мини|Бакрорез Механичког Турчина Механички Турчин, такође познат и под краћим именом Турчин (мађ. А Török), била је лажна машина за играње шаха коју је 1770. контруисао мађарски изумитељ Волфганг фон Кемпелен (1734–1804). Ова машина је за кратко време постала највећа енигма и сензација широм света. Турчин је успевао да победи већину својих изазивача, чак и неке од најученијих и најискуснијих шахиста. Као доказ да машина може да надмудри човека, уливао је страх и изазивао непријатност међу људима. Уништен је 1854. у пожару и током читавог свог постојања нико није успео да открије истину која се крије иза њега.
Наиме, Механички Турчин је у ствари био механичка илузија која је омогућила човеку, велемајстору шаха који се крио унутра да управља машином. Међу мајсторима шаха који су тајно управљали били су Јохан Алгајер, Хенри Бонкорт, Арон Александре, Вилијам Луис, Жак Муре и Вилијам Шлумберже, међутим играчи унутар механизма током Кемпеленове првобитне турнеје остају мистерија.
Конструкција Механичког Турчина Кемпелен је своју испирацију за изградњу Турчина добио након посете двору Марије Терезије од Аустрије у палати Шенбрун, где је Франсоа Пелетје изводио чин илузије. Да би импресионирао Марију Терезију, обећао је да ће се на двор вратити са изумом који ће надмашити приказане илузије. мини|Потписани аутопортрет Кемпелена Тако је, као резултат изазова, настала шах-машина, познатија као Механички Турчин. Машина се састојала од модела људске главе и трупа у природној величини, црне браде и сивих очију, обученог у отомански огртач и турбан — „традиционалну ношњу“, према новинару и аутору Томију Стендиџу. У левој руци је држао лулу, док је десна била наслоњена на комоду дужине 110 cm, ширине 61 cm и висине 76 cm. На врху комоде била је шаховска табла димензије 460x460 mm . Предња страна комоде састојала се од троја врата, отвора и фиоке, која је приликом отварања откривала црвено-бели шаховски сет од слоноваче.
Унутрашњост машине је била изузетно компликована и дизајнирана тако да посматраче доведе у заблуду. Отворена са леве стране, предња врата комоде откривала су низ зупчаника налик онима у сатном механизму. Са друге стране комоде се налазио црвени јастук, неке померљиви делови као и месингане конструкције. Испод огртача модела била су скривена још двоја врата. Она су такође откривала зупчанике. Овакав дизајн омогућио је несметан и јасан поглед кроз машину и тиме стварао савршену илузију.
Ни сатни механизам који је видљив са леве стране, нити фиока у којој се налазио шаховски сет нису у потпуности заузимали простор комоде, што је омогућило играчу да остане неопажен приликом њиховог отварања. Одговор на питање како је играч унутар машине остао непримећен приликом отварања других врата јесте клизно седиште помоћу којег је играч могао да клизи са места на место и тако избегне посматраче док је презентер отварао врата. alt=Рекницова илустрација пресека Турчина која није у потпуности валидна пошто је погрешио у погледу положаја играча који је управљао машином као и димезије саме машине.|лево|мини|Рекницова илустрација пресека Турчина, која није у потпуности валидна, пошто је погрешио у погледу положаја играча који је управљао машином, као и димезије саме машине. Шаховска табла на врху комоде била је довољно танка да омогући магнетну везу. Свака фигура у шаховском комплету имала је мали, јак магнет причвршћен за своју основу. Када би се фигуре поставиле на таблу, привлачиле би магнет причвршћен за конац испод специфичних места на табли. Ово је омогућило играчу унутар машине да види које се фигуре где померају на шаховској табли. Доњи део шаховске табле имао је одговарајуће бројеве, 1–64, па је сходно томе могао да види на која места је утицао потез играча. Унутрашњи магнети су били постављени на начин да спољне магнетне силе нису утицале на њих, па би Кемпелен често стављао магнет са стране табле како би доказао да машина није била под утицајем магнетизма.
На врху комоде налазила се и мала дрвена кутија у коју је Кемпелен често завиривао током игре, сугеришући да кутија контролише неке аспекте машине. Јохан Непомук Мелзел, каснији власник машине, није користио кутију. Неки су веровали да кутија има натприродну моћ; Карл Готлиб фон Виндиш је у својој књизи Неживи разум из 1784. написао да је „једна стара дама, која није заборавила приче које јој је причала у младости… отишла и сакрила се на седишту поред прозора, што је даље могла од злог духа, за који је чврсто веровала да је запосео машину“.
Унутрашњост је такође садржала још једну шаховску таблу која је била повезана са низом полуга у стилу пантографа које су контролисале леву руку модела. Окретање полуге би отварало и затварало Турчинову руку, омогућавајући му да ухвати фигуре на табли.
Играч унутар машине је имао и алате за помоћ у комуникацији са презентером. Два месингана диска опремљена бројевима била су постављена један наспрам другог на унутрашњој и спољашњој страни комоде. Шипка је могла да ротира дискове до жељеног броја, који је служио као код између играча и презентера.
Презентовање Турчина свету
Прво појављивање Турчина било је 1770. године у палати Шенбрун, отприлике шест месеци након Пелетјеовог чина. Кемпелен се обратио присутнима, представљајући шта је направио, и започео демонстрацију машине и њених делова. Кемпелен је увек почињао отварањем врата и фиока комоде, дозвољавајући публици да прегледа машину. Након тога, Кемпелен би објавио да је машина спремна за свог изазивача.мини|200x200пиксел|Турчиново решење Коњићевог пута.Кемпелен би обавестио изазивача да ће Турчин користити беле фигуре и имати први потез. Турчин је могао два пута да климне главом ако је запретио противничкој дами и три пута када је ставио краља у шах. Ако би противник направио недозвољен потез, Турчин би одмахнуо главом, померио фигуру уназад и направио сопствени потез. Кемпелен би позвао све посматраче да донесу магнете, гвожђе и магнетне руде и ставе у комоду како би проверили да ли машином управља неки облик магнетизма. Први који је играо против Турчина био је гроф Лудвиг фон Кобензл, аустријски дворјанин у палати. Он је брзо био поражен, заједно са осталим изазивачима тога дана, а посматрачи су изјавили да је машина играла агресивно и да је побеђивала своје противнике у року од тридесет минута. Други део демонстрације машине било је решавање Коњићевог пута, чувене шаховске загонетке. Загонетка захтева од играча да помера коња преко шаховске табле, додирујући свако поље само једанпут. Док се већина искусних шахиста тог времена још увек мучила са проналажењем решења, Турчин је био способан да пронађе решење, са којег год поља пошао.
Турчин је такође могао да комуницира са гледаоцима помоћу мале табле на коју могу да се залепе слова (). Играч унутар машине, чији идентитет током периода када је Кемпелен представио машину у палати Шенбрун није познат, могао је да комуницира са њима на енглеском, француском и немачком. Карл Фридрих Хинденбург, универзитетски математичар, је водио записник о разговорима за време Турчинових наступања у Лајпцигу, који је касније објавио. Питања која је Турчин постављао и она на која је одговарао тицала су се његових године, брачног статуса и тајне која стоји иза његовог функционисања.
Турнеја по Европи
мини|Франсоа-Андре Даникан Филидор, победио је Турчина 1783. године у Паризу Након вести о њеном првом појављивању, интересовање за машину је порасло широм Европе. Међутим, Кемпелен је радио на другим пројектима и није излагао Турчина, често под изговором да је машина на поправци. Фон Виндиш је у једном тренутку записао да је Кемпелен „одбио молбе својих пријатеља и ускратио гомили радозналаца из свих земаља могућност да виде ову надалеко чувену машину“. У деценији након наступа у палати Шенбрун, Турчин је играо само са још једним противником, Сер Робертом Мареј Кејтом, шкотским племићем, а Кемпелен је отишао толико далеко да је потпуно размонтирао Турчина након партије. Кемпелен је, наводно, свој проналазак назвао „обичном багателом“, јер није био задовољан његовом популарношћу. Уместо тога, наставио је да ради на парним машинама и машинама за опонашање људског говора.
Цар Јозеф II Хабзбуршки је 1781. године наредио Кемпелену да реконструише Турчина и да га достави у Беч, како би га представио великом кнезу Павлу и његовој жени, који су били у посети. Наступ је био толико успешан да је велики Kнез Павле предложио да машина крене на турнеју по Европи, на шта је Кемпелен нерадо пристао.
Турчин је започео своју европску турнеју 1783. године, наступом у Француској у априлу. Пре наступа у Паризу, зауставили су се у Версају, где је Турчин изгубио меч од Шарла Годефроа де Ла Тур д'Оверња, Војводе од Бујона. По доласку у Париз у мају исте године, био је приказан јавности и играо је са разним противницима, укључујући адвоката по имену Господин Бернард, другог најбољег шахисте тог времена. После одседања у Версају, људи су све више захтевали да машина игра против Франсоа-Андре Даникана Филидора, који је важио за најбољег шахисту свог времена. У Кафе де ла Режансу, машина је играла против мноштва највештијих играча, често губећи (нпр. против Бернарда и Вердонија), а затим је коначно одигран меч са Филидором на Француској Академији наука. Иако је Филидор победио у партији са Турчином, Филидоров син каже да је његов отац догађај назвао „његовом најзаморнијом партијом шаха икада!“ Турчинова последња партија у Паризу била је против Бенџамина Френклина, Америчког амбасадора у Француској. Френклин је наводно уживао у партији и остао заинтересован за машину до краја свог живота, а сачувао је и примерак књиге Филипа Тикенса Проналазак шах-машине у својој личној библиотеци.
Након своје турнеје по Паризу, Кемпелен је Турчина преселио у Лондон, где су људи могли да играју са њим за 5 шилинга. Тикенс, познати скептик свог времена, истраживао је Турчина у покушају да разоткрије начин на који машина функционише изнутра. Иако је поштовао Кемпелена и сматрао га за „веома генијалног човека“, он је тврдио да је Турчин био сложена превара са малим дететом у машини, a машину је описао као „компликовани сат, само једна од многих других генијалних скаламерија, направљених да заведу и обману посматраче“.
После годину дана у Лондону, Кемпелен и Турчин су отпутовали у Лајпциг, успут се заустављајући у разним европским градовима. Из Лајпцига је отишао у Дрезден, где је Јозеф Фридрих Фрајхер фон Ракниц посматрао машину и објавио своја запажања у својој књизи О шахисти господина фон Кемпелена и његовој реплици, заједно са илустрацијама које показују његова уверења о томе како машина ради. Кемпелен се затим преселио у Амстердам, након чега је, како кажу, прихватио позив Фридриха Великог, краља Пруске, у палату Сансуси у Потсдаму. Прича каже да је Фридрих толико уживао у игрању са Турчином, да је платио велику суму новца Кемпелену у замену за тајну машине. Фридрих никада није одао тајну, али је наводно био разочаран када је сазнао како машина ради. Ова прича је непотврђена; нема доказа о Турчиновом сусрету са Фридрихом, који се први пут помиње почетком 19. века, када је такође проширена нетачна вест да је Турчин играо против британског краља Џорџа III. Чини се највероватније да је машина остала некоришћена у палати Шенбрун више од две деценије, иако је Кемпелен неуспешно покушавао да је прода у последњим годинама свог живота. Кемпелен је умро у 70. години 26. марта 1804. године.
Мелзел и машина Након Кемпеленове смрти, Турчин није наступао све до 1805. године када је Кемпеленов син одлучио да га прода Јохану Непомуку Мелзелу, баварском музичару који се интересовао за разне машине и уређаје. Мелзел, човек познат по патентирању облика метронома, већ је покушао да купи Турчина једном раније, пре Кемпеленове смрти. Тај покушај је пропао, јер је Кемпелен тражио 20.000 франака за машину; Кемпеленов син је продао Турчина Мелзелу за половину ове суме.