мини|десно|220п|Естетика, 1750. — Александер Готлиб Баумгартен Естетика (гр. αἴσθησις [aísthēsis] — придјев θητικός [thētikós] — осјет сензација, чулно опажање), филозофска дисциплина чија основна значења упућују на двојство осјета као врсте чулног (психолошког и физиолошког) процеса, и чулног схватања као духовног процеса, па би по томе естетика била наука о осјетима, за коју Валери употребљава термин „естезика”, или би била наука о чулном схватању, за коју Плеснер употребљава термин „естезиологија”, односно „духовна естезиологија”.

Касније изведено значење се проширује: од чулно-осјетног, оног што се схвата чисто интуитивно, без посредства појмовног мишљења, постаје оно што нам се на основи чулног опажања свиђа или не свиђа, што добија субјективни емоционални значај. Сва та значења одређују појам естетике који се налази у оснивача естетике као филозофске науке, у Александера Готлиба Баумгартена.

Естетика је за Баумгартена наука о нижој способности сазнања, о осјетима и опажањима, али и наука о осјећањима лијепог и умјетничког, о укусу, уобразиљи, генију, што значи о царству субјективности. Баумгартен је хтјео нагласити да естетика има карактер примјењене науке, у коју, према традиционалном систему филозофије, спадају логика, етика и естетика. Универзална употреба термина код неких филозофских представника ослабила је значење и претворило га у конвенцију, те се с правом може сматрати да је умјесто тог термина било потребно увести одговарајући термин: филозофија умјетности.

Уз употребу традиционалног назива, под естетиком треба разумјети једну грану филозофије, посебну науку, или аутономну дисциплину која је на путу да постане наука, чији је предмет умјетност, лијепо у природи и технички лијепо, као и постојеће теорије о томе у историји мишљења. Естетика као теорија умјетности и лијепог развила се из естетске рефлексије и научног мишљења, она се развила и из оног специфичног начина мишљења које испољавају сами умјетници у своме раду.

Само име естетика се неко вријеме употребљавало искључиво за учење о чулној спознаји. Тако је трансцендентална естетика још и за Канта наука о свим априорним принципима осјета. Код Баумгартена (1714–1762), који је први употребио тај термин, под естетиком као осјећајном спознајом (cognitio sensitiva) разумијевала се наука о лијепом у умјетности и у природи. Већина каснијих естетичара (Шелинг, Хегел и др.) слаже се у томе да филозофија умјетности не жели прописивати никаква правила и норме за стварање или доживљавање умјетности, већ „уопште разјаснити шта је лијепо”.

За осниваче естетике (мада не под тим именом) сматрају се у антици Платон и Аристотел. Док Платонова метафизика лијепог преко Плотина, средњег вијека, Канта, Шелинга, Хегела и новијих заступника тзв. „естетике одозго” и данас представља битну основу спекулативно конципиране филозофије умјетности, Аристотелово дјело „Пери поетикос” остаје узор оним теоретичарима који – полазећи с других позиција и тражећи у самој умјетности изворе естетских норми – представљају супротан смјер, заснован на неким емпиријским закономјерностима умјетничког стваралаштва. Из антике преузете категорије „размјера”, „склада”, „савршенства”, „цјеловитости”, „јасноће”, „свиђања по себи” доминирају средњовјековним схватањима о лијепом. Кантови у суштини формално и субјективистички засновани естетски погледи, унутар анализа о моћи суђења (Urteilkraft), снажно су утицали на развој естетике (посебно код Шилера), а неке су његове дефиниције („Лијепо је оно што се свиђа само по себи, без интереса за реалну егзистенцију и за посједовање предмета”) остале класични обрасци за све касније спекулативно засноване естетике. И док Шелинг, настављајући неке премисе Канта, покушава засновати умјетност као „апсолутну синтезу међусобног прожимања” слободе и нужности, свјесне и несвјесне дјелатности, коначног и бесконачног, уздижући је тако на пиједестал највиших вриједности, Хегел унутар своје опште конструкције развоја духа у историји схвата умјетност као живо (дакле и најниже) предочавање Апсолута. Главни представник формалистичке естетике Хербарт, дефинише естетику као учење о оцјењивању, тако да она обухвата и етику. Нови правац дао је естетици Т. Фехнер, захтијевајући експериментално емпиријски и индуктивни поступак у естетици и негирајући вриједност цјелокупне „естетике одозго” као интелектуалистички засноване, појмовне, филозофске дисциплине. Његови ученици и настављачи (Милер-Фрејнфелс, Мојман, Липс и др.) извршили су бројна испитивања да би експериментално утврдили неке правилности естетског свиђања. Вриједности те естетике као и других социјално-емпиријских и позитивистичко-историјских покушаја (међу којима је најзначајнија естетика Х. Тејна) радикално се успротивио Бенедето Кроче, дефинишући естетику као „науку о изразу” односно „општу лингвистику” и идентификујући интуитивну спознају с умјетношћу.

Естетика као традиционално грана филозофије, сада припада цјелини коју чине филозофија, психологија и социологија умјетности. Као комплекс поменутог, естетика није више ограничена само на дефинисање лијепог у умјетности, него такође покушај да се одреде извори наклоности према умјетности и односи умјетности према другим подручјима културе (науци и технологији, медијима, привреди, моралу, филозофији и религији).

Заједно са етиком спада у заједничку област филозофије која се назива аксиологија или теорија вриједности.

Као независна филозофска дисциплина естетика се издвојила у 18. вијеку. Код Имануела Канта, естетика значи „науку која посматра услове чулне перцепције“.

У филозофији, естетика се дефинише као студија лијепог и укуса. Међутим, прецизније дефинисање њеног субјекта није уопште лако. Умјесто тога, може се рећи да је њено самодефинисање највиши задатак модерне естетике. У естетици се налазимо на једној занимљивој територији и пред једним узнемирујућим искуством. Естетика је царство лијепог, ружног, узвишеног и елегантног; али такође и царство укуса, критике и лијепих умјетности. Вјерује се да у овим феноменима оперишу заједнички принципи као и да су они покретачи заједничких интересовања. У случају да је ова импресија погрешна, онда се морају одбацити идеје као што су лијепо и укус, пошто тада једино имају периферни филозофски интерес. Ипак, уколико је ова импресија исправна и филозофија је у стању да је потврди, онда је могуће поставити основе филозофије естетике.

САНУ је објавила зборник приређивача Драна М. Јеремића Естетика код Срба (1989).

Природа и задатак естетике

Естетика је обухватнија од филозофије умјетности, која је једна од њених грана. Она се не бави само природом и вриједношћу умјетности, већ такође одговорима на природне објекте који налазе свој израз у језику лијепог и ружног. Ипак, на самом почетку појмови као што су лијепо и ружно наилазе на проблеме пошто изгледају исувише нејасни и субјективни када је у питању примјена њиховог значења на оне ствари које их егземплификују и друге које не. Скоро све може бити виђено као лијепо од стране једног појединца или из неког угла; различити људи примјењују појам лијепо на скроз различите ствари и објекте, из разлога који често имају врло мало или ништа заједничког. Може бити да овдје, као подлога, постоји неко јединствено вјеровање које мотивише такве судове. Такође може бити, међутим, да појам лијепо нема смисла изузев као прости израз једне намјере, коју различити људи повезују са различитим стањима ствари.

Шта је задатак естетике? Да ли естетски доживљај треба објаснити као посебну врсту ужитка, или посебну врсту искуства? Можда као посебну врсту суда или као посебну врсту односа према свијету или чак посебну врсту квалитета? Свако од наведених питања је било предмет анализе кроз историју филозофије. Њемачки филозоф рационалиста Александер Баумгартен је први употријебио појам естетика, 1735. године, у значењу „осјећајна перцепција” а који је требало да буде у супротности са логиком, односно науком интелекта.

Иако је њемачки рационализам естетици дао име и прву дефиницију, британски емпиризам је поставио њене оквире као филозофске дисциплине и трасирао пут за њен будући развој. Главни проблем естетике који је заокупљао мислиоце осамнаестог вијека тицао се природе естетског суда, односно расуђивања о укусу. Ако је естетика требало да постане озбиљна филозофска дисциплина, онда се морала заснивати на принципима који могу оправдати естетске судове и разликовати их од обичних израза свиђања и несвиђања. Истовремено, емпиристи су сматрали да естетски судови зависе од субјективних осјећаја ужитка. Хјучисон, Хјум и њихови насљедници су сматрали да је естетски суд, првенствено, суд о томе да ли је нешто лијепо, тако да је примарни изазов био одредити да ли постоји посебна врста ужитка која је одговарајући одговор на љепоту, или, да ли говоримо о посебној врсти суда када за један објекат кажемо да посједује љепоту.

Теорија о лијепом

Расправа о „лијепом” као појму је главна тема античке и средњовјековне филозофије о умјетности. За Платона, једино је „идеја” љепоте стварно лијепа, пошто је све друго у исто вријеме лијепо једино из једног угла или у поређењу са једном ствари у односу на другу. Лијепи људи и ствари, по њему, само се могу приближити Идеји љепоте. У средњовјековној филозофији, а под утицајем неоплатониста, о љепоти, богу и другим идеалним стварима, учило се као о истинама највишег степена стварности. Хришћанство је видјело љепоту као једно од идеалних лица бога. У том смислу љепота свијета је слика и одраз једне идеализоване љепоте. Августин, на примјер, вјеровао је да једна особа посједује љепоту тијела или душе само до степена до ког се приближава идеалној божанској љепоти. Такво схватање љепоте је далеко од оног које се јавља у модерној естетици.

Од просвјетитељства, љепота више није везивана за етичке или религијске вриједности. Умјесто тога, емпиристи осамнаестог вијека гледају на љепоту као просту способност једног објекта да произведе одређени тип ужитка. Суд по коме је нешто лијепо, сада је парадигма естетском суду о укусу. Међутим, ако суд по ком је нешто лијепо није обични израз свиђања, онда мора постојати неки стандард укуса, односно принцип који ће оправдати тврдње по којима је нешто лијепо а који у сваком случају не може избјећи мишљење да су судови о лијепом базирани на субјективним осјећањима ужитка. Овај неријешени проблем љепоте, још увијек је предмет жустре дебате међу теоретичарима естетике.

Естетски суд

Емпиристи су одбацили идеју по којој постоје универзални стандарди о љепоти. Велики број различитих лијепих ствари наводи на закључак да не постоје канони и правила о лијепом како је сматрано за вријеме ренесансе. Хјучисон је сматрао да је класична идеја о јединству у различитости она која на одговарајући начин евоцира естетски ужитак. Међутим, дефинисање да ли нешто посједује одговарајући степен јединства или различитости је само по себи проблематично. Хјум је ријешио ову дилему тврдећи да сви ми можемо уживати у истим објектима природе и дјелима умјетности, али сви ми немамо исту искуствену подлогу, укус, добар осјећај, способност да правимо поређења и одсуство предрасуда, што би у идеалном случају могли и требало да имамо. По њему, они који посједују све те способности у највишем степену, могу бити сматрани идеалним критичарима које би ми остали требало да слушамо када је у питању одлучивање о томе шта је лијепо и теоријски гледано, сви ти критичари би се слагали један са другим. Међутим, чак је и сам Хјум сумњао да то није баш тако, рекавши да млади људи имају другачији укус од старијих, као и да људи из друге културе могу да не уживају у умјетности културе чији је производ, уколико су им вриједности које та умјетност прихвата и промовише довољно стране. Данашњи марксистички и феминистички критичари истичу да постоје озбиљни проблеми у покушајима да се генерализује о перцепцијама критичара о умјетничким дјелима, посебно када су у питању они који имају различита искуства са умјетношћу и различите тачке гледишта о томе шта јесте а шта није умјетност.

Кантов формализам