Ноемвријана (грч.: Νοεμβριανα, „Новембарски догађаји“) била је политички спор који је довео до оружане конфронтације у Атини између ројалистичке владе Грчке и снага савезника око питања неутралности Грчке током Првог светског рата.
Трвења су постојала између две стране од почетка Првог светског рата. Безусловна предаја граничне тврђаве Рупел у мају 1916. године снагама Централних сила, углавном састављених од бугарских трупа, био је први догађај који је довео до Ноемвријане. Савезници су се плашили могућности тајног пакта између грчке ројалистичке владе и Централних сила. Такав савез би угрозио савезничку војску у Македонији која била око Солуна од краја 1915. године. Током целог лета водили су се интензивни дипломатски преговори између краља Константина и савезничких дипломата. Краљ је желео да Грчка задржи своју неутралност, позицију која би фаворизовала планове Централних сила на Балкану, док су савезници желели демобилизацију хеленске војске и предају ратног материјала еквивалентног ономе што је изгубљено у тврђави Рупел као гаранцију неутралности Грчке. Крајем лета 1916, неуспех преговора, заједно са напредовањем бугарске војске у источној Македонији и наредбама грчке владе да хеленска војска не пружа отпор, довео је до војног удара венизелистичких војних официра у Солуну са подршку савезника. Бивши премијер Елефтериос Венизелос, који је од самог почетка подржавао савезнике, успоставио је привремену владу у северној Грчкој. Почео је да формира војску да ослободи области изгубљене за Бугарску, али је то практично поделило Грчку на два ентитета.
Укључивање хеленске војске заједно са савезничким снагама, као и подела Грчке, изазвали су неколико антисавезничких демонстрација у Атини. Крајем октобра постигнут је тајни споразум између краља и савезничких дипломата. Притисак војних саветника приморао је краља да одустане од овог споразума. У покушају да спроведу своје захтеве, савезници су искрцали мали контингент у Атину 18. новембра 1916. Међутим, наишла је на организован отпор и дошло је до оружаног сукоба све док на крају дана није постигнут компромис. Дан након што је савезнички контингент евакуисан из Атине, ројалистичка руља је почела да се побуни широм града, циљајући на Венизелосове присталице. Нереди су настављени три дана, а инцидент је у Грчкој постао познат као Ноемвријана, који се у старом календару догодио током новембра. Инцидент је "забио дубок клин" између венизелиста и ројалиста, приближавајући оно што ће постати познато као национални раскол.
Након Ноемвријане, савезници, одлучни да уклоне Константина, успоставили су поморску блокаду како би изоловали области које су подржавале краља. Након оставке краља 15. јуна 1917, Грчка се ујединила под новим краљем, Александром, сином Константина I, и вођством Елефтериоса Венизелоса. Придружила се Првом светском рату на страни савезника. До 1918. године, мобилисана хеленска армија је обезбедила бројчану надмоћ која је савезницима била потребна на македонском фронту. Савезничка војска је убрзо потом поразила снаге Централних сила на Балкану, након чега је уследило ослобођење Србије и завршетак Првог светског рата.
Позадина 250px|thumb|Константин се саветује са премијером Елефтериосом Венизелосом и члановима грчког Генералштаба пре Букурештанског споразума (1913) којом су окончани Балкански ратови Грчка је изашла као победник после Балканских ратова 1912–1913, а њена територија се скоро удвостручила. Нестабилна међународна политичка клима с почетка 20. века довела је Грчку у тежак положај. Власништво над грчким окупираним источним егејским острвима оспоравало је Османско царство које их је сматрало својим. На северу, Бугарска, поражена у Другом балканском рату, развијала је реваншистичке стратегије против Грчке и Србије. Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву убрзало је аустроугарску објаву рата Србији. То је довело до тога да Немачка и Аустроугарска, и земље савезнице Србије (Тројна Антанта) објаве рат једна другој, започевши Први светски рат.
Грчка је, као и Бугарска, у почетку задржала неутралност током сукоба. Грчко руководство било је подељено између премијера Елефтериоса Венизелоса који је подржавао Велику Британију на страни савезника и краља Константина који се школовао у Немачкој и ожењен Кајзеровом сестром. Краљ се дивио пруском милитаризму и очекивао је брзу немачку победу. Краљ је желео да Грчка остане неутрална у сукобу, стратегија која је повољна за Немачку и Централне силе.
Почетком 1915. Британија је понудила Грчкој „територијалне уступке у Малој Азији“ ако би учествовала у предстојећој Галипољској кампањи. Венизелос је подржао ову идеју, док су се краљ и његови војни саветници противили. Запрепашћен краљевом опозицијом, премијер је поднео оставку 21. фебруара 1915. Неколико месеци касније, Венизелосова либерална партија победила је на мајским изборима и формирала нову владу. Када се Бугарска мобилисала против Србије у септембру 1915, Венизелос је наредио грчку контрамобилизацију и затражио од англо-француске војске да брани Солун и помогне Србији. Савезници, предвођени генералом Морисом Сарајем, почели су да се искрцавају 22. септембра 1915. и учврстили се око града. Грчки парламент је Венизелосу изгласао поверење за помоћ Србији, али је краљ противуставно разрешио премијера заједно са парламентом. Ово незаконито наређење је ескалирало непријатељство између краља и Венизелоса, као и њихових лојалних следбеника. Либерали су бојкотовали следеће децембарске изборе.
Узроци Предаја тврђаве Рупел right|thumb|200px|Краљ Константин I Грчки обукао се као немачки фелдмаршал. Његове немачке симпатије су га навеле да се залаже за курс неутралности у Првом светском рату. Дана 9. маја 1916, начелник Генералштаба Централних сила Ерих фон Фалкенхајн обавестио је Атину о скором напредовању немачко-бугарских снага. Као одговор, Атина је умањила значај кретања генерала Сараја и затражила од Фалкенхајна да промени своју стратегију. Фалкенхајн је 23. маја гарантовао да ће се поштовати територијални интегритет Грчке и права њених грађана. Дана 26. маја, упркос званичном протесту грчке владе, 25.000 бугарских војника предвођених немачком коњицом напало је Грчку. Грчке снаге у тврђави Рупел су се предале. Немачка Врховна команда је била забринута због покрета савезничког генерала Сараја и Фалкенхајну је наређено да заузме стратешке положаје унутар грчке територије, посебно тврђаве Рупел. Упркос уверавањима Фалкенхајна, бугарски војници су одмах почели да насилно централизују грчко становништво у велике градове, односно Сер, Драму и Кавалу. Покушаји Немачке да обузда бугарске територијалне амбиције били су делимично успешни, али је 4. септембра Кавалу заузела бугарска војска.
Реакције Венизелоса и савезника Предаја тврђаве Рупел навела је савезнике да верују да је немачко-бугарско напредовање резултат тајног споразума између Атине и Централних сила, пошто су били уверени да ниједна бугарска сила неће напасти грчку територију. Савезници су то видели као кршење грчке неутралности и поремећај равнотеже снага на Балкану. Савезничка штампа, посебно у Француској, захтевала је брзу војну акцију против Грчке ради заштите савезничких снага у Македонији. За Венизелоса и његове присталице, предаја тврђаве Рупел означила је губитак грчке Македоније. Венизелос је 29. маја предложио сер Френсису Елиоту (вишем британском дипломати у Атини) и Жану Гилемену (вишем француском дипломати у Атини) да он и генерал Панагиотис Данглис оснују привремену владу у Солуну како би мобилисали грчку војску да одбије Бугаре. Венизелос је обећао да војска неће кренути против краља и краљевске породице. Према Елиотовом извештају, Венизелос се надао да би „успех његове акције и притисак јавног мњења могли у последњем тренутку преобратити Његово Величанство“. Предлог је имао француску подршку. Међутим, наишао је на снажно противљење Британије, приморавајући Венизелоса да одустане од плана.
Савезници су 9. јуна одржали конференцију у Лондону како би испитали разлоге за брзу предају тврђаве Рупел и заложили се за потпуну демобилизацију грчке војске и морнарице. Краљ Константин је предвидео резултате конференције и наредио делимичну демобилизацију 8. јуна. Напетост између краљевске владе и савезника наставила се пошто је грчка влада игнорисала 'антисавезничке активности' у Атини. 12–13. јуна, руља је уништила венизелистичке новине: Неа Елас, Патрис, Етнос и Естиа. Руља је отишла до британске амбасаде док је полиција стајала без мешања. Овај инцидент је Француској дао политичку муницију да убеди Британију да су потребне екстремније мере. Лондонска конференција је 17. јуна одлучила „да је апсолутно неопходно учинити нешто да се краљ Грчке и његова влада доведу до разума“.
Солунски војни удар thumb|right|200px|„Тријумвират националне одбране“: Адмирал Коунтуриотис, Венизелос и генерал Данглис
Дана 27. августа 1916, током демонстрација у Атини, Венизелос је објаснио своја неслагања са краљевом политиком. Венизелос је рекао да је краљ постао жртва својих саветника, чији су циљеви били да униште циљеве Гоуди револуције (војни удар у Атини). Поред тога, Венизелос је апеловао на краља да води политику благонаклоности и истинске неутралности. Венизелос је завршио свој говор рекавши да „ако овај предлог не доведе до успеха онда постоје и други начини да се земља заштити од потпуне катастрофе“. Краљ је одбио да прихвати било какав компромис, укључујући састанак са комитетом који је послао Венизелос.
Два дана касније, војни официри лојални Венизелосу организовали су војни удар у Солуну и прогласили „Привремену владу народне одбране“. Упркос подршци војске, Венизелос и савезничке силе нису званично признале привремену владу. Венизелос је критиковао овакав начин деловања, напомињући да би без подршке савезничке војске покрет одмах пропао. Ово је додатно поларизирало становништво између ројалиста (такође познатих као анти-венизелисти) и венизелиста. Новооснована посебна „привремена држава“ обухватала је Северну Грчку, Крит и Егејска острва. „Нове земље“, освојене током Балканских ратова, широко су подржавале Венизелоса, док је „Стара Грчка“ била углавном проројалистичка. Венизелос, адмирал Павлос Контуриотис и генерал Панагиотис Данглис формирали су привремену владу тријумвирата и 9. октобра преселили су се у Солун да би преузели команду над националном одбраном. Они су усмеравали грчко учешће у савезничким ратним напорима у директном сукобу са краљевским жељама у Атини. Према британском дипломати:
Не само да је акција господина Венизелоса унела свеж дух у своје људе овде [Солун], већ је охрабрила регруте да дођу из Македоније где је, као што сам известио, до сада испољавао врло мало ентузијазма... Комитет националне одбране сада мора имати на располагању скоро двадесет хиљада људи.
Венизелос је од самих почетака наставио са апелима краљу да се удруже за заједничко ослобађање Македоније. Венизелос је написао:
...Мислим да је политичка оријентација покрета врло јасна. Желимо да изградимо војску како бисмо повратили... територије које је окупирао наш непријатељ мржње и испунили своје уговорне обавезе према Србији, и тако уклонили љагу са лица нашег народа. После овога, и наравно када се рат заврши, тражићемо сазивање [народне] скупштине, не да се мења устројство државе, династије, нити да се ограничавају прерогативи Круне како је то предвиђено уставом, већ како би што боље објаснио, разјаснио и заштитио ове прерогативе да ниједан краљ убудуће неће рећи представницима народног суверенитета да је у великим националним питањима био у праву што је занемарио народну вољу и наметнуо своје ставове јер себе сматра одговорним пред Богом.
Венизелосова умереност није убедила многе грађане, чак ни међу његовим сопственим следбеницима. Тек после краја 1916. и „Ноемвријане“ он је тражио радикално решење за окончање застоја.
Споразум Константин-Беназе thumb|right|200px|француски политичар Пол Беназе