Контроверзе о генетски модификованој храни су спорови око употребе хране и других добара, добијених од генетски модификованих усева уместо конвенционалних усева, и друге употребе генетског инжењеринга у производњи хране. У спорове су укључени потрошачи, фармери, биотехнолошке компаније, невладине организације и научници. Кључне области контроверзи које се односе на генетски модификовану храну (ГМ храну или ГМО храну) су да ли такву храну треба обележавати, објективност научног истраживања и објављивања, ефекат генетски модификованих усева на здравље и животну средину, утицај на отпорност на пестициде, утицај таквих усева на фармере и улогу усева у исхрани светске популације. Поред тога, производи добијени од ГМО организама играју улогу у производњи етанолних горива и фармацеутских производа.
Посебна забринутост укључује мешање генетски модификованих и генетски немодификованих производа у снабдевању храном, ефекте ГМО на животну средину, строгост регулаторног процеса, и уређеност контрола снабдевања храном у компанијама које производе и продају ГМО. Групе за заговарање кажу да ризици нису адекватно идентификовани и управљани њима, и да су довели у питање објективност регулаторних органа.
Процена безбедности генетски модификованих прехрамбених производа од стране регулаторних тела почиње проценом да ли је храна суштински еквивалентна негенетски модификованим производима за које се већ сматра да су погодни за људску исхрану. Нису документовани извештаји о лошим ефектима генетски модификоване хране у људској популацији.
Постоји научни консензус да тренутно доступна храна добијена од ГМ усева не представља већи ризик по људско здравље од конвенционалне хране, али да свака ГМ храна мора бити тестирана од случаја до случаја пре увођења. Без обзира на то, много је мање вероватно да ће грађани него научници сматрати ГМ храну безбедном, Правни и регулаторни статус ГМ хране варира од земље до земље, а неке нације их забрањују или ограничавају. и други који их дозвољавају са веома различитим степеном регулације.
Јавна перцепција Забринутост потрошача о квалитету хране први пут је постала истакнута много пре појаве ГМ хране 1990-их. Роман Уптона Синклера „Џунгла“ довео је до Закона о чистој храни и лековима 1906. године, првог великог америчког закона на ту тему. Ово је започело трајну забринутост око чистоће и касније „природности“ хране која је еволуирала из једног фокуса на побољшавање до укључивања других на додане састојке као што су конзерванси, ароме и заслађивачи, остаци као што су пестициди, пораст органске хране као категорије и, коначно, забринутост око ГМ хране. Неки потрошачи, укључујући многе у САД, почели су да виде ГМ храну као „неприродну“, са разним негативним асоцијацијама и страховима (ефекат хало ефекта).
Специфичне перцепције укључују виђење генетског инжењеринга као мешања у природно еволуиране биолошке процесе, и оно да наука има ограничења у схватању потенцијалних негативних последица. Супротна перцепција је да је генетски инжењеринг сам по себи еволуција традиционалног селективног узгоја, и да тежина тренутних доказа сугерише да је тренутна ГМ храна идентична конвенционалној храни по нутритивној вредности и ефектима на здравље.
Истраживања показују широко распрострањену забринутост међу потрошачима да је једење генетски модификоване хране штетно, да је биотехнологија ризична, да је потребно више информација и да потрошачима треба контрола да ли да преузму такве ризике. Опширан осећај да се друштвене и технолошке промене убрзавају и да људи не могу да утичу на овај контекст промена, постаје фокусиран када такве промене утичу на храну. Лидери у подстицању перцепције јавности о штетности такве хране у медијима су Џефри М. Смит, др Оз, Опра и Бил Махер; организације укључујући Удружење органских потрошача и Уније забринутих научника.
У Сједињеним Америчким Државама подршка, или опозиција или скептицизам према ГМО храни није подељен традиционалним страначким (либералним/конзервативним) линијама, али је већа вероватноћа да ће млади имати негативна мишљења о генетски модификованој храни него старији.
Верске групе су изразиле забринутост око тога да ли ће генетски модификована храна остати кошер или халал. Године 2001., православни рабини или муслимански лидери нису означили такву храну као неприхватљиву.
Писац о храни Мајкл Полан не противи се једењу генетски модификоване хране, али подржава обавезно обележавање ГМ хране и критиковао је интензивну пољопривреду коју омогућавају одређени ГМ усеви, као што су кукуруз и соја, толерантни на глифосат. Такође је изразио забринутост због биотехнолошких компанија које држе интелектуалну својину хране од које људи зависе, као и због ефеката растуће корпоративизације пољопривреде великих размера. Да би решио ове проблеме, Полан је изнео идеју о отвореном извору ГМ хране. Идеју су од тада у различитом степену усвојиле компаније попут Сингента, а промовишу је организације као што је Фондација Нове Америке.
Рецензије и анкете Чланак из ЕМБО Репортс-а из 2003. извештава да је пројекат Перцепције јавности о пољопривредним биотехнологијама у Европи открио да јавност не прихвата нити одбацује ГМО. Уместо тога, овај пројекат је открио да јавност има „кључна питања“ о ГМО: „Зашто су нам потребни ГМО? Ко има користи од њихове употребе? Ко је одлучио да их треба развијати и како? Зашто нисмо били боље информисани о њиховој употреби у нашој храни, пре њиховог доласка на тржиште? Зашто нам није дат ефикасан избор да ли да купимо ове производе? Да ли су потенцијалне дугорочне и неповратне последице озбиљно процењене и од стране кога? Да ли регулаторни органи имају довољно овлашћења да ефикасно регулишу велике компаније? Ко жели да развија ове производе? Да ли се контроле које намећу регулаторни органи могу ефикасно применити? Ко ће бити одговоран у случајевима непредвиђене штете?" Пројекат је такође открио да научна сазнања јавности не контролишу јавно мњење, будући да су научне чињенице не одговарају на ова питања. Такође је открио да јавност не захтева „нулти ризик“ у дискусијама о ГМ храни и да је „савршено свесна да су њихови животи пуни ризика које треба уравнотежити једни против других и потенцијалних користи. Уместо нултог ризика, оно што они захтевана је реалнија процена ризика од стране регулаторних органа и произвођача ГМО.“
Једно од резултата истраживања у САД између 2001. и 2006. године показало је да је знање Американаца о ГМ храни и животињама било ниско током читавог периода. Протести током овог периода против Moнстано ГМ парадајза погрешно су га описали као да садржи рибље гене, мешајући га са експерименталним трансгеним организмом рибљег парадајза, који никада није комерцијализован.
Истраживање из 2007. године које је спровео Food Standards Australia New Zealand открило је да је у Аустралији, где је обележавање обавезно, 27% Аустралијанаца проверавало етикете производа да би видело да ли су ГМ састојци присутни када су првобитно куповали храну.
Прегледни чланак о европским анкетама потрошача из 2009. године закључује да се противљење ГМО у Европи постепено смањује и да око 80% испитаника није „активно избегавало ГМ производе приликом куповине“. Истраживање „Еуробарометра“ из 2010. године, које процењује ставове јавности о биотехнологији и науци о животу, показало је да цисгени, ГМ усеви направљени од биљака које се могу укрстити конвенционалним узгојем, изазивају мању реакцију од трансгених метода, користећи гене врста које се таксономски веома разликују. Истраживање Еуроброметра из 2019. показало је да већина Европљана не мари за ГМО када тема није експлицитно представљена, а када је представљена само 27% их бира као забринутост. За само девет година од идентичног истраживања 2010. године, ниво забринутости се преполовио у 28 држава чланица ЕУ. Забринутост око специфичних тема је још више смањена, на пример уређивање генома само по себи се тиче само 4%.
Једно од истраживања из 2010. показало је да је 34% потрошача у САД било веома или изузетно забринуто за ГМ храну, што је смањење од 3% у односу на 2008. годину. Иста анкета је открила родне разлике: 10% мушкараца је било изузетно забринуто, у поређењу са 16% жена, а 16% жена није било забринуто, у поређењу са 27% мушкараца.
Анкета Њујорк Тајмса-а из 2013. године показала је да 93% Американаца жели етикетирање ГМ хране.
Што се тиче питања „Да ли је ГМО храна безбедна за јело?“, јаз између мишљења јавности и мишљења научника Америчког удружења за унапређење науке је веома велик, јер 88% научника каже ,,да", за разлику од 37 % опште јавности.
Кампање и протести за односе с јавношћу У мају 2012, група под називом „Таke the Flour Back“ протестовала је против планова групе из експерименталне станице Ротхамстед, са седиштем у Харпендену, у Хертфордширу, у Енглеској, да спроведе експериментално испитивање пшенице генетски модификоване да одбије лисне уши. Истраживачи, предвођени Џоном Пикетом, написали су писмо групи почетком маја 2012, тражећи од њих да одустану од протеста за 27. мај 2012. године. Чланица групе Луси Харап рекла је да је група забринута због ширења усева у природу и навела примере исхода у Сједињеним Државама и Канади. Истраживање Ротхамстед и Sense about Science водили су седнице питања и одговора о таквом потенцијалу.
Марш против Монсанта је међународни покрет и протест против Монсанто корпорације, произвођача генетски модификованих организама (ГМО) и Раундапа, хербицида на бази глифосата.
Први марш је одржан 25. маја 2013. Број демонстраната који је учествовао је неизвестан; цифре варирају од „стотина хиљада“ до „два милиона“. Догађаји су се одиграли у између 330 и 436 градова широм света, углавном у Сједињеним Америчким Државама. Многи протести су се десили у јужној Калифорнији, а неки учесници су носили знаке подршке обавезном обележавању ГМО на којима је писало „Означите ГМО, наше је право да знамо“ и „Права храна за праве људе“. Даљи маршеви су се десили у октобру 2013. и у мају 2014. и 2015. О протестима су извештавале новинске куће укључујући ABC News, Associated Press, The Washington Post, Los Angeles Times, и CNN (у Сједињеним Америчким Државама).
Монсанто је рекао да поштује права људи да изразе своје мишљење о овој теми, али је остао при ставу да је његово семе унапредило пољопривреду помажући пољопривредницима да производе више од своје земље, истовремено чувајући ресурсе, као што су вода и енергија. Компанија је поновила да је генетски модификована храна безбедна и да је побољшала приносе усева. Слично мишљење је изразило Удружење за побољшање усева Хаваја, чији је Монсанто члан.[
У јулу 2013. године, пољопривредна биотехнолошка индустрија покренула је иницијативу за транспарентност ГМО под називом ГМО Одговори како би одговорила на питања потрошача о ГМ храни у снабдевању храном у САД. Ресурси ГМО Одговора укључивали су конвенционалне и органске фармере, стручњаке за агробизнис, научнике, академике, докторе медицине и нутриционисте, и „експерте из компанија“ из оснивача Савета за информације о биотехнологији, који финансира иницијативу.
У октобру 2013, група под називом Европска мрежа научника за друштвену и еколошку одговорност (ЕНССЕР) објавила је саопштење у којем се тврди да не постоји научни консензус о безбедности ГМО, које је потписало око 200 научника из различитих области. Дана 25. јануара 2015, њихова изјава је званично објављена као бела књига од стране Науке о животној заједници Европе:
Директна акција Front oslobođenja zemlje (; скраћено ELF), Greenpeace и други су пореметили истраживање ГМО широм света. У Великој Британији и другим европским земљама, од 2014. демонстранти су уништили 80 експеримената усева које су спровели академски или владини истраживачки институти. У појединим случајевима вршене су претње и насиље над људима или имовином. Активисти су 1999. године спалили биотехнолошку лабораторију Мичигенског државног универзитета, уништивши резултате вишегодишњег рада и имовину вредну 400.000 долара.