Милија Марковић (Пожаревац, 1812 — Београд, 1877) био је српски сликар и свештеник (1832—1842), отац академског сликара Николе Марковића. У раној младости радио је као учитељ у манастирима Рукумија, Заова и Горњак. Српски митрополит Мелентије Павловић позвао га је да се усавршава код њега на двору, где се дружио са кнежевићима Михаилом и Миланом. Сликарски занат усавршавао је и у Аустрији.
Радови У најпознатије Марковићеве радове убрајају се:
Кисељачка црква Црква манастира Буково, 1837. Градска црква у Ћуприји, 1837. Смољиначка црква, 1847. Ужичка црква, 1850. Градска црква у Лозници Црква манастира Витовнице, 1856. Црква у Рачи Крагујевачкој, 1859. Црква манастира Рукумије
Види још Списак српских сликара
Референце
Категорија:Рођени 1812. Категорија:Умрли 1877. Категорија:Уметници из Пожаревца Категорија:Српски иконописци