Привреда Совјетског Савеза била је заснована на државном власништву над средствима за производњу, колективној пољопривреди и индустријској производњи. Административно-командни систем управљао је посебним обликом централног планирања. Совјетску економију карактерисала је државна контрола инвестиција, зависност од природних ресурса, несташице (на крају њеног постојања), јавно власништво над индустријским средствима, макроекономска стабилност, занемарљива незапосленост и висока сигурност запослења.Hanson, Philip (2003). The Rise and Fall of the Soviet Economy (Routledge).
Почев од 1928. године, ток привреде Совјетског Савеза био је вођен низом петогодишњих планова. До 1950-их, Совјетски Савез је брзо еволуирао од углавном аграрног друштва у велику индустријску силу. Његов трансформативни капацитет значио је да је комунизам доследно био привлачан интелектуалцима земаља у развоју у Азији. Импресивне стопе раста током прва три петогодишња плана (1928–1940) су посебно уочљиве с обзиром на то да је овај период скоро у складу са Великом депресијом.Allen, Robert C. (2003). Farm to Factory: A Reinterpretation of the Soviet Industrial Revolution. Princeton, NJ, Током овог периода, Совјетски Савез је доживео брз индустријски раст, док су други региони патили од кризе. Савет за националну безбедност Сједињених Држава описао је континуирани раст као „доказану способност да се заостале земље брзо провуку кроз кризу модернизације и индустријализације“, а осиромашена основа на којој су петогодишњи планови настојали да се изграде значила је да је у отпочињање операције Барбароса 1941. године, земља је још увек била сиромашна.
Главна снага совјетске економије била је њена огромна залиха нафте и гаса, која је постала много вреднија као извоз након што је светска цена нафте нагло порасла 1970-их. Совјетска економија је у својим последњим деценијама била „у великој мери зависна од огромних природних ресурса – посебно нафте и гаса“. Светске цене нафте су пале 1986. године, што је извршило велики притисак на економију. Након што је Михаил Горбачов постао генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза и дошао на власт 1985. године, започео је процес економске либерализације демонтажом командне економије и преласком на мешовиту економију по узору на Лењинову нову економску политику. Приликом свог распада крајем 1991. године, Совјетски Савез је створио Руску Федерацију са растућом гомилом спољног дуга од 66 милијарди долара и са једва неколико милијарди долара нето златних и девизних резерви.
Сложени захтеви модерне привреде донекле су спутавали централне планере. Корупција и петљање са подацима постали су уобичајена пракса међу бирократијом извештавањем о испуњеним циљевима и квотама, чиме је учвршћена криза. Од Стаљиновог доба до раног Брежњевљевог доба, совјетска економија је расла много спорије од Јапана и нешто брже од Сједињених Држава. Нивои БДП-а у 1950. години (у милијардама долара из 1990. године) били су 510 (100%) у Совјетском Савезу, 161 (100%) у Јапану и 1.456 (100%) у Сједињеним Државама. До 1965. године, одговарајуће вредности су биле 1.011 (198%), 587 (365%) и 2.607 (179%). Совјетски Савез се задржао као друга највећа светска економија и по номиналним вредностима и по паритету куповне моћи током Хладног рата, када је привреда Јапана премашила номиналну вредност од 3 трилиона долара.
Релативно мали потрошачки сектор Совјетског Савеза чинио је нешто мање од 60% БДП-а земље 1990. године, док су индустријски и пољопривредни сектор учествовали са 22% и 20% респективно у 1991. Пољопривреда је била доминантно занимање у Совјетском Савезу пре масовне индустријализације под Совјетским Савезом генерални секретар Јосиф Стаљин. Услужни сектор је био од мале важности у Совјетском Савезу, са већином радне снаге запослене у индустријском сектору. Радна снага је износила 152,3 милиона људи. Главни индустријски производи укључивали су нафту, челик, моторна возила, ваздухопловство, телекомуникације, хемикалије, електронику, прераду хране, дрвну грађу, рударство и одбрамбену индустрију. Иако је његов БДП прешао 1 трилион долара 1970-их и 2 милијарди долара 1980-их, ефекти централног планирања су прогресивно искривљени због брзог раста друге економије у Совјетском Савезу.
Планирање На основу система државног власништва, совјетском привредом управљали су Госплан (Државна планска комисија), Госбанк (Државна банка) и Госнаб (Државна комисија за набавку материјала и опреме). Почев од 1928. године, привреда је усмеравана низом петогодишњих планова, са кратким покушајем седмогодишњег планирања. За свако предузеће, министарства за планирање (такође позната као „држаоци фондова“) су дефинисала мешавину економских инпута (нпр. рад и сировине), распоред за завршетак, све велепродајне цене и скоро све малопродајне цене. Процес планирања се заснивао на материјалним билансима—уравнотежавању економских инпута са планираним циљевима производње за период планирања. Од 1930. до краја 1950-их, опсег математике која се користила за помоћ при доношењу економских одлука био је, из идеолошких разлога, крајње ограничен. У целини, планови су били преоптимистични и оптерећени фалсификованим извештавањем.. Индустрија је дуго била концентрисана након 1928. године на производњу капиталних добара кроз металургију, производњу машина и хемијску индустрију. У совјетској терминологији, добра су била позната као капитал. Овај нагласак је био заснован на уоченој неопходности за веома брзу индустријализацију и модернизацију Совјетског Савеза. После смрти Јосифа Стаљина 1953. године, роба широке потрошње (роба групе Б) добила је нешто већи нагласак захваљујући напорима Георгија Маљенкова. Међутим, када је Никита Хрушчов учврстио своју власт сменом Маљенкова, једна од оптужби на његов рачун била је да је дозволио „теоретски некоректно и политички штетно супротстављање стопи развоја тешке индустрије у корист стопе развоја лаке и прехрамбене индустрије“. Од 1955. године приоритет је поново дат капиталним добрима, што је изражено у одлукама 20. Конгреса Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС) 1956. године.
Економиста Наум Јасни каже да су многе званичне статистике тачно приказане:
Чињеница је да најважнији званични општи индекси привредног развоја – национални доходак, индустријска производња, реални приходи надничара и сељака, продуктивност рада и трошкови производње у индустрији – имају, у дужем временском периоду... ништа заједничко са стварношћу.
Већина информација у совјетској економији ишла је одозго надоле. Постојало је неколико механизама за произвођаче и потрошаче да дају улазне податке и информације које би помогле у изради економских планова (као што је детаљно описано у наставку), али политичка клима је била таква да је мало људи икада дало негативан допринос или критику плана и на тај начин Совјетски планери су имали врло мало поузданих повратних информација које су могли користити да одреде успех својих планова. То је значило да се економско планирање често радило на основу погрешних или застарелих информација, посебно у секторима са великим бројем потрошача. Као резултат тога, нека роба је имала тенденцију да буде недовољно произведена и довела је до несташица, док је друга роба била превише произведена и акумулирана у складишту. Руководиоци нижег нивоа често нису пријављивали такве проблеме својим надређенима, ослањајући се уместо тога једни на друге за подршку. Неке фабрике су развиле систем трампе и или размењивале или делиле сировине и делове без знања надлежних и ван параметара економског плана.
Тешка индустрија је увек била у фокусу совјетске привреде чак иу каснијим годинама. Чињеница да је добила посебну пажњу планера, у комбинацији са чињеницом да је индустријску производњу било релативно лако планирати чак и без ситних повратних информација, довела је до значајног раста у том сектору. Совјетски Савез је постао једна од водећих индустријских држава света. Индустријска производња је била несразмерно висока у Совјетском Савезу у поређењу са западним економијама. До 60-их година потрошња калорија по особи у Совјетском Савезу била је на нивоу сличном као у Сједињеним Државама. Међутим, производња робе широке потрошње била је несразмерно ниска. Економски планери су уложили мало напора да утврде жеље потрошача у домаћинству, што је резултирало великим несташицама многих потрошачких добара. Кад год би ова роба широке потрошње постала доступна на тржишту, потрошачи су рутински морали да стоје у дугим редовима (редовима) да их купе. Развило се црно тржиште за робу као што су цигарете које су биле посебно тражене, али је константно недовољно произведено. Људи су развијали јединствене друштвене „мреже услуга“ између људи који су имали приступ траженој роби (на пример, радећи у одређеним продавницама или фабрикама).
Израда петогодишњих планова Под надзором Јосифа Стаљина, сложен систем планских аранжмана развио се од увођења првог петогодишњег плана 1928. године. Све до краја 1980-их и почетком 1990-их, када су економске реформе које је подржао совјетски лидер Михаил Горбачов унеле значајне промене у традиционални систем, расподелу ресурса је усмеравао апарат за планирање, а не кроз међусобну игру тржишних сила.
Од Стаљинове ере до краја 1980-их, петогодишњи план је интегрисао планирање кратког домета у дужи временски оквир. Он је оцртао главни правац економског развоја земље и прецизирао начин на који би економија могла да испуни жељене циљеве Комунистичке партије Совјетског Савеза. Иако је петогодишњи план усвојен као закон, он је садржао низ смерница, а не сет директних наредби.
Периоди обухваћени петогодишњим плановима поклапали су се са периодима који су обухваћени скуповима Партијског конгреса КПСС. На сваком конгресу КПСС партијско руководство је представљало циљеве за наредни петогодишњи план, па је сваки план имао одобрење најауторитативнијег органа водеће политичке институције земље.
Централни комитет КПСС, а тачније његов Политбиро, поставио је основне смернице за планирање. Политбиро је одредио општи правац привреде путем контролних цифара (прелиминарних циљева плана), великих инвестиционих пројеката (стварање капацитета) и опште економске политике. Ове смернице су поднете као извештај Централног комитета Конгресу КПСС да би тамо биле одобрене. Након усвајања на Конгресу, листу приоритета за петогодишњи план обрадио је Савет министара, који је чинио Владу Совјетског Савеза. Веће министара се састојало од министара индустрије, председника разних државних комитета и председавајућих агенција са статусом министра. Овај комитет је стајао на врху огромне економске администрације, укључујући државни плански апарат, индустријска министарства, трустове (средњи ниво између министарстава и предузећа) и коначно државна предузећа. Савјет министара је разрадио циљеве плана Политбироа и послао их Госплану, који је прикупио податке о испуњењу плана.R.W. Davies and Oleg Khlevnyuk, "Gosplan." in E. A. Rees, ed., Decision-making in the Stalinist Command Economy, 1932–37 (1997).
Комбинујући широке циљеве које је поставио Савет министара са подацима нижих административних нивоа о тренутном стању привреде, Госплан је путем покушаја и грешака разрадио сет прелиминарних планских циљева. Међу више од двадесет државних одбора, Госплан је био на челу владиног планског апарата и био је далеко најважнија агенција у економској администрацији. Задатак планера је био да уравнотеже ресурсе и захтеве како би осигурали да су неопходни инпути обезбеђени за планирани резултат. Сам апарат за планирање био је огроман организациони аранжман који се састојао од савета, комисија, владиних службеника, стручњака и тако даље задужених за спровођење и праћење економске политике.