Милена Северовић (Копривница, 4. јануар 1962) српска је књижевница, преводилац и дјечији стоматолог.
Биографија
Дио њене породице страдао је у логору Јасеновац током геноцида над Србима у Другом свјетском рату.
У Копривници је завршила основну и средњу школу као један од најбољих ученика. Дипломирала је и магистрирала на Стоматолошком факултету у Загребу и једина у генерацији за успјех током студија добила Ректорову награду.
Све до 1991. живјела је и радила у Копривници као стоматолог. Уврштена је у Тко је тко у хрватској медицини, Загреб, 1994. године.
Прва дјела објавила је у загребачким листовима за дјецу Радост и Модра ласта.
Почетком деведесетих није могла да објављује у хрватским часописима па је објављивала пјесничка и друга дјела у Просвјети Загреб. Током рата у Хрватској прећено јој је да ће јој кућа бити дигнута у ваздух и тражено јој је да конвертира у римокатолицизам. Избјегла је у Франкфурт на Мајни. Била је на листи забрањених аутора у Хрватској.
Од 1998. живи у Старој Пазови. Била је директорка Центра за културу Старе Пазове.
Највише пише књижевност за дјецу. Њена поезија дио је школских читанки.
Њене пјесме дио су антологије пјесама српских пјесника-избјеглцица Прогнани Орфеји, књиге Антологија српске поезије као и неколико других антологија.
Прва је у српској књижевности превела дјела њемачке пјесникиње јеврејског поријекла Маше Калеко.
Објављивала је у „Просвјети“, Просвјетином „ Љетопису“ и „Народном српском календару“, „Радости“ и „Модрој ласти“ у Загребу, „Бијелој пчели“, Ријека, „Змају“, „Витезу“, „Сунцокрету“, „Светосавском звонцу“, „Политици четвртком“, „Даница“, „Једрењак“, Београд, „Невену“, Нови Сад, „Књижевној речи“ и „Књижевним новинама“, Београд, „Освиту“, Лесковац, „Мостовима“, Пљевља, „Јединству“, Приштина, „Књижевном животу“, Темишвар, као и немачким књижевним часописима „Zeitriss“, Аугсбург, „Hessische Bot“ и „Die Brücke“,Франкфурт на Мајни, „Летопис Матице српске“, Нови Сад
Превођена је на њемачки, словачки, русински и руски језик.
1998., 2001. и 2019. године држала је свој есеј на Међународном сусрету књижевника у Београду.
Члан је Удружења књижевника Србије од 1994. године и редовни члан Матице српске у Новом Саду од 2009. године.
Награде
Награда на Горановом прољећу Награда „Растко Петровић” Награда „Печат вароши сремскокарловачке”
Дјела
Харлекинов опус бр. 1, 1988. Фараонски цвијет, збирка љубавних пјесама, 1990. Бијели коњаник, 1990. Фараонски цвијет, 1990. Библијска писма, 1990. Златна улица, 1994. Свијеће и лопочи, 1996. Мјесечеве приче, 1997. Шумарев шешир, 1999. Лепавинска рапсодија, 2003. Мирис руже, есеји, 2004. Чекајући чаробњака, 2006. Бајке, 2008. Баршунасте бајке, 2010. Пречанске приче, роман, 2013. Слушајући сунцокрете, 2018. Кућа на Крфу, 2021. Маслачкова медицина, 2022. Даринкина дуња, 2023.
Преводи
Гетеов град, антологија немачке лирике, 2015. Сликарева радост, збирка одабране поезије Хермана Хесеа
Референце
Категорија:Рођени 1962. Категорија:Копривничани Категорија:Српски преводиоци Категорија:Српски песници Категорија:Српски писци за децу Категорија:Српски књижевници из Хрватске Категорија:Чланови Матице српске Категорија:Чланови Удружења књижевника Србије