Руски комунистички револуционар и политичар Владимир Лењин започео је своју активну револуционарну делатност 1892. године и наставио је до преузимања власти за време Руске револуцие 1917. Настављајући од свог раног живота, током којег је постао одан циљу револуције против царског режима у Руском царству и прешао на марксизам, Лењин се преселио у Санкт Петербург. Тамо се придружио револуционарној ћелији и постао гласни заговорник марксизма у оквиру револуционарног социјалистичког покрета. Ступајући у везу са колегиницом марксисткињом Надеждом Крупском, обишао је западну Европу како би изградио везе са другим руским револуционарним емигрантима и научио више о међународном марксистичком покрету. По повратку у Русију, ухапшен је због побуне 1895. и прогнан у Шушенское у Минусинском округу у источном Сибиру на три године. Тамо је посветио своје време превођењу и писању револуционарних текстова, оженивши се Крупском у јулу 1898.
Његово изгнанство је завршено, 1900. године прелази у Западну Европу, где постаје члан редакције Искре, издања Марксистичке руске социјалдемократске радничке партије (РСДЛП). Искрина база је премештена из Минхена у Лондон, а затим у Женеву, сваки пут у пратњи Лењина. На другом партијском конгресу, одржаном у Лондону 1903. године, избио је велики раскол између Лењина и његових присталица (бољшевика) и Јулија Мартова и његових присталица (мењшевика); Лењин је истицао снажно централизовану партију коју је углавном контролисало руководство, док је Мартов прихватио ширу странку са више независности мишљења. Лењин се накратко вратио у Русију током Револуције 1905. године, али је поново побегао када су царске власти победиле револуционарне снаге и обрачунали са неистомишљеницима.
Живећи у Паризу, а затим у Кракову, фокусирао се на унутрашње сукобе унутар марксистичког покрета, супротстављајући се идејама мењшевика и Александра Богданова; написао је Материјализам и емпириокритицизам да би се супротставио својим критичарима. Током Првог светског рата преселио се у Швајцарску, где је тврдио да социјалисти треба да раде на претварању тог „империјалистичког рата“ у „грађански рат“ на целом континенту у коме би пролетаријат могао да збаци буржоазију. Своју мисао је сажео у књизи Империјализам, највиша фаза капитализма и такође реинтерпретирао марксизам на основу читања хегелијанске филозофије. Када је Фебруарска револуција 1917. довела до абдикације цара и развоја руске привремене владе, Лењин се вратио у Санкт Петербург, који се тада звао Петроград. Тамо је позвао бољшевике да се супротставе новој влади и подрже револуцију пролетаријата.
Санкт Петербург и иностране посете: 1893–1895 У јесен 1893. Владимир се преселио у Санкт Петербург и настанио се у стан у улици Сергијевски у округу Литеини, пре него што се преселио у уличицу Казачи број 7, у близини Хајмаркета. Запослен као адвокатски помоћник, придружио се револуционарној ћелији коју је водио С. И. Радченко, чији су чланови били првенствено студенти градског Технолошког института. Попут Владимира, они су били марксисти, а себе су називали „социјалдемократама“ по марксистичкој социјалдемократској партији Немачке. Импресионирани његовим широким знањем, дочекали су га и убрзо је постао старији члан групе. Заговарајући марксистичку мисао међу револуционарним социјалистичким покретом, у јануару 1894. је јавно расправљао са марксистичким теоретичаром Василијем Воронцовим на тајном састанку, привлачећи пажњу полицијских шпијуна. Са намером да изгради марксизам у Русији, Владимир је контактирао Петра Бернгардовича Струвеа, богатог симпатизера за кога се надао да би могао да помогне у објављивању литературе, подстакао оснивање револуционарних ћелија у руским индустријским центрима, и спријатељио се са руским јеврејским марксистом Јулијем Мартовим. лево|мини|Лењинова љубавница Нађа Владимир је ступио у везу са колегом марксистом и учитељицом Надеждом „Нађом“ Крупском, која га је упознала са социјалистичким пролетаријатом. До јесени 1894. Владимир је водио раднички круг који се састајао по два сата недељом; познат под псеудонимом Николај Петрович, од миља су га звали starik (старац). Био је педантан у прикривању својих трагова, знајући да полицијски шпијуни покушавају да се инфилтрирају у револуционарни покрет. Написао је свој први политички трактат „Шта су „пријатељи народа“ и како се боре против социјалдемократа; на основу његовог искуства у Самари, илегално је штампано око 200 примерака.
Иако је Лењин био под утицајем аграр-социјалисте Петра Ткачевија, он и социјалдемократе су се сукобили са Социјалистичко-револуционарном партијом (СР), која је била инспирисана угашеном Партијом народне слободе. Залажући се за народну аграрно-социјалистичку платформу, СР је истицао револуционарну улогу сељака, којих је 1881. било 75 милиона, за разлику од милионског градског пролетаријата у Русији. Насупрот томе, марксисти су веровали да је примарна мотивација класе сељака да поседују своју земљу и да су они капиталисти; уместо тога, они су видели пролетаријат као револуционарну снагу за унапређење социјализма.
Надао се да ће се моћи учврстити везе између његових социјалдемократа и групе за еманципацију рада; организација коју су у Женеви, основали Георги Плеханов и други руски марксистички емигранти 1883. Владимир и Е.И. Спонти су изабрани да отпутују у Швајцарску да се састану са Плехановим, који је генерално подржавао, али је критиковао социјалдемократе због игнорисања улоге буржоазије у антицаристичкој револуцији. Путујући у Цирих, Владимир се спријатељио са Павелом Акселродом, још једним чланом Еманципације рада. Одлазећи у Париз, Владимир је упознао Пола Лафарга и истражио Париску комуну из 1871. године, коју је видео као рани прототип пролетерске владе. Финансиран од своје мајке, боравио је у швајцарској бањи пре него што је отпутовао у Берлин, где је студирао шест недеља у Државној библиотеци и упознао Вилхелма Либкнехта. Вративши се у Русију са залихама илегалне револуционарне литературе, путовао је по разним градовима, свестан да га прати полиција, и делио је литературу штрајкачким радницима у Санкт Петербургу. Умешан у израду новинског листа, Радничка ствар, био је међу 40 активиста који су ухапшени у ноћи пре објављивања првог броја и оптужени за побуну.
Сибирско изгнанство: 1895–1900 Затворен у Дому притвора у Шпалерној улици, Владимиру је одбијено правно заступање, па је одбацио све оптужбе. Породица му је помогла, али му је одбијена кауција, јер је пре изрицања пресуде остао у затвору годину дана. Колеге револуционари су му шверцовали поруке, а он је смислио шифру за играње шаха са суседним затвореником. Проводећи много времена у писању, фокусирао се на револуционарни потенцијал радничке класе; верујући да је успон индустријског капитализма довео до тога да се велики број сељака пресели у градове, он је тврдио да су постали пролетаријат и стекли класну свест, што ће их довести до насилног збацивања аристократије и буржоазије. До јула 1896. завршио је Нацрт и образложење програма за Социјалдемократску партију и започео рад на својој књизи Развој капитализма у Русији.
Владимир је без суђења осуђен на 3 године прогонства у источном Сибиру. Дато му је неколико дана у Санкт Петербургу у фебруару 1897. да доведе у ред своје послове. Састао је се са колегама револуционарима; социјалдемократе су преименоване у Лигу борбе за еманципацију радничке класе, а пошто су многи од њених водећих интелигенција били затворени, радници су преузели многе високе положаје, потез који је изазвао раздор, али је добио Владимирову опрезну подршку. У периоду 1896–1897, штрајкови су погодили Санкт Петербург, потпомогнути марксистима; верујући да се његова предвиђања обистињују, Владимир је био незадовољан што је морао да напусти покрет. Руска влада је искористила велику мрежу логора и области изгнанства на ивици своје империје да би се обрачунала са дисидентима и криминалцима; до 1897. било је 300.000 руских грађана у овом систему, а Владимир је сада био један од њих. Пошто му је било дозвољено да сам прође тамо, путовање је трајало 11 недеља, од чега су га углавном пратиле мајка и сестре. Сматран за мању претњу, Владимир је протеран у Шушенское у округу Минусински, насеље које је Владимир описао као „није лоше место“. Изнајмивши собу у једној сељачкој колиби, остао је под присмотром полиције, али се дописивао са другим субверзивцима, од којих су га многи посећивали, а такође је одлазио на путовања да лови патке и шљуке и да се купа у реци Јенисеј.
У мају 1898. Нађа му се придружила у изгнанству, пошто је у августу 1896. ухапшена због организовања штрајка. Иако је првобитно послата у Уфу, убедила је власти да је преместе у Шушенское, тврдећи да су Владимир и она верени; венчали су се у цркви 10. јула 1898. године. Сместивши се у породични живот са Нађином мајком Елизаветом Васиљевном, пар је превео на руски језик Историју синдикализма Сиднеја и Беатрис Веб (1894), посао који им је прибавио Струвеа. Желећи да буде у току са развојем немачког марксизма – где је дошло до идеолошког поделе, са ревизионистима попут Едуарда Бернштајна који су се залагали за миран, изборни пут ка социјализму – Владимир је остао одан насилној револуцији, нападајући ревизионистичке аргументе у Протесту руског социјалног-Демократе. Такође је био критичан према „економистима“, члановима социјалдемократског покрета који су водили кампању за економске реформе ради побољшања услова радника, а не за друштвено-политичку револуцију. Владимир је завршио и „Развој капитализма у Русији“ (1899), своју најдужу књигу до сада, која је понудила добро истражен и полемички напад на социјалреволуционаре и промовисала марксистичку анализу руског економског развоја. Објављена је под псеудонимом „Владимир Илин“, биограф Роберт Сервис би је описао као „tour de force“, али је након објављивања добила углавном лоше критике.
Минхен, Лондон и Женева: 1900–1905 Владимиру је, после његовог прогонства, забрањен приступ Санкт Петербургу, уместо тога се настанио у Пскову, малом граду удаљеном два сата вожње возом од престонице, фебруара 1900. Његова жена, која није одслужила целу казну, остала је у изгнанству у Уфи, где се и разболела. Са намером да оснују новине, Владимир и Струве су прикупили новац за издавање Искре, новог органа руског марксистичког покрета, који сада себе назива Руска социјалдемократска радничка партија (РСДЛП). Након посете својој жени, Владимир је 29. јула 1900. отишао из Русије у Западну Европу. У Швајцарској и Немачкој се састао са Акселродом, Плехановим и Потресовим и држао предавања о руској ситуацији. Дана 24. августа 1900. у швајцарском граду Корсијеру одржана је конференција руских марксиста на којој се расправљало о Искри, али су и Владимир и Потресов били шокирани контролом Плеханова и антисемитизмом. Договорено је да се лист производи у Минхену, где се Владимир преселио септембра 1900. Први број је штампан на Бадње вече и садржао је чланак који је написао Владимир осуђујући европску интервенцију у Боксерској побуни. Друга публикација РСДЛП-а, Зариа, појавила се у марту 1901. године и излазила је из четири броја, али је Искра била далеко успешнија, јер је илегално прокријумчарена у Русију, поставши најуспешнија руска подземна публикација у последњих 50 година. Садржао је прилоге личности попут Пољакиње Розе Луксембург, Чешко-Немца Карла Каутског и младог украјинског марксисте, Лава Троцког, који је од јесени 1902. постао стални сарадник. мини|170x170пиксел|Први број Искре („Искре“), званичног органа Руске социјалдемократске радничке партије. Уређиване од стране Лењина из своје базе у Женеви, у Швајцарској, копије би биле прокријумчарене у Русију, где би се показало успешним у придобијању подршке за марксистичку револуционарну ствар.