Црква Мироносица, црква Светих жена Миросница или Мироносичка црква је православна црква која је постојала у Харкову од краја 17. века до 30-их година 20. века. Црква која је добила име по Женама Мироносицама, током свог постојања од близу три века имала је дугу и тешку историју. Током свог постојања имала је један, три, пет олтара, променила три имена, неколико пута је обнављана и од сеоске гробљанске цркве преко парохијске цркве постала је савремена црква у самом центру града Харкова.
Савремена или данашња црква подигнута је 2015. године на другом месту према другом пројекту у украјинском барокном стилу. Црква се не истиче толико својом спољашњом величином, ни лепотом, ни оригиналношћу архитектуре, али привлачи пажњу својом локацијом: налази се далеко од бучне Сумске улице међу вегетацијом - липа, топола и јаворова, ограђен високом каменом оградом са капелама на угловима, са малом плавом куполе и златни крстови на бројним колонама ограде, окружене Мироносицким тргом и школом.
Назив цркве мини|254x254px|Жене мироносице код Гроба Господњег (вологодска икона из 15. века) Црква Мироносица је добила име по Светим женама мироносицама (грч. μυροφοροι γυναικες) које су дошле ујутро првог дана после суботе на гроб васкрслог Исуса Христа, са аромама и тамјаном (миром) за обредно помазање тела.
По Светом предању, имена мироносица су:
Марија Магдалена Марија (мајка Јакова) Марија Клеопова Марта из Бетаније (сестра Четвородневног Лазара) Марија из Бетаније (сестра Четвородневног Лазара) Јоана Салома (мајка Јакова Заведејева и Апостола Јована) Сузана Успомена на ово братство сачувана је у икони жена Мироносица и од ње се проширила по целој територији Слободе Украјине.
Положај Црква Мироносица се налазила у центру града Харкова преко пута модерне зграде Харковског оперског и балетског позоришта иза Огледалног потока на месту Трга победе. Црква се налазила у четврти некадашњег Мироноситског трга, ограниченог са четри стране садашњим улицама Сумска, Жена Мироносица, Чернишевска и Скрипник.
До цркве се може доћи аутопутем М03 (Кијев - Лубни - Полтава - Харков) или путем М26 (Харков - Запорожје - Симферопољ). Од обилазнице Сумском улицом до цркве Жена Мироносица.
Историја
Првобитна црква Нема тачних података о датуму изградње прве мироносичке цркве, али је до данас сачуван помен на цркву из 1701. године, што је омогућило да се њена изградња датира с краја 17. века. Први храм је био мала дрвена конструкција са кровом од шиндре. Налазио се ван тадашњег града и даља судбина храма није сачувана у документима.
До 1771. године у Харкову није било посебних градских гробља, а још мање гробљанских цркава. Свака парохија је имала своје гробље, које се често налазило поред цркве. Најтежа ситуација била је код Успења, Тројице и Никољске цркве, које заправо нису имале могућност да прошире територију за своја парохијска гробља. Након објављивања декрета Синода, којим је дозвољено организовање градских гробља ван граница града, ове три парохије су се 1771 године, ујединиле да отворе заједничко гробље дуж Сумског пута иза старог бедема града дуж Золочевске цесте на удаљености од најмање ½ версте од границе града. Тих година пут за град Суми пролазио је кроз насеље Деркачи, затим град Золочев, а тек онда је ишао у Ахтирку и Суми, па се пут често звао Золочевска или Деркачевска. Урбани развој дуж Сумског пута био је веома безначајан. Иза садашњег Позоришног трга, односно иза редута подграђа, обострано су биле штале у којима су продавали катран, сено и огрев. А иза старог бедема који је са севера и североистока окруживао Харков, почињале су земље приватних власника: Куликовског, Виродова, Шидловског, Хрвата...
Највећи део земље иза редута из средине 18. века припадао је центурионима харковског слободног козачког пука Никити и Алексеју Никитовичу Виродову, а крајем 18. века њиховом нећаку капетану Ивану Андрејевичу Виродову. Деведесетих година 17. века саградио је камену зграду са клупама дуж Сумског пута, која је овде постала најпристојнија зграда.
Када су парохијани три градске парохије одлучили да изграде градско гробље, Иван Виродов је поклонио део земље за ове сврхе, па је дуго времена у народу прозван „Виродовски“. Званично, Виродов је уступио своје земље граду тек 1795. године.
Године 1780. парохијани ове три цркве обратили су се генерал-мајору Норову , који је био на челу Харковске губерније, са молбом да се подигне камена црква Жена Мироносица. Повеља за изградњу цркве дата је 12. марта 1781. године, а 9. маја 1781. године протојереј М. Швански је основао храм. Градња цркве је трајала је око две године, све до 9. јуна 1783. године када је гробљанска црква освећена. Била је то мала камена једноолтарска црква, поред које је подигнут дрвени звоник са четири звона. Најтеже звоно је било тешко 30 фунти а најлакше 5 фунти. Црквена порта је било ограђено једноставном дрвеном оградом.
Црква првобитно није био парохијски и 18 година није имао своје свештенство. У гробљанској цркви саслуживали су свештеници Успенске и Никољске саборне цркве.
Мироноситско гробље је затворено 1792. године јер су се око њега активно градили нови градски блокови Харкова.
У септембру 1800. године Христофор, први епископ Слободанско-украјински и Харков, одлучио је да се започне редовне службе у Мироноситској цркви и за ту намену именовао свештеника Покровске катедрале Емељана Друзјакина. Емељана није дуго служио у цркви јер је априла 1801. године, на захтев пуковника Чугујевског пука (који је послат у Харковску епархију), у цркви почео да служи пуковски свештеник.
Градско гробље Мироносицки брзо се напунило и затворено је 1803. Једини простор који је остао за сахрањивање био је додељен немачком гробљу, где су сахрањени сви странци. Мироноситска гробљанска црква пребачена је са гробља на парохију 5. фебруара 1802. због пораста становништва и скорог затварања гробља. У то време црква је била веома сиромашан чак и посуђем, а оградајој је била од плетера.
Када је током 1802. године основана парохија Мироносицки, која је обухватала северне делове Успенске и Николајевске парохије, црква Мироносица је постала парохијска црква. Први парох био је Трифон Мојсејевич Копијев, наставник Харковског богословског колегијума.
Мироноситска парохија је дуго била веома безначајна, јер су на напуштеном гробљу живеле скитнице и непристојне жене. Међу мештанима је било разних прича о злим духовима који живе тамо. Људи су се једноставно плашили да прођу у близини, посебно са почетком сумрака. И само напори најревноснијих парохијана из трговаца и званичника омогућили су одржавање Мироносне цркве у пристојном стању. Генерал-губернатор Харкова Сергеј Александрович Кокошкин, који је ступио на дужност 1847. године, једним од његових првих наређења наложио је да се гробље доведе у одговарајући изглед за град. А од 1850. године на тргу испред Мироноситске цркве организоване су зимске свечаности, клизалишта и снежни тобогани.
Године 1806. дрвени звоник је дотрајао и одлучено је да се изгради нови камени. Обнављање звоника почело је прикупљање новца,које је ишло веома споро, па потребна сума никако није прикупљена. Како се у том историјском периоду Харков значајно проширио у правцу севера, повећао се и број парохијана Мироточиве цркве, што је наметнуло хитнији задатак - проширење постојеће зграде храма.
Црква из 19. века мини|Фрагмент карте Харкова с почетка 20. века на којој је назначена Мироносицка црква Године 1813. склопљени су сви споразуми са Феоктистом, архиепископом Курско-белгородским, који је привремено управљао Харковском епархијом, да се саграде два припрата, освештају у име Светог Николаја Чудотворца и Светих жена Мироносица. Главни олтар требало је да буде освећен у име Тихвинске Богородице. Освећење и полагање припрате обављено је 8. јуна 1813. године. Изградња је завршена почетком 1819. године и 7. маја цркву је освештао архиепископ Павле.
Зграда је била дугачка 38 аршина и широка 25 аршина. Цела црква је била покривена лимом и офарбана у зелено, кров је покривен белим лимом, а око црквене порте подигнута је нова дрвена ограда. Дана 16. октобра 1819. године освећена је припрата цркве, а 31. октобра 1819. године архиепископ Павел је потписао повељу о преименовању Мироточиве цркве у Тихвинску цркву.
Упркос обнови од 1813, до 1819. године, потпуна измена храма није завршена због недостатка средстава, па су у јуну 1826. свештеник Трифон Спирс и парохијани одлучили да обнове главни олтар. Пројекат реструктурирања цркве и обнову фасаде израдио је професор Харковског царског универзитета Евгениј Васиљев. Планирана процена средстава потребних за завршетак била је 12.255 рубаља. Иако су парохијани прикупили неопходну суму, реализација пројекта је дуго каснило због смрти архитекте Јевгенија Васиљева и главног идеолога планиране реконструкције свештеника Трифона Копјева. Како свештеник Михаил Кијановски, који је заузео место, покојног Трифона Копјева, није био посебно заинтересован за ово питање, тек 1833. нови ректор цркве, свештеник Јаков Гољаховски, вратио се идеји њене реконструкције.
Када је1834. године перестројка договорена са руководством Харковске епархије, 1836. године пројекат је усаглашен у Харковској покрајинској грађевинској комисији, а координација пројекта је започета у Главној дирекцији за комуникације и јавне зграде. Након ових усаглашавања фасада је мало измењена „како би црква добила фасада која је исправнија и доследнија руском стилу“.
У јесен 1837. године стари зидови су демонтирани, а од пролећа 1838. године до лета 1840. године градња је завршена у грубом облику. Завршни радови настављени су скоро целе 1841. године, а 19. октобра 1841. године освештан је главни олтар у знак сећања на Воздвижење Часног Крста . Тако је црква поново променила име и постала позната као црква Крстовдвижење. Иако су укупни трошкови радова износили су више од 20 хиљада рубаља у сребру, два преостала престола нису била завршена дуго времена. Северна граница је завршена тек 1847. године, а освештао ју је 25. октобра 1847. године архимандрит Партеније у име Светог Сергија. Док је јужна граница освећена 25. августа 1856. године у част Тихвинске иконе Богородице.
Након завршетка радова и освећења свих престола, Црква Светог Крста је постала петоолтарска. У главној (хладној) цркви били су престоли Воздвижење Крста, Сергијевски и Тихвински, а у топлој цркви Николајевски и Мироносицки престо. Зими су се богослужења одржавала само у два предворја топле цркве, грејане холандским пећима, а хладна црква је била ограђена топлим дрвеним зидом, који је 25. марта демонтиран, а цело лето се служба обављала у предворју топлог храма.
Обнова цркве 1890. године Више од 30 година црква није претрпела веће реконструкције, само мање поправке и мања побољшања. Како се број парохијана стално повећавао, црква је постајала све мања. Године 1889. новоизабрани црквени управник Л.П.Соколов почео је да прикупља средства за реконструкцију храма. Пројекат реконструкције припремио је професор Харковског технолошког института, архитекта Михаил Иванович Ловцов. Архиепископ Амвросије је 18. јуна 1890. одобрио реконструкцију и одмах су почели грађевински радови који су завршени до новембра исте године. Два олтара топлог храма су уклоњена и свечано спаљена, два зида која раздвајају топлу и хладну цркву су уништена, висина плафона је повећана за 2 ¼ аршина и проширени су прозори. Дебели стубови замењени су танким а инсталирано је и централно калорично грејање. Унутрашња декорација храма је такође ажурирана, подови су преуређени, а иконе позлаћене. Почетни процењени трошак радова планиран су на нивоу од 5.000 рубаља, док су стварни трошак били око 12.000 рубаља.
Крајем 1905. године у цркви је постављено електрично осветљење. На свеноћном бденију 25. децембра 1905. године храм је први пут осветљен електричном енергијом. Цена радова је била око 900 рубаља.