Гаврило Димић (Баваниште 1834 — Београд, 26. децембар 1864) био је српски лекар пречанин који је након завршених студија медицине у Пешти-{Orvosi Hetilap}-, 15. август 1858., стр. 509-510 највећи део свог кратког радног века провео у Кнежевини Србији, у којој је и преминуо 26. децембра 1864. године од трбушног тифуса лечећи болеснике.Др Гаврило Димић (1834–1864) У: Јелена Јовановић Симић, Лекари Београдске болнице (1841–1881), 800 година српске медицине, Српско лекарско друштво Београд 2019. Живот и каријера Рођен је 1834. године у Баваништу у Банатској војној крајини у Аустријском царству, од оца Саве, свештеника, и мајке Марте. О његовом детињству и школовању нема сачуваних писаних података, све до објаве у мађарском Медицинском недељнику од 15. августа 1858. да је -{Dimics Gábor}- из Баваништа у летњем семестру апсолвирао медициснки факултет у Пешти као доктор медицинских наука.

Дана 10. октобра 1858. године пријавио се на конкурс који је Министарство унутрашњих дела расписало за попуну упражњених места окружних физикуса у Ужицу и Лозници. Стална лекарска комисија у оквиру Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела прихватила је његову молбу и предлог за размештај и 25. и 26. новембра 1858. године сагласила се да Димић добије радно место у Лозници.АС, МУД – С, 1858, Деловодни протокол, 1811. Документа нису сачувана

Након што је око пет година радио као контрактуални физикус Округа подрињског, на лични захтев је у септембру 1863. године разрешен дужности, тек након што му је истекао уговор.АС, МУД – С, 1863, Деловодни протокол, 1332, 2087. Документа нису сачувана Из Подриња одлази у Беч и у њему се усавршава и ради неколико месеци.

Поново подноси захтев за рад у Србији 1864. године, овога пута за упражњено радно место лекара Општине београдске (након оставке др Карла Кика). Иако је на ову дужност изабран између пет пријављених кандидата, на основу одлуке Управитељства вароши од 2. јуна 1864. године, Министарство унутрашњих дела, коме је на увид поднета Димићеве документација имало је примедбу на његову стручност са образложењем:

У одговору Управитељства Министарству унутрашњих дела, од 16. јуна оспорена је ова тврдња овим чињеницама:

Након овог објашњења Министарство унутрашњих дела је одговорило:

Као општински и болнички лекар др Димић је радио непуних шест месеци, у болници која је била смештена у три куће од којих су две биле у тадашњој Палилули, а једна на Дорћолу (код некадашње Сака-чесме, на углу данашњих улица Краља Петра и Господар Јованове). Прва наменска зграда градске болнице отворена је тек 1868. године.

Смрт У Општинској болници Димић је радио у јако лошим условима јер је болница радила у изнајмљеним кућама чије су собе биле ниских таваница, мрачне и загушљиве, без икаквих система вентилације, што је погодовало ширењу заразе. У око 60 постеља, у овој болници месечно је лечено и по 120 болесника, а пошто су куће биле на више локација у току дана особље је морало да иде с краја на крај града и по више пута.

Стање у болници се погоршало када се у јесен у Београду 1864. године појавила епидемија трбушног тифуса. У новембру су у болниици оболели и преминули један послужитељ и надзиратељ болнице,Валента, J. „Варошка болница у Београду“. Видовдан 1865 Јануар 21; V(8):2 а 26. децембра 1864. године и сам др Гаврило Димић, у тридесетој години живота, лечећи болеснике од трбушног тифуса.ИАБ, Матична књига умрлих Саборне цркве – Храма Св. Арханђела Михаила, инв.Бр. 23, 1864/307.

Сахрањен је на Топчидерском гробљу у породичној гробници свога брата од стрица.

Породица Гаврило Димић није био ожењен и није имао деце. Имао је четири старија брата: два свештеника Аксентија и Михајла, револуционара, професора, школског директора и научника Теофила, и трговца Димитрија. Иначе, разграната породица Димић води порекло од Диме Путника, Цинцарина који се из Блаце у Егејској Македонији доселио у Војводину у време сеоба средином 18. векаДушан Ј. Поповић: О Цинцарима. Прилози питању постанка нашег грађанског друштва. 2. допуњено изд., Београд, 1937. Стр. 356Јован Ердељановић: Срби у Банату. Нови Сад, 1992. Стр. 34, и дала је бројне научно-просветне раднике, укључујући, поред Аксентија и Теофила, Петра, Теодора, Ђуру Б(ожидара), Душана (Гугу), Платона Димића и Емилију Димић, жену Богољуба Јовановића.Српски биографски речник (2007). Књига 3, Д-З.Poreklo.rs: Порекло презимена Димић. Коментар Јована Димића од 21. септембра 2017. у 22:11.

Референце

Литература

-{Jeremić, Risto, Zdravstvene prilike u jugoslovenskim zemljama do kraja devetnaestog veka. Zagreb: škola narodnog zdravlja, 1935.}- Јеремић, Ристо, „Студенти медицине, хирургије и фармације, доктори медицине, хирурзи, апотекари и ветеринари пренумеранти на српске књиге (1801 – 1886)“. У -{Miscellanea}- 3, Библиотека Централног хигијенског завода књ. 41, Прилози за историју здравствене културе Југославије и Балканског полуострва XI, сакупио Ристо Јеремић, уредио Стеван З. Иванић, стр. 247–252. Београд: Централни хигијенски завод, 1940. Јовановић Симић, Јелена, Лекари Београдске болнице (1841–1881), 800 година српске медицине, Српско лекарско друштво Београд 2019.

Спољашње везе Портрет др Гаврила Димића - www.europeana.eu

Категорија:Рођени 1834. Категорија:Умрли 1864. Категорија:Ковинци Категорија:Српски лекари Категорија:Историја српске медицине Категорија:Сахрањени на Топчидерском гробљу