десно|мини|225x225пиксел|Немачко обавештење у Пољској под немачком окупацијом, 1939: "Забрањено улазак Пољацима!" мини|218x218пиксел|Око 300 пољских ратних заробљеника убили су војници немачког 15. моторизованог пешадијског пука у масакру у Цепиелову 9. септембра 1939. године. Хитлер је наредио „уништење непријатеља“ мимо војних циљева: Трећи рајх је класификовала Пољаке као „подљуде“ и ратни злочини су вршени против њих од самог почетка инвазије на Пољску. Полонофобија, која се такође назива антиполонизам, (), и антипољско осећање су термини за негативне ставове, предрасуде и акције против Пољака као етничке групе, Пољске као њихове земље и њихове културу. То укључује етничке предрасуде према Пољацима и особама пољског порекла, друге облике дискриминације и малтретирање Пољака и пољске дијаспоре.
Ова предрасуда је довела до масовних убистава и геноцида или је коришћена да се оправдају злочини и пре и током Другог светског рата, пре свега немачких нациста и украјинских националиста. Док су совјетске репресије и масакри пољских грађана били идеолошки мотивисани, негативан став совјетских власти према пољској нацији је добро сведочан.
Директива Трећег рајха бр. 1306 гласила је: „Пољство је једнако потчовечанству. Пољаци, Јевреји и Цигани су на истом инфериорном нивоу.“From Peace to War: Germany, Soviet Russia, and the World, 1939-1941 (1997), by Sheldon Dick ed. Bernd Wegner, Трећи рајх је убио између 1,8 и 2,7 милиона етничких Пољака, 140.000 Пољака је депортовано у Аушвиц где је најмање половина страдала.
Антипољско осећање укључује стереотипе о Пољацима као о неинтелигентним и агресивним, као насилницима, лоповима, алкохоличарима и антисемитима.
Етимологија Према Адаму Лешчинском, термин антиполонизам је сковао новинар Едмунд Османчик 1946. године. Османчик је осудио антијеврејско насиље у послератној Пољској и закључио:„Растући антиполонизам у свету има исти извор као и антисемитизам: одбојност према слабим људима, хронично хендикепираним судбином хендикепираних, слаби људи због разлике између наде појединаца и сиромаштва маса, људи који живе расути, непрестано се боре за своју отаџбину... Постајемо непопуларни као нација и, као и код јеврејског народа, само појединци имају право да буду саосећајни.”
Карактеристике Облици непријатељства према Пољацима и пољској култури укључују: Организовани прогон Пољака као нације или као етничке групе; Ксенофобична несклоност ка Пољацима, укључујући пољске имигранте; Културно антипољско осећање: предрасуде према Пољацима и особама које говоре пољски или њиховим обичајима, језику и образовању; Стереотипи о Пољској и Пољацима у медијима и другим облицима популарне културе.
Историјски пример антипољског расположења био је polakożerstwo (прождирање Пољака) – пољски термин скован у 19. веку у вези са распарчавањем и анексијом Пољске од стране Пруске, Хабзбуршке монархије и Русије. Polakożerstwo је описао насилно потискивање пољске културе, образовања и религије на историјски пољским територијама, и постепено елиминисање Пољака из свакодневног живота као и из поседовања имовине. Антипољску политику спроводило је Немачко царство под Отом фон Бизмарком, посебно током Културкампфа, и спроводило се до краја Првог светског рата.Sebastian Conrad, Globalisation and the Nation in Imperial Germany, Cambridge University Press page 171 Организовани прогон Пољака беснео је на територијама које је Русија припојила, углавном под царем Николајем II.Liudmila Gatagova, The CRN E-book Историјске акције инспирисане антиполонизмом кретале су се од кривичних дела мотивисаних мржњом, до физичког истребљења пољског народа, чији је циљ био искорењивање пољске државе. Током Другог светског рата, када је већина пољског друштва постала предмет геноцидне политике нацистичке Немачке, антиполонизам је довео до незапамћене кампање масовних убистава у Пољској под немачком окупацијом. У данашње време, међу онима који често изражавају свој непријатељски став према пољском народу су и неки руски политичари и њихове крајње десничарске политичке странке које траже нови идентитет укорењен у несталој Руској империји након распада Совјетског Савеза.
Антипољски стереотипи У руском језику термин мазурик, синоним за „џепар“, „ситан лопов“, дословно значи „мали Мазовец“.Vladimir Dahl, Explanatory Dictionary of the Living Great Russian Language, 1880 and later reprints, entry МАЗУРИК Реч је пример како либерална употреба колоквијализама Владимира Путина привлачи пажњу медија из иностранства., Monday, 25 April 2011
Клише „пољски водоинсталатер” може да симболизује претњу јефтине радне снаге из сиромашнијих европских земаља да „краду” ниско плаћене послове у богатијим деловима Европе. С друге стране, други то повезују са приступачношћу и поузданошћу европских радника миграната.
Пре Друге Пољске Републике 1918. мини|300x300пиксел|Подела Пољске, 1795 Анти-пољска реторика у комбинацији са осудом пољске културе била је најистакнутија у Пруској у 18. веку током поделе Пољске. Међутим, антипољска пропаганда почиње са Тевтонским редом у 14. веку. Био је то веома важно оруђе у покушају Реда да освоји Војводство Литваније који је на крају пропао због персоналне уније Литваније са Круном Краљевине Пољске и покрштавања Литваније у католичанство. Први велики мислилац који је отворено позвао на геноцид над пољским народом био је немачки доминикански теолог из 14. века Јоханес фон Фалкенберг који је у име Тевтонског реда заговарао не само да би пољске пагане требало убијати, већ и да сви Пољаци треба да буду предмет геноцида на основу тога да су Пољаци инхерентно јеретичка раса и да би чак и краља Пољске, Јагела, преобраћеника, требало убити. Тврдња да су Пољаци јеретички била је у великој мери политички мотивисана јер је Тевтонски ред желео да освоји пољске земље упркос томе што је хришћанство постало доминантна религија у Пољској вековима раније.
Немачка је, све више и више прожета тевтонским прусизмом, наставила да следи ову тактику. На пример, Дејвид Блекборн са Универзитета Харвард говори о скандализованим списима немачког интелектуалца Јохана Георга Форстера, коме је Пољска комисија за национално образовање доделила мандат на Универзитету у Виљњусу 1784.Heinrich Reintjes, Weltreise nach Deutschland, Progress-Verlag, Düsseldorf 1953. Note: Johann Georg Forster became Chair of Natural History Department at Vilnius University in 1784 thanks to generous job offer from the Polish Commission of National Education (Komisja Edukacji Narodowej) Форстер је писао о „заосталости“ Пољске на сличан начин као „незнање и варварство“ југоисточне Азије. Такви ставови су касније поновљени у немачким идејама Лебенсраума и експлоатисани од стране нациста. Немачки академици између 18. и 20. века покушали су да пројектују, у разлици између Немачке и Пољске, „границу између цивилизације и варварства; високе немачке културе и примитивног словенства “ (расистичка дијатриба ЈЦ Шулца коју су поново објавили нацисти 1941). Stanford, California: Stanford University Press, 1994, 419 pp. Maps, notes, and index] Пруски званичници, жељни да обезбеде пољску поделу, подстицали су став да су Пољаци културно инфериорни и да им је потребно пруско старање. Такве расистичке текстове, првобитно објављене од 18. века па надаље, Немачки Рајх је поново објавио пре и после инвазије на Пољску.
Пруски Фридрих Велики је гајио посебну мржњу и презир према пољском народу. Након освајања Пољске, упоредио је Пољаке са канадским „ирокезима“. У његовој свеобухватној антипољској кампањи, чак и племство пољског порекла које је живело у Пруској било је у обавези да плаћа веће порезе од оних немачког порекла. Пољски манастири су сматрани „брлоговима беспослице“ и њихову имовину су често одузимале пруске власти. Преовлађујући католицизам међу Пољацима био је стигматизован. Пољски језик је био прогањан на свим нивоима.
После Пољско-руског рата почетком 1600-их година, Руси су у великој мери антагонизирали Пољску као узрок хаоса и тираније у Русији. Будућа кућа Романова, која ће основати Руско царство након преузимања власти од династије Рјурикова, користила је низ активности дисторзије, описујући Пољаке као назадне, окрутне и бездушне, хвалећи побуну против Пољака; и снажно усредсређен на православно веровање. Када је Руско царство напало Пољску у руско-пољском рату 1650-их, Руси су изазвали низ зверстава и уништили већи део источне Пољске, понекад се придружујући уништењу са својим украјинским савезником предвођеним Богданом Хмељницким и Швеђанима у паралелној шведској инвазији. Рат је држан као руски тријумф за покушај уништења Пољске.
Шведска, која је развила антипољско расположење због претходних пољско-шведских ратова у нади да ће стећи територијални и политички утицај, као и због спора са пољском круном због Сигисмунда III Васе, покренула је инвазију познату као Потоп. Шведски освајачи, удруживши се са руским освајачима на истоку, заједно су уништили Пољску и однели многа пољског националног блага, као и изазвали низ зверства над Пољацима. Швеђани су према Пољацима поступали веома брутално, а као резултат тога, Пољска је изгубила своје богатство и била је смањена у свом развоју. Слично Русији, Шведска је поздравила уништење Пољске као национални тријумф.
У 18. веку, Русија као империја покушала је да натера Пољску да се распадне користећи либерум вето, стварајући хаос и спреченим реформама, као по руским споразумима, била је против идеала будућег плана царске Русије да подели Пољску. Русија је често слала трупе и вршила злочине над пољским цивилима. Када је Пољска усвојила свој први Устав 3. маја 1791. године, први устав у Европи, Русија је послала трупе и брутално потиснула Пољаке. мини|Пољски изгнаници из 19. века у Сибиру (слика) Када је Пољска изгубила последње остатке своје независности 1795. и остала подељена 123 године, етнички Пољаци су били изложени дискриминацији у две области: германизацији под пруском, а касније немачком влашћу, и русификације на територијама које је припојила царска Русија.
Бити Пољак под руском окупацијом било је само по себи готово криво – написала је руска историчарка Људмила Гатагова – Практично сва руска влада, бирократија и друштво били су уједињени у једном испаду против Пољака. – „Ширачи гласина су обавестили становништво о наводном наређењу да се убије [...] и одузме им земља“. Пољска култура и религија су виђене као претња руским империјалним амбицијама. Царски наместници су их силом потиснули у пољским земљама. Руска антипољска кампања, која је укључивала конфискацију имовине пољских племића, вођена је у областима образовања, вере као и језика. Пољске школе и универзитети затворени су у појачаној кампањи русификације. Поред погубљења и масовних депортација Пољака у логоре Каторга, цар Николај I је основао окупациону војску о трошку Пољске.
Подстицај њиховом верском прогону дала је чињеница да су Пољаци, за разлику од Руса, били претежно римокатолици. Истовремено, са појавом панславистичке идеологије, руски писци су оптужили пољску нацију да је издала своју „словенску породицу” због њихових оружаних напора усмерених на освајање независности. Непријатељство према Пољацима било је присутно у многим руским књижевним делима и медијима тог времена.Wasilij Szczukin, Uniwersytet Jagielloński, Kraków. See comments by Szczukin to section on literature in the Russian language: "Literatura w języku rosyjskim," „Током и после устанка 1830-1831, многи руски писци су добровољно учествовали у антипољској пропаганди. Гогољ је написао Тарас Буљбу, антипољски роман високих књижевних заслуга, да не говоримо о мањим писцима.“ — Проф. Вилхо ХарлеПушкин је, заједно са још тројицом песника, објавио памфлет под називом „О заузимању Варшаве“ у част сламања побуне. Његов допринос лудилу антипољског писања састојао се од песама у којима је поздравио капитулацију Варшаве као нови „тријумф“ царске Русије.