мини|Елингови мермери у Британском музеју Елгинови мермери, такође познати као Партенонски мермери (, лит. „скулптуре Партенона“), представљају колекцију класичних грчких мермерних скулптура направљених под надзором архитекте и вајара Фидије и његових помоћника. Они су оригинални делови Партенона и других сакралних и церемонијалних објеката изграђених на Атинском Акропољу у 5. веку пре нове ере. Колекција је изложена у Британском музеју, у наменски изграђеној галерији Дувин.
Од 1801. до 1812. године, агенти Томаса Бруса, 7. грофа од Елгина, покупили су око половине преживелих скулптура Партенона, као и скулптуре из Пропилеја и Ерехтејона,Encyclopædia Britannica, "Elgin Marbles", 2008, O.Ed. и превезли их морем у Британију. Елгин је тврдио да је добио званичан декрет (ферман) од Високе Порте, централне владе Отоманског царства која је, као владар Грчке, у то време била легални власник скулптура. Овај ферман није пронађен у отоманским архивима упркос мноштву докумената из истог периода и његова веродостојност је спорна. Музеј Акропоља приказује део комплетног фриза Партенона, са јасно означеним положајем елемената који недостају и остављеним простором ако буду враћени у Атину.
У Британији су набавку колекције неки подржали, док су неки други, попут лорда Бајрона, упоредили грофове поступке са вандализмом или пљачком.Encyclopædia Britannica, , /20, 2008, O.Ed.Mark Ellingham, Tim Salmon, Marc Dubin, Natania Jansz, John Fisher, Greece: The Rough Guide, Rough Guides. Chester Charlton McCown, The Ladder of Progress in Palestine: A Story of Archaeological Adventure, Harper & Bros., 1943, Након јавне дебате у Парламенту и каснијег ослобађања Елгина, он је продао Мермере британској влади 1816. Затим су предати под старатељство Британског музеја, где су сада изложени у наменски изграђеној галерији Дувин.
Након стицања независности од Отоманског царства 1832. године, новооснована грчка држава започела је низ пројеката за обнову опљачканих споменика и уметности. Изразила је своје неодобравање Елгиновог уклањања мермера са Акропоља и Партенона, који се сматра једним од највећих светских споменика културе. Међународне напоре за репатријацију мермера у Грчку интензивирала је 1980-их тадашња грчка министарка културе Мелина Меркури, а сада постоје многе организације које активно воде кампању за повратак Мермера, од којих су неке уједињене као део Међународног удружења за поновно уједињење скулптура Партенона. Сама грчка влада наставља да ургира враћање мермера у Атину како би се ујединили са преосталим мермерним комадима и како би се комплетна секвенца фриза Партенона обновила, дипломатским, политичким и правним средствима.
Унеско је 2014. понудио да посредује између Грчке и Уједињеног Краљевства у решавању спора, иако је то касније одбио Британски музеј на основу тога што Унеско ради са државним органима, а не са повереницима музеја. Унеско је 2021. донео своју прву одлуку о Мермерима Партенона, позивајући Уједињено Краљевство да их врати Грчкој.
Позадина Изграђен у античко доба, Партенон је био у великој мери оштећен земљотресима. Такође, током Шестог османско-млетачког рата (1684–1699) против Отоманског царства, Турци који су се бранили су утврдили Акропољ и користили Партенон као замак и складиште барута. Дана 26. септембра 1687, венецијанска артиљеријска паљба, испаљена са брда Филопапа, запалила је барут; настала експлозија је разнела Партенон, а зграда је делимично уништена. Експлозија је разнела централни део зграде и довела до распадања зидова целе у рушевине. Три од четири зида су се срушила, скоро потпуно, и око три петине скулптура са фриза је пало. Око три стотине људи је погинуло у експлозији која је засула мермерне фрагменте широм значајне површине. Током наредних век и по, делови преостале структуре су скупљане у потрази за грађевинским материјалом и опљачкани су сви преостали вредни објекти.
Аквизиција мини|Елгинов коњ, Партенон мини|Метопа са Елгиновог мермера која приказује борбу Кентаура и Лапита мини|Статуа са источног фронтона мини|Западни фриз, II, 2 У новембру 1798, гроф од Елгина је именован за „изванредног амбасадора и опуномоћеног министра Његовог Британског Величанства у Узвишеној Порти Селима III, султана Турске“ (Грчка је тада била део Отоманског царства). Пре него што је отишао да преузме ту функцију, обратио се званичницима британске владе да се распита да ли би били заинтересовани да ангажују уметнике да узму одливке и цртеже скулптурираних делова Партенона. Према лорду Елгину, „одговор Владе је био негативан.“
Лорд Елгин је одлучио да сам изведе посао и ангажовао је уметнике да узимају одливке и цртеже под надзором напуљског дворског сликара Ђованија Лузијерија. Према турском мештанину, мермерне скулптуре које су пале коришћене су да би се добио креч за градњу. Иако је његова првобитна намера била само да документује скулптуре, 1801. лорд Елгин је почео да скида материјал из Партенона и околних структура под Лузијеријевим надзором. Комади су такође уклоњени из Ерехтејона, Пропилеја и храма Атине Нике, све унутар Акропоља.
Мермери су из Грчке однети на Малту, тада британски протекторат, где су остали неколико година док нису превезени у Британију. Ископавање и уклањање завршено је 1812. године по личном трошку Елгина од 74 240 фунти Encyclopædia Britannica Online (што је еквивалентно 4 700 000 фунти .). Елгин је намеравао да искористи мермере за украшавање своје приватне куће у близини Данфермлајна у Шкотској, али га је скупа бракоразводна парница приморала да их прода како би измирио своје дугове.As reported by John E. Simmons in: Museums: A History, chapter 7, Rowman & Littlefield, 07.07.2016 - 326 pages Елгин је продао Мермер Партенона британској влади за 35.000 фунти , што је мање од половине онога што га је коштало да их набави, одбијајући веће понуде других потенцијалних купаца, укључујући Наполеона.
Опис Мермери Партенона које је Елгин набавио укључују око 21 фигуру са источног и западног фронтона, 15 од оригиналних 92 метопа панела који приказују битке између Лапита и Кентаура, као и 75 метара Партенонског фриза који је украшавао хоризонтални ток постављен изнад унутрашњег архитрава храма. Као такви, они представљају више од половине онога што је сада остало од преживеле скулптуралне декорације Партенона.
Елгинове набавке су такође укључивале предмете из других грађевина на атинском Акропољу: каријатиду из Ерехтејона; четири плоче са парапетног фриза храма Атине Нике; и низ других архитектонских фрагмената Партенона, Пропилаје, Ерехтејона, храма Атине Нике и Атрејеве ризнице.
Законитост уклањања из Атине Акропољ је у то време био отоманско војно утврђење, па је Елгину била потребна посебна дозвола да уђе на локацију, Партенон и околне зграде. Он је навео да је добио ферман од султана који је омогућио његовим уметницима да приступе локацији, али није могао да достави оригиналну документацију. Међутим, Елгин је представио документ за који се тврди да је енглески превод италијанске копије направљене у то време. Овај документ се сада чува у Британском музеју.St Clair, William: Lord Elgin and the Marbles. Oxford University Press, US, 3 edition (1998) Његова аутентичност је доведена у питање, јер су му недостајале формалности које карактеришу султанове указе. Василис Деметриадес, професор турских студија на Универзитету на Криту, тврди да „сваки стручњак за османски дипломатски језик може лако да утврди да оригинал документа који је сачуван није био ферман“. Документ је забележен у додатку извештаја парламентарног одбора из 1816. године. Комитет се састао да испита Елгинов захтев којим је од британске владе тражио да купи Мермере. У извештају се наводи да је документ у додатку тачан превод, на енглески, османског фермана из јула 1801. По Елгиновом мишљењу, то је представљало отоманско овлашћење за узимање Мермера. Комитету је речено да је оригинални документ дат отоманским званичницима у Атини 1801. године. Истраживачи до сада нису успели да га лоцирају упркос чињеници да су фермани, као званичне султанове уредбе, помно евидентирани као ствар процедуре, а да се у отоманским архивима у Истанбулу још увек налази низ сличних докумената из истог периода.
Из списа се види да италијански примерак фермана није предочио одбору лично Елгин, већ један од његових сарадника, духовник преп. Филип Хант. Хант, који је у то време боравио у Бедфорду, био је последњи сведок који се појавио пред комисијом и изјавио је да у свом поседу има италијански превод османског оригинала. Даље је објаснио да документ није донео, јер по одласку из Бедфорда није знао да треба да сведочи као сведок. Енглески документ у скупштинском извештају поднео је Хант, али одбору није предочен превод на италијански који је у Хантовом поседу. Вилијам Сент Клер, савремени биограф лорда Елгина, рекао је да поседује Хантов италијански документ и "јамчи за тачност енглеског превода". Извештај комисије наводи на страни 69 „(Потписано печатом.) Сегед Абдулах Каимачан“ – међутим, документ који је представљен комитету био је „енглески превод овог наводног превода на италијански оригиналног фермана“, и није имао ни печат ни потпис, што је чињеница коју је потврдио Ст. Клер. У студији британског историчара Вилијама Сент Клера из 1967. године, Лорд Елгин и Мермери, наводи се да султан није дозволио уклањање статуа и рељефа са Партенона. Студија је проценила да је клаузула којом се Британци овлашћују да узимају камење „са старим натписима и фигурама“ вероватно значила предмете са ископавања на локалитету, а не уметност која украшава храмове.
Документ је омогућио Елгину и његовом тиму да подигну скеле како би направили цртеже и калупе кредом или гипсом, као и да измере остатке порушених зграда и ископају темеље који су можда били прекривени шљунком (рушевинама); и "... да када желе да однесу неколико комада камена са старим натписима или фигурама на њима, да се томе не противи". Тумачење ових редова доведено је у питање чак и од стране нереституциониста,English translation of the firman посебно речи куалче, коју на савремени језик треба превести као неколико, али такође може значити било који. Према нереституционостима, додатни доказ да су османске власти одобриле уклањање Елгинових скулптура показује други ферман који је био неопходан за испоруку мермера из Пиреја.
Многи су довели у питање законитост Елгинових поступака, укључујући легитимност документације која их наводно овлашћује. Студија професора Дејвида Руденстина са Правне школе Бењамин Н. Кардозо закључила је да премиса да је Елгин добио законско право на мермере, које је потом пренео на британску владу, „сигурно није утврђена и може бити лажна“. Руденстинова аргументација је делимично заснована на нескладу у преводу који је приметио између сачуваног италијанског документа и енглеског текста који је Хант поднео парламентарном одбору.