Зрењанин (, , ) је градско насеље и седиште истоимене територијалне јединице у Србији. Административни је центар Средњобанатског управног округа и четврти град по броју становника у Војводини. Према попису из 2022. било је 67.129 становника.
Значајан је индустријски и културни центар. Налази се на обали реке Бегеј и центар града, као место некадашње Бечкеречке тврђаве у близини су четири вештачка језера која су пре била делови тока Бегеја. Раније је град био седиште Торонталске жупаније. Језици који су у службеној употреби у Зрењанину су српски, мађарски, словачки и румунски.
Назив Првобитно име је било Бечкерек, све док 1769. год. није добио статус трговишта и тиме и име Велики Бечкерек. Данас се међу многим српским мештанима задржао колоквијални назив Бечкерек, а буквални преводи имена Велики Бечкерек су и званични називи града на мађарском, румунском и немачком језику.
Године 1935. је град преименован у Петровград, како се звао свега до 1946. године, кад је добио назив Зрењанин по народном хероју Жарку Зрењанину Учи.
Историја Сматра се да је на месту градског центра у раном средњем веку био аварско-словенски ринг. Град се први пут спомиње 1326. године као село Бечкерек, подигнуто на три острва реке Бегеј. Место је било у поседу мађарске властелинске породице Бече. Касније је подигнута и Бечкеречка тврђава. Почетком 15. века, угарски краљ Жигмунд Луксембуршки, даровао је Бечкерек српском деспоту Стефану Лазаревићу.
Током прве половине 16. века бечкеречки крај је био изложен све чешћим нападима османских снага, које су 1551. године освојиле и сам град. Према турској управној подели, Бечкеречка нахија се налазила у саставу Чанадског санџака, који је припадао Темишварском пашалуку. За време српског устанка који је на тим просторима избио 1593. године, устаничка војска је у пролеће 1594. године освојила и Бечкерек, али град је већ у лето исте године поново пао у турске руке.
Поновни српски устанак избио је на том подручју за време Бечког рата (1683-1699), када је 1686. године под заповедништвом капетана Новка Петровића дошло до одметања банатских Срба од турске и пристајања уз хабзбуршку власт. Иако је већи део бечкеречког подручја ослобођен, по слову Карловачког мира (1699) целокупна територија источно од Тисе морала је бити враћена под османску власт. Коначно ослобођење Бечкерека догодило се тек 1716. године, након чега је град укључен у састав хабзбуршког Тамишког Баната.
Након новог миграционог таласа у 18. веку, место су настањивали Срби, Немци, Румуни, Италијани, Французи, чак и Каталонци („Нова Барселона”). Велики Бечкерек постао је трговиште 1769. године. Године 1744. помињу се становници града и околине који су посланици на Црквено-народном сабору. Били су то Петар Ботосанић и Милић Попов бечкеречки оберкнезови. Стеван Рајковић, бургер Великог Бечкерека, је 1780. године био ктитор старе цркве манастира Гргетега.
На Батки, налазе се остаци неолитске Старчевачке културе, а код Арадца некропола из времена велике сеобе народа. У Ечки се налази Српска православна црква Свети Никола, са дрвеним торњем, подигнута (1711). Она представља најстарију православну цркву у Банату и Војводини. Првобитни иконостас ове цркве је направио је (1744) Недељко Шербан Поповић. Овај иконостас данас је делом изложен у Народном музеју у Зрењанину, па је иконостас у цркви (1786) замењен новим, чији је аутор непознат. Најстарије грађевине у самом граду су православне цркве — Успенска црква у Светосавској улици (1746) и Храм Ваведења Пресвете Богородице у улици Цара Душана (1777); затим, католичка катедрала (1868); зграда позоришта (1839), жупаније (1885) и Народни музеј (1894). Град се развио око утврђеног језгра као агломерација сеоских насеља и плански подигнутих насеља.
Град је 1807. доживео катастрофални пожар када је нарочито страдала жупанијска палата са архивом. Катастрофу су изазвали и пожар 1832. године те поплаве 1816. и 1838. године. Православни свештеник Данило Стајић бавио се писањем поезије, коју је објављивао у више листова.„Сербскиј народниј лист”, Будим 1838. године Ту је 1844. године основана Торонталска штедионица, а 1847. године отворена прва штампарија. Школске 1846/1847. године прорадила је шесторазредна гимназија. Почетак грађанског рата 1848. године обележило је проваљивање у православну цркву на Ускрс те године, када су Срби јавно спалили православне матичне књиге вођене од 1840. године на мађарском језику. Јануара 1849. године ту је постало седиште „Српске Војводине”, под председништвом патријарха Јосифа Рајачића. Када је 1857. године извршен попис аустријске царевине у граду је записано 2611 кућа.„Србски дневник”, Нови Сад 1860. године А године 1866. у граду на Бегеју је донет „Бечкеречки програм” - политички програм рада Српске народне странке Светозара Милетића.„Зборник Матице српске за друштвене науке”, Нови Сад 39/1964. године
Било је крајем 1891. године у граду Великом Бечкереку: две православне цркве, пет свештеника, 7092 православних Срба са 1170 домова.„Српски сион”, Карловци 1892. година У револуционарној прошлости, у Народноослободилачком рату, из овога краја је седам народних хероја погинуло у борби, а око 10.000 родољуба било је у логорима и затворима; 2.500 их је стрељано. После Другог светског рата је град доживео привредни процват. После 1991. године, претежно извозна оријентација привреде је практично упропаштена санкцијама и распадом Југославије, јер је изгубила тржиште. Након промена октобра 2000. године, град се лагано опоравља. За време Аустроугарске био је седиште угарске Торонталске жупаније, чији је највећи део после Првог светског рата припао Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а мањи део Краљевини Румунији.
Након 1918. године, покренуто је питање о облику имена овог града на српском језику, без оспоравања традиционалног назива на мађарском језику. Тим поводом су разматрана решења из српске историјске баштине која је у овом граду сезала све до времена српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, који су током 15. века држали овај град у свом поседу. Међутим, државне власти су 1924. године одлучиле да се потенцијално најпогоднији назив „Банатски Деспотовац” употреби за преименовање оближњег Ернестиновца,„Време”, Београд 3. август 1924. године тако да је након тога морало бити пронађено неко друго решење. Почевши од 1935. године, град се назива Петровград (коњаничка статуа краља Петра откривена је 1926. digitalna.nb.rs), а од 1946. године Зрењанин, по народном хероју Жарку Зрењанину Учи. Место је било погођено великом поплавом у априлу 1940.
Новим законом о територијалној организацији Зрењанин добија статус града 2007. године.Службени гласник 129-07, 29. децембар 2007.
Градска насеља мини|300x300пиксел|Месне заједнице у Зрењанину Градска насеља у Зрењанину су: Багљаш (месне заједнице Соња Маринковић - „Стари Багљаш” и Вељко Влаховић - „Нови Багљаш”) Мужља (до 1981. год. село с мађарском етничком већином) Мала Америка 4. јул Буџак Граднулица Доља Шумица Бригадира Ристића Болница Буџин булевар Дуваника Зелено Поље Леснина Центар Чонтика Нова Колонија Ружа Шулман Житни Трг Берберско Путниково Мичкеј
Култура Све до њиховог насилног исељавања непосредно након Другог светског рата, овај град је био културно средиште Шваба у Војводини и целој Југославији. Ипак, и данас Зрењанин игра важну улогу у културном животу Србије.
Институције мини|Народни музеј Зрењанин У граду и околини налази се доста културно-историјских споменика и познатих институција: Народни музеј, историјски архив, Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин”, Уметничка колонија Ечка с галеријом, Културни центар, аматерско позориште „Мадач” на мађарском језику, као и Народно позориште „Тоша Јовановић”, које је према популарној легенди настало тако што је у време Аустроугарске један имућан Бечкеречанин преуредио житни магацин у позориште како би довео једну глумицу из Пеште, у коју се заљубио, у свој град. Данас Народно позориште има најразвијенију луткарску сцену у Србији.
Уметност Банатско удружење књижевника сваке године додељује награду „Најбоље из Баната” 27. јануара на Савиндан. Часопис за књижевност и уметност „НаТрон” је некад излазио месечно. Сада излазе на српском језику листови: „Зрењанин” (недељно), „Улазница” (квартално) и „Завичајац” (годишње). Постоји и основна и средња музичка школа „Јосиф Маринковић”, као и активна рок сцена.
Образовање Данас град обилује образовним установама које привлаче ученике из целе земље. Град има десет основних школа (општина 27), седам средњих школа, једну основну и средњу школу за ученике са сметњама у развоју, једну основну и средњу музичку школу, једну високу школу, један факултет, као и три ђачка и један студентски дом.
Основне школе у граду Зрењанину ОШ „Петар Петровић Његош” Зрењанин – српски наставни језик ОШ „Серво Михаљ” Зрењанин – српски и мађарски наставни језик ОШ „Др Јован Цвијић” Зрењанин – српски наставни језик ОШ „Жарко Зрењанин” Зрењанин – српски наставни језик ОШ „Соња Маринковић” Зрењанин – српски и мађарски наставни језик ОШ „Доситеј Обрадовић” Зрењанин – српски наставни језик ОШ „Ђура Јакшић” Зрењанин – српски наставни језик ОШ „2. октобар” Зрењанин – српски наставни језик ОШ „Вук Караџић” Зрењанин – српски наставни језик ОШ „Јован Јовановић Змај” Зрењанин – српски наставни језик
Средње школе Медицинска школа Зрењанин – српски и мађарски наставни језик Зрењанинска гимназија – српски и мађарски наставни језик Техничка школа Зрењанин – српски наставни језик Економско-трговинска школа „Јован Трајковић” Зрењанин – српски и мађарски наставни језик Хемијско-прехрамбена и текстилна школа „Урош Предић” Зрењанин – српски наставни језик Средња пољопривредна школа Зрењанин – српски наставни језик Електротехничка и грађевинска школа „Никола Тесла” Зрењанин – српски и мађарски наставни језик
Посебне основне и средње школе Основна и средња школа за ученике са сметњама у развоју „9. мај” Зрењанин – српски и мађарски наставни језик Основна и средња музичка школа „Јосиф Маринковић” Зрењанин – српски наставни језик
Високе школе и факултети Висока техничка школа струковних студија Зрењанин – српски наставни језик Технички факултет „Михајло Пупин” Зрењанин (Универзитет у Новом Саду) – српски наставни језик
Ученички и студентски домови Дом ученика средњих школа „Ангелина Којић – Гина” Женски интернат „Каролина Сатмари” („Szathmáry Karolina” Kollégium) Мушки интернат „Емаус” („Emmausz” Kollégium) Студентски дом „Михајло Предић др Миша”
Остале основне школе у Општини Зрењанин ОШ „Бранко Радићевић” Чента – српски наставни језик ОШ „Др Александар Сабовљев” Ечка – српски и румунски наставни језик ОШ „Славко Родић” Лазарево – српски наставни језик ОШ „1. октобар” Ботош – српски наставни језик ОШ „Доситеј Обрадовић” Фаркаждин – српски наставни језик ОШ „Светозар Марковић Тоза” Елемир – српски наставни језик ОШ „Петар Кочић” Банатски Деспотовац – српски наставни језик ОШ „Свети Сава” Стајићево – српски наставни језик ОШ „Стеван Книћанин” Книћанин – српски наставни језик ОШ „Братство јединство” Бело Блато – српски, мађарски и словачки наставни језик ОШ „Братство” Арадац – српски и словачки наставни језик ОШ „Јован Дучић” Клек – српски наставни језик ОШ „Ђура Јакшић” Перлез – српски наставни језик ОШ „Бранко Ћопић” Лукићево – српски наставни језик ОШ „Младост” Томашевац – српски наставни језик ОШ „Урош Предић” Орловат – српски наставни језик ОШ „Др Бошко Вребалов” Меленци – српски наставни језик ОШ „Светозар Марковић Тоза” Tараш – српски наставни језик
Архитектонски споменици
мини|Протестантска црква, зграда Суда и Мали мост мини|Буковчева палата мини|Црква Светог Ивана Непомука у Главној улици 1912. године