masters Томас Пејн је порекло слободног зидарства пратио до старог Египта, као и Каљостро, који је отишао толико далеко да је чак и ритуал припремио.
Недавно су неки аутори покушали да повежу темпларе са историјом слободног зидарства преко резбарија у Рослинској капели у Шкотској, где се прича да су темплари потражили уточиште након распуштања реда. У The Hiram Key, Роберт Ломас и Кристофер Најт описују временску линију која почиње у древном Египту и обухвата Исуса, темпларе и Рослин пре него што стигне до модерног слободног зидарства.Christopher Knight and Robert Lomas. The Hiram Key. London, 1996. Ове тврдње оспорава Роберт Купер, кустос библиотеке и музеја Велике ложе Шкотске, у својој књизи The Rosslyn Hoax., Lewis Masonic,
Појава модерних масонских студија Прва рационална студија масонске историје објављена је у Немачкој, али дело Георга Клоса из 1847. године, Geschichte der Freimaurerei in England, Irland und Schottland, никада није преведено. Када је Финделова Историја слободног зидарства преведена са немачког на енглески 1866. године, Вудфорд у Енглеској и Мареј-Лајон у Шкотској већ су били активни писци на ту тему. Вудфорд је био Финделов водич када је посетио Јорк да прегледа рукописе, и ускоро је сарађивао са Хјуаном у прикупљању, датирању и класификацији старих рукописних конституција. Алберт Меки није био ништа мање активан у Америци. Списак његових објављених радова почиње 1844. године са Лексиконом слободног зидарства, и протеже се до његове монументалне Енциклопедије слободног зидарства из 1874. године.Wikisource Appletons' Cyclopædia of American Biography/Mackey, John, 1900 Све веће интересовање и учешће у масонским студијама довело је, 1886. године, до оснивања Ложе Quatuor Coronati у Лондону, прве ложе посвећене масонском истраживању.
Од порекла до слободног зидарства Велике ложе Порекло термина „Freemason“ Најранији званични енглески документи који се односе на зидаре написани су на латинском — (Лондон 1212), (Оксфорд 1391) — или норманско-француском — (Статут о радницима 1351.). Сви ови термини означавају радника који ради са слободним каменом (), врстом пешчара или кречњака без зрна, погодном за украсно зидарство. У 17. веку, у грађевинским извештајима колеџа Водам, термини freemason и freestone mason користе се наизменично. Freemason се такође разликује од „грубог зидара“ или „полагача“, као вештији радник који је обрађивао или постављао украсни камен.Douglas Knoop, "The Genesis of Freemasonry", Manchester University Press, 1947 Придев „слободан“ () у овом контексту може се тумачити и као да зидар није роб, уговорни слуга или феудално везан. Иако је ово тешко ускладити са средњовековним енглеским зидарима, чини се да је постало важно за шкотске оперативне ложе.Robert L.D. Cooper, Cracking the Freemason's Code, Rider 2006
Мајстори зидари у средњовековној Енглеској Средњовековни мајстор зидар морао је да прође кроз оно што се у то време сматрало либералним образовањем. У Енглеској, он би напуштао дом са девет или десет година, већ писмен на енглеском и француском језику, образован код куће или у малој (нижој) школи. Од тада до четрнаесте године, похађао би манастирску или граматичку школу да би научио латински, или би као паж у витешком домаћинству, поред студија, учио и лепо понашање. Између четрнаесте и седамнаесте године, учио би основне вештине бирања, обликовања и комбиновања камена, а затим би, између седамнаесте и двадесет прве године, морао напамет да научи велики број формалних проблема из геометрије. Три године као калфа често би се завршавале предајом мајсторског рада који се бавио задатим проблемом у конструкцији или дизајну. У том тренутку, сматрао се квалификованим, али је и даље имао каријерни пут који је морао да пређе пре него што би достигао статус мајстора зидара на великом пројекту..
У својој функцији архитекте, мајстор зидар је вероватно правио планове за сваку наредну фазу изградње сребрном оловком на припремљеном пергаменту или дасци. Ти планови би се реализовали на терену коришћењем већег шестара од оног који се користио за цртање. Средњовековни архитекти су приказани са много већим шестарима и угломерима када су приказани на градилишту. Фини детаљи су се преносили са табле за цртање помоћу дрвених шаблона који су се давали зидарима.