У психологији,погрешно приписивање памћења или погрешно приписивање извора је погрешна идентификација порекла сећања од стране особе која се присећа. До погрешног приписивања памћења вероватно долази када појединци нису у стању да прате и контролишу утицај својих ставова на своје пресуде.

Погрешно приписивање је подељено на три компоненте: криптомнезија, лажно памћење и конфузија извора.

Компоненте погрешног приписивања памћења

Криптомнезија Криптонезија је облик погрешног приписивања памћења. То укључује несвесни утицај памћења који узрокује да се тренутне мисли погрешно приписују као нове. Другим речима, појединци погрешно верују да су они оргинални ствараоци својих мисли.

Од када се криптонезија појавила у литератури , често се назива “ненамерним плагијатом”, ненамерно зато што субјекат искрено верује да је идеја његова. Ненамерни плагијат има два облика. Први укључује да плагијатор регенерише претходно виђену идеју, али верује да је нова идеја. У другом облику, плагијатор се позива на идеје других аутора као на сопствене.

На пример особа се може лажно сетити да је створила идеју,мисао или шалу, не упуштајући се намерно у плагијат, али ипак верује да је то оргинални извор сећања.

У првој емпиријској студији криптомнезије, људи у групи су наизменично стварали примере категорија (нпр. врсте птица: папагај, канаринац, итд.). Касније је од њих затражено да креирају нове примере у истим категоријама које раније нису произведене, као и да се присете које су речи лично произвели. Људи су ненамерно плагирали око 3–9% времена, било тако што су регенерисали мисао друге особе или лажно подсећали на нечију мисао као своју.

Лажно памћење Лажно памћење је памћење за које појединац мисли да је истинито, а уствари, никад се није догодило. Људи често формирају лажна памћења за детаље догађаја након што чују да други имају погрешне информације о догађају. На пример, група људи која гледа видео снимак злочина који приказује плави аутомобил, али чују да се аутомобил погрешно назива белим ,могу створити лажно памћење да је бели аутомобил био присутан на месту злочина, а не плави.

Лажно памћење може да варирају од малих детаља до читавих догађаја који се никад нису догодили.

Eкстремни слуцај лажног памћења јавља се код синдрома лажног памћења, када су идентитет особе и међуљудски односи снажно усресређени на сећање на догађаје који се заправо нису догодили.

Ова врста лажног памћења је често последица трауматичног животног искуства и може бити веома штетна за свакодневни живот.

Лажно памћење је често резултат сугестивних питања у терапијској пракси која се назива терапија опорављaња памћења, у којој психијатар ставља своје пацијенте под хипнозу како би вратили потиснута сећања.Ово може бити штетно ,јер се појединац може сетити ствари које се нису догодиле. На пример, постоје примери пријављених случајева у којима се појединци лажно присећају сексуалног злостављања и траже правду. Ови случајеви могу довести до погрешне осуде. Због оваквих инцидената лажно и потиснуто памћење су изгубили већину своје валидности и поузданости на суду.

Мандела ефекат Лажна сећања може да дели и више људи. Ова појава се назива Мандела ефекат. Аутор и истражитељ паранормалних дешавања, Фиона Брум, је међу првима причала о овом феномену. Она је рекла да има живописна и детаљна сећања на вести о јужноафричком лидеру против апартхејда Нелсону Мендели који је умро у затвору 1980-их. Он је заправо умро 2013, након што је био председник Јужне Африке од 1994-1999. Брум је известила да је од 2010. године "можда хиљаде" других људи писало да имају исто сећање на Манделину смрт.

Конфузија извора Конфузија извора је је врста меморијске грешке где се извор меморије погрешно приписује неком специфичном присећаном искуству. На пример, појединци могу сазнати о актуелном догађају од пријатеља, али касније пријавити да су сазнали за њега на локалним вестима, што одражава нетачну атрибуцију извора. Ова грешка се јавља када су нормални процеси опажања и рефлексије поремећени, било ограниченим кодирањем изворних информација или нарушавањем процеса просуђивања који се користе у праћењу извора. Депресија, висок ниво стреса и оштећења релевантних подручја мозга су фактора који могу изазвати такве поремећаје, а самим тим и грешке у праћењу извора.

У једном конкретном случају конфузије извора, жена која је била жртва силовања је лажно оптужила свог доктора да је њен силоватељ. У овом случају, доктор се појавио на телевизији,где га је видела жена која је жртва пре њеног напада. Жена је погрешно приписала лице доктора лицу нападача.

Још један пример везан је за Роналда Регана.У овом случају он прича причу о херојском пилоту коме је он лично доделио медаљу. Међутим, он се заправо присећа приче из позоришне представе под називом "Крило и молитва".Он је чврство веровао да је био укључен у процес одликовања овог ратног хероја.

"Sleeper" ефекат "Sleeper" ефекат је психолошки феномен који се односи на убеђивање.

Према "sleeper" ефекту, када људи ступе у комуникацију са знаком попустљивости(свако одрицање одговорности или разлог који вас наводи да сумњате у веродостојност извора поруке), као што је непоуздани извор. Они су мање убеђени одмах наком излагања него након неког времена.

На пример, у политичким кампањама током важних избора, неодлучни бирачи често виде негативне рекламе о некој странци или кандидату за функцију.На крају ограса могу приметити да је против кандидат платио оглас. Претпоставља се да би то навело гласаче да доводу у питање истинитост огласа, па их у почетку можда неће убедити. Мећутим и ако извору огласа недостаје кредибилитет,већа је вероватноћа да ће гласачи касније бити убеђени.

Узроци

Увод Једног дана, психолог је доведен у полицијску станицу и речено му је да је оптужен за силовање. Није знао да га је жена која га је оптужила за силовање видела на телевизији пре него што је била силована. Жена је помешала његово лице са лицем свог нападача. Женино памћење није успело да разликује где је видела та два лица. Није могла да разликује да ли је видела лице психолога на телевизији или као нападача. Ово је пример когнитивне пристрасности зване погрешна атрибуција памћења.

Да бисмо боље разумели погрешну атрибуцију памћења, морамо да разумемо памћење уопште. Замислите да читате књигу. Ако би вас неко замолио да рецитујете реч по реч свих реченица у књизи, никако не бисте успели да то постигнете. Међутим, моћи ћете да им кажете о чему се ради у књизи. Нажалост, наш мозак нема толико ресурса колико му приписујемо. Због недостатка ових ресурса, обично покушавамо да схватимо само суштину информација. Не обраћамо пажњу на детаље од речи до речи осим ако нам се из неког разлога нека реч не истиче. Једном када добијемо информацију и схватимо њену суштину, ретко бисмо покушали да се сетимо одакле та информација проистиче. Не обраћамо пажњу на извор, стога ћемо га и теже запамтити. Зато користимо друге информације као што су прошли догађаји, ствари које већ знамо раније, наше претпоставке и закључци да бисмо утицали на информације. Ако се осврнемо на горе наведени пример, сада можемо разумети како је жена помешала два мушкарца. Видела је невиног човека непосредно пре него што је силована, што је олакшало збуњивање двојице мушкараца. Когнитивни узроци

Узроци криптомнезије Криптомнезија је грешка у праћењу извора информација у којој људи имају потешкоћа да утврде да ли је концепт генерисан сопственим мишљењем или  доживљен из спољашњих утицаја. Људи често погрешно приписују стварање нове мисли или идеје као своје, а заправо је преузимају из претходног доживљеног искуства. Неретко појединци не успевају да успоставе сећања са довољно детаља што доводи до приписивања сећања погрешном извору.  Људи заиста верују да су информације које су плагирали заправо њихове и не постоји начин да их убедимо у другачије јер помисао да је туђа идеја или мисао у њиховом мозгу једноставно не постоји.

Криптомнезија је већи за информације које генеришу други него ми сами јер шансе да две особе компонују или насликају исто дело су скоро једнаке нули. Истраживачи верују (нагађају, без правих доказа) да то може бити производ бољег памћења речи које сами генеришемо, јер се информације које сами генеришемо касније боље памте. Ово може бити због тога да људи размишљају о свом следећем одговору, уместо да обрађују извор информација. Док слушамо саговорника константно смо сконцентрисани како његове информације утичу на нас и који би наш одговор био на њихово излагање. Ово не важи само за уделу савета, већ за сваку могућу примљену инфомрацију. Саосећање са саговорником произилази као последица стављања нас у његову позицију.

Вероватније је да ће доћи до криптомнезије када је нарушена способност правилног праћења извора. На пример, већа је вероватноћа да ће људи лажно тврдити да су идеје њихове када су били под великим когнитивним оптерећењем у време када су први пут размотрили идеју. Плагијат се смањује када се учесници посебно упуте да обрате пажњу на порекло својих идеја. Лажне тврдње су такође заступљеније за идеје које су првобитно предложиле особе истог пола, вероватно зато што перцептивна сличност себе са особом истог пола погоршава конфузију извора.

Као последица криптомнезије најчешће појаве су настанк ненамерних плагијата. Нечија идеја или неко дело може да обузме у потпуности пажњу људског мозга и тиме  се занемари извор инфомрација. Касније, као последица подсвесног, у меморију се врати слична идеја или концепт за који сматрамо да је у потпуности наш.   

Узроци лажних сећања Лажно препознавање може настати као последица имплицитног асоцијативног одговора, аутоматске асоцијације између два концепта у меморији. Претпоставља се да асоцијативни одговори никада не долазе до свесног дела пажње, па се верује да је активација концепта имплицитна. Показало се да имплицитни асоцијативни одговор настаје када се види реч као што је „кућа“, може довести до тога да људи несвесно помисле на асоцијатив као што је „зграда“. Ако им се касније представи реч зграда, они могу рећи да препознају да су видели предмет иако су га заправо сами створили. Верује се да активација од приказане речи може да активира и асоцијативну реч, омогућавајући информацијама да буду лако доступне уму. Стога се могу лако помешати асоцијативне речи у зависностии од речи која нам је приказна. Из истраживања смо, такође, закључили да што су представљене и асоцијативне речи сличније, или што је сличнијих ставки листе, расте вероватноћа да ће доћи до грешке у виду лажног препознавања.

Сличност заснована на суштинској меморији која представља есенцијално памћење значења речи, бројева и слика без обзира на њихову тачност је робусно кодирање семантичких информација, а не дистинктивно кодирање и то је још један узрок лажног препознавања. Проучавајући листу сродних речи, јавља се висок ниво семантичког преклапања између меморијских јединица. Немогућност да се сваки модел одржи одвојеним и расчлањеним један од другог резултује у отежавању памћења специфичних детаља, што касније доводи до тога да људи дају одговоре на основу суштине памћења, а не специфичних детаља. Људи често добро формирају идеју о семантичкој суштини одређеног модела, и све што је семантички слично том моделу може бити погрешно препознато.

Такође се показало да се лажна сећања као последица сличности заснованих на суштини јављају у околностима у којима су имплицитни асоцијативни одговори мало вероватан извор погрешне атрибуције сећања. Грешка лажног препознавања такође постаје јасна при појави временски притисак током препознавања. Процеси који раде на откривању извора за основу препознавања захтевају време да се изврше, као резултат недостатка времена, грешке у препознавању се чешће праве.