Руски језик је један од два најчешћа језика којима говори становништво Украјине. Током украјинског пописа становништва 2001. године, 29,6% учесника је навело руски као свој матерњи језик, укључујући 14,8% Украјинаца Всеукраинская перепись населения 2001 года. .

Руски језик не ужива статус државног језика Украјине, али је у периоду од 2012. године до 2018. године био службени језик у јужним и источним регионима земље. У друштву се стално воде расправе о статусу руског језика.

Историја руског језика у Украјини

Раздвајање руског и украјинског језика десно|мини|300x300пиксел| Први ћирилични буквар је „АБЦ“ Ивана Фјодорова . Објављено 1574. у Лавову Различите лингвистичке школе различито су тумачиле само порекло руског и украјинског језика. Најчешћа тачка гледишта у Русији је да су руски и украјински језик настали независно од заједничког староруског језика, а разлике у језики су настајале (према различитим изворима) у периоду од 9. до 13. века, а коначно формирање је дошло у 9. веку Филин Ф. П. Происхождение русского, украинского и белорусского языков, «Наука», Ленинград, 1972. Овог концепта се углавном држе савремени лингвисти, а неки спорови су само око питања у којој се стварној фази дивергенције дијалеката они могу сматрати засебним језицима. Али било је и екстремних гледишта, чији су говорници сматрали да је украјински језик у суштини руски, али загађен великим бројем полонизама (ову идеју је први формулисао Михаил Ломоносов у првој половини 18. века Ломоносов М. В. Труды по филологии 1739—1758 гг. // Полное собрание сочинений, том VII, Москва — Ленинград, 1952, иако неки научници ову тачку гледишта сматрају „шовинистичким“ Півторак Г. Походження українців, росіян, білорусів та їхніх мов. Міфи і правда про трьох братів слов’янських зі «спільної колиски», «Академія», Київ. ). Њихови противници су, напротив, тврдили да је украјински језик староруски језик, који се користио као народни језик староруске државе, док је руски језик резултат контаминације украјинског турцизмима и позајмицама из црквенословенског језика.Smal-Stocki S., Gartner T. Gramatik der ruthenischen (ukrainischen) Sprache, Wien, 1913Чапленко В. Мова Слова о полку Ігореві., Вінніпег, 1950

Руски језик су говорили и писали значајни руски научници тадашњег времена као нпр. нобеловац, родом из Украјине, биолог Мечников, хирурзи Пирогов и Филатов, геолог Андрусов и многи други.

Додатни фактор који је допринео продубљивању језичких разлика био је политички распад Кијевске Русије. Постоји претпоставка да би, да се то није догодило, кијевски дијалекат, вероватно постао доминантан језик свих Источних Словена . Изолација староруских земаља нагло је порасла у 13. веку после монголске инвазије.

15-17. век У 16. веку већи део територије савремене Украјине био је део Комонвелта, а великоруски језик се овде скоро и није користио: већинско становништво је говорило малоруским језиком, а администрација и градско становништво су користили још и пољски и западноруски. Алберт Кампензе, амбасадор папе Климента VII, који је посетио Велику кнежевину Литваније и Москву у периоду од 1523. до 1524. године, писао је Риму да се становници Русије, Литванци и Московљани, сматрају једним народом, јер „ говоре истим језиком и исповедају исту веру“ Библиотека иностранных писателей о России. Т.1. СПб., 1836. — C.20.. Литвански писац из 16. века Михалон Литвин Архив историко-юридических сведений, относящихся до России. Книга вторая. М.,1855. — C.286. жалио се на доминацију „московског језика“ у Литванији, а краљ Пољске и велики кнез Литваније Јан II Казимир је истакао да је главна претња за Комонвелт лежи у гравитацији становништва малоруских и белоруских земаља ка Москви, „повезаних с њима језиком и вером“ Павлищев Н. И. Польская анархия при Яне Казимире и война за Украину. Т.2. СПб., 1887. — С.286..

С друге стране, Слободска Украјина је крајем 15. - почетком 16. века припадала Великој московској кнежевини, а њено насељавање вршили су и досељеници који говоре украјински („Черкаси“) са територија под контролом Пољске (Комонвелт) и досељеника који говоре руски са територија Велике московске кнежевине Magocsi P. R. A History of Ukraine, University of Washington Press, Seattle. . У почетку су се досељеници насељавали одвојено једни од других, често формирајући „упарена” села „Руска Лозоваја” и „Черкаска Лозоваја”, „Руски Тишки” и „Черкаски Тишки” и друга. 1599. године, указом Бориса Годунова, на реци Оскол је почела изградња тврђаве и првог града Слободске Украјине, Цареборисова.

Увођење великоруског језика у Украјини Након уласка Запорошке војске у Руско царство, великоруски језик, који замењује пољски, постаје службени језик управе на земљама козака, док је већина становништва наставила је да користи малоруски језик у свакодневном животу .

Царска влада спроводила је мере, које су биле усмерене на интеграцију земаља и локалног становништва са Руским краљевством, претходницом Руског царства - укључујући предузимање корака у циљу обезбеђивања да руски језик постане доминантан језик у припојеној територије .

Другом малом руском колегијуму (под руководством Румјанцева-Задунајског) наређено је да уместо западноруског уведе великоруски језик као обавезан у школама и штампаним књигама. Године 1765. Кијево-могиљанска академија, једна од најутицајнијих образовних установа у источној Европи, прешла је на великоруски са латинског .

Петар Велики је 1720. године издао указ којим је захтевао да се литература издаје искључиво на великоруском језику. Године 1721. издат је додатни декрет којим се поново захтевају „исправке ради и договора са великоруским” издањима. Декрети су извршени буквално - на пример, 1724. године, архимандрит Кијевско-Печерске лавре је кажњен са веома великом сумом од 1000 рубаља за то време због објављивања књиге „не баш сличне великоруском језику“, а штампарија превезена са територије Украјине у Москву . Молбу Кијевско-печерске лавре 1769. године за дозволу штампања писма за „малоруско“ становништво на „западноруском“ писаном језику Свети синод је одбио .

До краја 18. века, последица ратова са Комонвелтом била је да је главни део савремене територије Украјине постао је део Русије (са изузетком Источне Галиције, Закарпатја и Северне Буковине), а као резултат ратова са Османским царством и његовим вазалом, Кримским канатом - Кримом, Северним Црним морем и Азовским морем, у којима скоро да није било словенског становништва. У последњој четвртини 18. века, присаједињење црноморских и доњецких степа Русији, започело је развој у селима и државни развој територија од стране Великоруса, досељеника из централних територија; основана је већина великих градова на југоистоку данашње Украјине: Запорожје (1770), Јекатеринослав (1776), Херсон и Маријупољ (1778), Севастопољ (1783), Симферопољ и Мелитопољ (1784), Николајев (1789), Одеса (1794), Луганск (1795). Због чињенице да је језик целокупне администрације био великоруски, настава у школама се одвијала на великоруском, а становништво градова је било мешовито, малоруски део градског становништва је брзо русификован Цвілюк С. А. Українізація України. Тернистий шлях національно-культурного відродження доби сталінізму. «Маяк», Одесса. .

1801-1917 мини|262x262пиксел| Распрострањеност источнословенских народа европског дела Русије по матерњем језику 1897. године према Сверуском попису становништва лево|мини| Харковски универзитет, први руски универзитет у Украјини, основан је 1804. године десно|мини| Истраживање руске књижевности у Галицији ( Аустроугарска), објављено у Лавову 1876 лево|мини| Споменик Александру Пушкину у Одеси подигнут 1888. о трошку грађана У вези са мерама промоције руског језика, које је влада предузимала скоро 100 година, до почетка 19. века у Малој Русији се развила двојна ситуација: са једне стране, већина становништва је наставила да говори малоруским дијалетком, а с друге стране, народни језик је почео да се доживљава као „сељачки“ и неписмен, а образовни систем је преведен на руски. То је довело до тога да чак и у породици и комуникацији украјинска интелигенција није увек говорила украјински. Тек 1798. године објављено је прво дело на малоруском дијалекту - то је била "Енеида" Ивана Котљаревског. Ова књига је поново штампана још два пута у наредних 10 година Грушевський М. Ілюстрована історія України, «Наукова думка», Київ. .

У првим деценијама 19. века, у Западној Украјини, која је у то време под влашћу Аустроугарске, излазила су дела на украјинском језику настала на основу народних дијалеката. У то исто време, вође руског покрета у Галицији и Закарпатју пишу на сверуском (руском књижевном) језику – у Галицији је 1. употребио руски језик Зубрицки, 1. галицијско-руски историчар, који се сматра и првим украјинским историчарем из Галиције, а у Закарпатју – Духнович. Неке личности украјинскофилског покрета, а посебно они који су живели у западној Украјини, делили су званичну тачку гледишта, према којој је руски књижевни језик „општи руски“, „надплеменски“ језик, заједнички „малим“ Русима и „великим“ Русима, што је изазвало супротстављање Пољске и пољског језика .

Политика која је имала за циљ промовисање руског језика у Украјини, наставила се кроз 19. век и почетком 20. века све до Октобарске револуције 1917. и обнављања совјетске власти у Украјини Голубенко П. Україна і Росія. У світлі культурних взаємин., Дніпро, Київ. . Године 1804, на основу Харковског колегијума чији су наставни кадар чинили професори Кијевско-Мохиљанске академије, створен је Харковски универзитет - први универзитет који говори руски језик у Украјини. Године 1833. у Кијеву је основан Универзитет Светог Владимира, а 1865. године Новоросијски универзитет у Одеси.

У школском образовању, где год је то било могуће, украјински језик је замењен руским. Чак и унутар Слободске Украјине, где је становништво било мешано, руски званичници су морали да предузму посебне мере да уклоне украјински језик из образовног система и замене га рускимДанилевский Г. И. Украинская старина, Харьков, 1866.

Додатни страхови царске власти изазвали су жељу украјинског становништва за независношћу. Ова осећања била су карактеристична и за Украјинце у суседној Аустроугарској . Осим тога, међу украјинофилима, незадовољнима садашњим стањем, крајем 19. века расла су социјалистичка осећања. Забринут због покушаја превођења Новог завета на украјински, министар унутрашњих послова П. Валујев је наредио свим цензурним одборима да обуставе издавање верске, научнопопуларне литературе и уџбеника на „малоруском“ језику . Дозвољено је објављивање само дела „лепе књижевности” . У вези са забраном објављивања литературе на украјинском језику у Украјини, из Аустроугарске је почела да се увози литература на украјинском језику, укључујући и сепаратистички садржај. Руска влада је реаговала на ово, па је 1876. године цар Александар II потписао Емски указ, којим је забрањен увоз у руско царство без посебне дозволе „било каквих књига и памфлета објављених у иностранству на малоруском дијалекту“. До краја 19. века цензура издања на украјинском језику је ослабила .

Прва периодична издања и библиотеке на територији савремене Украјине такође су биле фокусиране на руски језик: у Харкову 1811. излази лист „Недељник“, први у Харкову и Украјина, 1816. године – први часопис, а у Одеси 1830. године отворена је прва јавна библиотека (друга у Руском царству) .

Статус руског језика у Украјини, као и других језика, регулисан је бројним законима и уредбама, међу којима се могу разликовати следеће одредбе Устава Украјине, које су норме директног деловања:

Совјетски период

Ситуација са руским језиком у Украјини се променила доласком бољшевика на власт. Пре доласка на власт, у борби против царског режима Руске империје, бољшевици су прогласили принципе једнакости и слободног развитка свих националних мањина и народности Русије. Насупрот либералима, руски марксисти су се противили обавезном државном језику. Тако је Лењин приметио 1914. године.