мини|десно|Папа римски Фрања и патријарх константинопољски Вартоломеј I у храму Васкрсења Христовог у Јерусалиму, 2014. године.

Богословски дијалог Православне и Католичке цркве је богословски дијалог Православне цркве и Католичке цркве у оквиру , с циљем проучавања особености страна у дијалогу и сматра се почетком пута ка евхаристијском јединству. Одлуке о покретању дијалога донијете су шездесетих година 20. вијека, а званични дијалог је почео 1980. године. Екуменистичке иницијативе патријарха константинопољског и Другог ватиканског сабора шездесетих година називане су „дијалог љубави”, а званичне богословске расправе од 1980. називају се „дијалог истине”. У току богословских расправа развијена су документа која дефинишу сличности и разлике Православне и Католичке цркве. Почетком деведесетих, православно-католички дијалог закомпликован је догађајима у источној Европи, што је довело до фокусирања двостраног дијалога на тему унијатства и прозелитизма. На Баламандском институту у Либану стране су потписале споразум 1993, којим се одређује заједнички став по овом питању. Међутим, и у православним и у католичким круговима, овај споразум је изазвао помијешане реакције. Од 2000. до 2005. поново је наступила криза у дијалогу, а рад е комисије је фактични обустављен. Упркос противљењу конзервативних кругова, званичан православно-католички дијалог је настављен од 2005. године. Стране су у Равени биле у могућности да потпишу заједничку изјаву 2007. у којој су сумирани резултати претходних састанака дијалога. Без обзира на сву сложеност и проблеме православно-католичких односа, двострани богословски дијалог је настављен. Постоје и бројне посебне православно-католичке међународне комисије и регионалне организације које се баве питањима двостраног дијалога.

Предисторија Историја православно-католичких односа

мини|десно|Катедрала Санта Марија дел Фјоре, у којој је потписана Фирентинска унија 1439. године.

Противрјечности између источног и западног хришћанства које су се гомилале вијековима, довеле су до Великог раскола 1054, консолидованог међусобним анатемама. Неки од разлога раскола цркава били су еклисиолошки, догматски и политички. Прекид општења између Византијске цркве и Римске катедре довео је до појаве све већег броја разлика у свим сферама црквеног живота. У 11. вијеку, Католичка црква одобрила је увођење Филиокве у Симбол вјере. Овај уметак се односио на догмат о Тројици и говорио о исхођењу Светог духа не само од Бога Оца, него и „од Оца и Сина”. Православци су оптужили западне хришћане да су прекршили 7. правило Трећег васељенског сабора, а такође се нису могли сложити са католичким виђењем улоге папе римског у Цркви. Крајем 12. и почетком 13. вијека десили су се историјски догађаји који су учврстили раскол: покољ Латина у Константинопољу (1182), постављање латинских јерарха у Јерусалиму, Антиохији и послије крсташког напада и у Константинопољу (1204), образовање Латинског царства и протјеривање православаца у Никеју. Средином 13. вијека крсташи су вршили нападе с циљем ширења католицизма у руске земље, али су ти покушаји били безуспјешни.

Папа римски Гргур X је сазвао Други лионски сабор 1274. с циљем успостављања уније између Источне и Западне цркве. Источни делегати сабора признали су примат епископаримског и вјероучење Католичке цркве. По много чему, ову унију је иницирао византијски цар Михаило VIII Палеолог, супротно мишљењу Православне цркве. Послије Михаилове смрти 1282, унију је раскинуо његов син Андроник II. Средином 15. вијека поново је покушано успостављање јединства Цркве. У Италији је одржан Ферарско-фирентински сабор од 1438. до 1445, који је сазвао папа римски Евгеније IV с циљем уједињења цркве. У раду сабора су учествовале религијске (предвођени патријархом Јосифом II) и политичке (предвођени царем Јованом VIII) вође Византије. Током рада сабора, православци су се сложили са свим тачкама католичког вјероучења и првенством папе у Васељенској цркви, а унија је потписана 5. јула 1439. године.

Након проглашења уније, у Византији је настала опозиција предвођена митрополитом ефеским Марком, која је одбацила унију. Послије пада Константинопоља 1453. и ликвидације Византије, јерарси Православне цркве, уз подршку вјерника и под притиском Османског царства, одбацили су унију са Римском катедром. Православна црква је поново изразила неслагање са католичким богословљем, истичући незаконитост Филиокве и одбацивање догмата о чистилишту, као и одбацивање папског првенства у Цркви. Константинопољски помјесни саборПравославне цркве 1484. признао је неканоничност Фирентинског сабора и његове одлуке прогласио неважећим.

Упркос одбацивању Фирентинске уније, православно-католички контакти су настављени. По правилу, већина ових контаката била је изражавање католичког прозелитизма према православцима. Мисионарска дјелатност Католичке цркве се интензивирала од 1570-их година. Напори да ка присаједињењу православних са Римским пријестолом, уз очување њихове литургијске традиције, довели су до појаве бројних гркокатоличких цркава. Католички мисионари постигли су највећи успјех на подручју источне Европе: у Жечпосполити (образована Руска унијатска црква (1596)), у Закарпатју (образована Русинска унијатска црква (1646)), у Трансилванији (образована Румунска гркокатоличка црква (1698)), такође и у Османском царству (образоване Мелкитска (1724) и Бугарска (1861) гркокатоличке цркве).

Више пута због промјена политичке ситуације, под притиском власти царске Русије, Совјетског Савеза, Румуније, Чехословачке, значајан дио гркокатолика вратио се у окриље Православне цркве ( 1839, 1946, Албајулијска 1948, Словачке гркокатоличке цркве 1950). Тако је у 20. вијеку у Галицији дошло до ситуације да се православље споља намеће становништву. Римска катедра није признала ликвидацију унијатских заједница и бранила је право на постојање источнокатоличких цркава, што, по католицима, свједочи о компатибилности, дубокој разноликости традиција и обнављању модела црквеној јединства првог миленијума. По мишљењу многих православних истраживача, унијатство је „настало као плод силе и политичког компромиса, а не пристанак и избор слободне воље”, и дужи низ година је постојало као главни фактор који је кочио развој православно-католичких односа. Мисионарски успјеси католика на Блиском истоку довели су до раста антилатинских осјећања међу православцима. Истовремено, у густо насељеним подручјима на Средоземљу забиљежено је заједничко учешће католика и православаца у светим тајнама. Римска Конгрегација за ширење вјере забранила је 1729. свако учешће у католичким светим тајнама хришћанима који нису у заједници са Римом. Као одговор на то, православни патријарси су одлучили 1755. да прекрштавају католике који су прешли у Православну цркву. Ова праксе се наставила све до краја 19. вијека.

Односе Православне и Католичке цркве током средњег и новог вијека одликује еклисиолошко и сотериолошко увјерење у њихову искључивост и „јеретичност” супротне стране. Истовремено, у неким историјским етапама, православно-католички односи су се побољшавали. У јануару 1848, папа римски Пије IX је у својој енциклици „-In Suprema Petri}-” изразио жељу за дијалогом са Православном црквом. У мају 1848. јерарси Александријске, Антиохијске, Јерусалимске и Константинопољске цркве објавили су „”. У својој Посланици, православни јерарси су одбили приједлог присаједињења са Католичком црквом и изнијели низ богословских проблема у православно-католичким односима. Истовремено, приликом сазивања Првог ватиканског сабора (1869—1870), дошло је до кризе у односима Ватикана и источних католика. Света столица је, као одговор на поступке унијатских патријарха, започела процес латинизације источнокатоличких цркава. Понтификат Лава XIII (1878—1903) обиљежиле су нове иницијативе за дијалог са Истоком и рјешавање проблема источнокатоличких цркава. Међутим, иницијативе Свете столице нису довеле до стварног побољшања односа са Православном црквом. У 20. вијеку, Први свјетски рат, револуција у Русији, грчка Малоазијска катастрофа, Други свјетски рат и успостављање комунистичких режима у источној Европи довели су до страшних посљедица по православне цркве. Све до средине 20. вијека помјесне православне цркве нису имале могућност пуноправног богословског дијалога са Римокатоличком црквом. Током овог периода, Света столица није чинила примјетне екуменске покушаје да се прошири на Исток, иако није одступила од идеологије уније и стварања . До промјене става према начину дијалога са Православном црквом дошло је послије Другог ватиканског сабора (1962—1965), који је одиграо важну улогу у почетку званичног богословског дијалога са православцима. Тако су се средином 20. вијека нормализовали православно-католички односи, који су прошли еволуцију од прозелитизма до уважавајуће сарадње.

Припрема богословског дијалога мини|десно|Мозаик који приказује папу римског Павла VI и патријарха константинопољског Атинагора.

На покренуто је питање односа са Католичком црквом. Кардинал Августин Беа, предсједавајући , послао је 1963. предстојатељима православних цркава позив да присуствују Другом ватиканском сабору као посматрачи. О овом позиву се разговарало на на острву Родос. Током одржавања скупа, делегати су се изјаснили за покретање богословског дијалога са католицима. Током Другог ватиканског сабора усвојен је декрет „-{Unitatis Redintegratio}-”, посвјећен екуменским дјелатностима и који доприноси развију дијалога са Православном црквом. Сусрет патријарха константинопољског Атинагоре и папе римског Павла VI десио се 1964. године. У децембру 1965. Антинагора и Павле VI донијели су да укину анатеме из 1054. године. Они су се 1967. изјаснили за покретање богословског дијалога. Патријарх константинопољски Димитрије и папа римски Јован Павле II су 1979, током папине посјете Турској, објавили одлуку о оснивању е међународно богословске комисије за православно-католички дијалог уз сагласност свих помјесних православних цркава. а комисија добила је два копредсједавајућа — једног са католичке и другог са православне стране. Дужност католичког копредсједавајућег комисије имали су челници Папског савјета за унапрјеђење хришћанског јединства: карднали Јоханес Вилебрандс (1979—1989), Едвард Идрис Касиди (1989—2001), Валтер Каспер (2001—2010) и Курт Кох (од 2010). Са православне стране ту дужност су обављали представници патријарха константинопољског: архиепископ аустралијски Стилијан (1979—2000), митрополит пергамски Јован (2006—2016) и митрополит писидијски Јов (од 2016).

Вођење званичног богословског дијалога Почетак дијалога (1980-их) Званични богословски дијалог почео је 1980, засједањима одржаним на грчим острвима Патмос и Родос. Стране су започеле разговоре на тему „Тајна Цркве и Евхаристије у свјетлости Тајне Свете Тројице”. Друго засједање е комисије одржано је у њемачком граду Минхену 1982, гдје је усвојен завршни документ о првој теми о којој се расправљало. На Криту 1984. православни и католички богослови су отпочели расправу о теми „Вјера, Свете тајне и јединство Цркве”. Тема је настављена на засједању у пољском Ополу 1985. године. Завршене расправе и усвајање заједничке изјаве на ову тему одржане су 1986. и 1987. у италијанском Барију. У финском Новом Валаму 1988. одржано је наредни састанак богослова е комисије, на коме су стране започеле расправу на тему „Света тајна свештенства у светотајинској структури Цркве са посебним освртом на важност апостолског прејемства за освештавање и јединство народа Божјег”. Богословски документ настали током ових засједања дали су богословску основу за даље расправе о питањима током дијалога. У параграфима 53. и 55. изјаве, усвојене на засједањима у Нововаламском манастиру (1988), стране су се дотакле једног од главних контроверзних еклисиолошких питања — првенство папе у Васељенској цркви.

Прва криза дијалога