Током југословенских ратова (1991−2001) пропаганда је нашироко коришћена у медијима Републике Југославије, Хрватске и Босне и Херцеговине.

Током свих сукоба, све стране су користиле пропаганду као средство медијског рата. Медији у бившој Југославији били су етнички подељени, са само неколико независних гласова против националистичке реторике.

Пропаганда је широко коришћена од стране Слободана Милошевића. Своје напоре за контролу медија започео је крајем 1980-их, а до 1991. године успешно се спојио РТС и други српски медији који су у великој мери постали гласник његовог режима. Део оптужнице Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Милошевића оптужује га и за употребу медија у пропагандне сврхе.

У Хрватској су медији укључивали главну јавну радиодифузну компанију, Хрватску радио и телевизију и углавном су били под контролом Фрања Туђмана и његове странке Хрватске демократске заједнице. Хрватски медији су се бавили пропагандом током Рата у Хрватској, тако и током Рата у БИХ.

Неки од аналитичара су тврдили да су западни медији користили пропагандну тактику у извештавању о ратовима, посебно у негативном приказивању Срба током сукоба.

Позадина и анализа У току распада Југославије, медији су играли кључну улогу у љуљању јавног мњења о сукобу. Медији под контролом државних режима помогли су неговању окружења које је омогућило рат нападајући грађанске принципе, подстичући страх од етничког насиља и инжињерску сагласност. Иако су све стране у југословенским ратовима користиле пропаганду , режим Слободана Милошевића је имао водећу улогу у њеном ширењу. Милошевић је 1987. почео да користи државну телевизију да прикаже Социјалистичку Федеративну Републику Југославију као „антисрпску“, што је изазвало ривалску пропаганду из Хрватске и Босне и Херцеговине. Већина медија била је саучесник у тој тактици, подлегли су својим етничким и политичким партијама и деловали као оруђе за националистичку пропаганду. Изузетак је била шачица независних медија.

Било је неколико истакнутих медијских скандала 1980-их година, попут инцидента Ђорђа Мартиновића из 1985. и афере Војко и Савле из 1987. године. Меморандум САНУ је добио на значају након што је 1986. године процурио у мејнстрим медије.

Много пре него што је избио сукоб у Хрватској, и српски и хрватски медији су припремали своју публику за насиље и оружани сукоб емитујући приче о злочинима из Другог светског рата које су починили они други. Тако су у хрватским медијима Срби представљали четнике (повремено партизане), а у српским медијима приказиване су усташе. Када су борбе почеле, то су биле ознаке које су се рутински користиле у медијским ратним извештајима са обе стране; унели су мржњу и страх међу становништво. Српска и хрватска пропагандна кампања такође су појачавале једна другу. Националистичка реторика коју су изнели хрватски председник Фрањо Туђман и друге хрватске јавне личности пре и после хрватских парламентарних избора 1990. године помогла је Милошевићу. Исто тако, Милошевићева политика у Хрватској изазвала је националистичко расположење међу Хрватима, што је Туђман искористио у своју корист.

И Милошевић и Туђман су преузели контролу над медијима у својим републикама и користили су новинске, радио и телевизијске извештаје да распирују ватру мржње. Новинарка Меги О’Кејн је приметила како су оба лидера била свесна важности подстицања пропагандних кампања „које би припремиле земљу Титове деце – у суштини етнички мешовиту земљу – за поделу југословенског идеала”.

У БИХ су медији исто тако били подељени по етничким линијама, што је допринело продужењу рата у Босни и представљало препреку за постизање мира.

Зараћене стране у југословенским ратовима користиле су различите тактике попут преувеличаних извештаја о ратним злочинима. Нпр, и бошњачки и српски медији извештавали су да су њихове бебе коришћене као храна за животиње у зоолошким вртовима. Жртве масакра су погрешно представљене као припадници сопствене етничке групе или да је друга страна убијала своје људе у пропагандне сврхе. Све стране су користиле документарце и филмове да подрже своје циљеве.

Српски медији У Међународном кривичном суду за бившу Југославију (МКСЈ), једна од оптужница против председника Србије Слободана Милошевића била је његова употреба српских државних медија да створи атмосферу страха и мржње међу југословенским православним Србима ширењем „преувеличаног и лажне поруке етнички заснованих напада босанских Муслимана и Хрвата католика на српски народ".

Милошевићева владавина и контрола српских медија Милошевић је започео своје напоре да преузме контролу над медијима од 1986. до 1987. Frontline: The world's most wanted man: Bosnia: How Yugoslavia's destroyers harnessed the media, Public Broadcasting Service, 1998 процес који је завршен до лета 1991. године. Радио-телевизија Београд је 1992. године заједно са Радио-телевизијом Нови Сад (РТНС) и Радио-телевизијом Приштина (РТП) постала део Радио-телевизије Србије, централизоване мреже, која је требало да буде разглас Милошевићеве политике. Током 1990-их, Дневник је коришћен за величање „мудре политике Слободана Милошевића“ и за напад на „слуге западних сила и силе хаоса и очаја“, српску опозицију.

Према Данијели Сремац, за разлику од Хрвата и Бошњака, српски напори за одржавање односа с јавношћу нису постојали, јер је Милошевићева влада имала презир према западној штампи. Међутим, Wise Communications у Вашингтону је заступао интересе Србије уговором са српском нафтном компанијом Југопетрол до увођења санкција ембаргом УН Србији. Bill Wise, председник фирме, изјавио је: „Организовали смо телевизијске интервјуе и објављивали чланке у америчким публикацијама за Слободана Милошевића. Део наше улоге је био да постигнемо баланс у информацијама које долазе из Југославије”. Група српских бизнисмена ангажовала је Ian Greer Associates да организује лоби у Вестминстеру, пренесе српску поруку и спречи економске санкције Европске економске заједнице. Такође је престао да функционише када су УН увеле санкције у јуну 1992. године. Остале пи-ар активности укључивале су Burson-Marsteller, који је водио медијске и политичке односе за посету новог југословенског премијера Милана Панића, и мноштво српских информативних центара и појединачних лобиста са обе стране.

Према речима професора Реноа Де ла Броса, вишег предавача на Универзитету у Ремсу, сведока које је позвала канцеларија тужиоца МКСЈ, српске власти су користиле медије као оружје у својој војној кампањи. „Конкретно у Србији, коришћење медија за националистичке циљеве чинило је део добро промишљеног плана – и сам део стратегије освајања и афирмације идентитета. Према де ла Бросу, националистичка идеологија је дефинисала Србе делом према историјском миту, заснованом на поразу Србије од отоманских снага у бици на Косову 1389. године, а делом на геноциду над Србима почињеном током Другог светског рата од стране Хрватске фашистичке усташе, које су управљале Независном Државом Хрватском. Жеља Хрвата за независношћу распирила је пламен страха, посебно у већински српским областима Хрватске. Према де ла Бросу, нови српски идентитет постао у супротности са "осталима": Хрватима (прерушеним у усташе) и муслиманима (прерушеним у потурице). Термини као што су „геноцидан“, „фашистоид“, "наследник усташког поглавара Анте Павелића" и "неоусташки хрватски краљ наследник" српски медији су користили да описују хрватског председника Фрању Туђмана. Насупрот томе, Милошевић је описан као „мудар“, „одлучан“, „непоколебљив“ и „особа која је српском народу враћала национално достојанство“. мини|267x267пиксел| Пропагандни плакат који слави обарање НАТО Ф-117 најтхок 1999. током НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Милошевић је пре рата на Косову дозволио објављивање независних штампаних медија, али је њихова дистрибуција била ограничена. Његове методе контроле медија укључивале су стварање несташице папира, ометање или заустављање залиха и опреме и конфискацију новина због штампања без одговарајућих дозвола или других разлога. За медије у јавном власништву, он би могао да отпусти, унапреди, деградира или јавно осуди новинаре. Године 1998. усвојио је закон о медијима који је створио посебан суд за прекршаје да суди за прекршаје и имао је могућност да изриче високе казне и да конфискује имовину ако није одмах плаћена. Human Rights Watch је известио да је пет независних уредника новина оптужено за ширење дезинформација јер су Албанце који су погинули на Косову називали „људима“, а не „терористима“. Владини удари на независне медије су се појачали када су снаге НАТО-а запретиле интервенцијом на Косову крајем септембра и почетком октобра. Штавише, влада је такође задржала директну контролу над државним радиом и телевизијом, која је обезбеђивала вести за већину становништва. Према извештају де ла Броса, медији које контролише Милошевић свакодневно су досезали више од 3,5 милиона људи. С обзиром на то и на недостатак приступа алтернативним медијима, де ла Брос наводи да је изненађујуће колики је отпор Милошевићевој пропаганди међу Србима, о чему сведоче не само масовне демонстрације у Србији 1991. и 1996–97. године, које су срушиле режим, већ и дезертерство и велики отпор позиву за војску. Више од 50.000 људи учествовало је на многим антиратним протестима у Београду, а више од 150.000 људи учествовало је у најмасовнијем протесту „Марш црне траке“ у знак солидарности са грађанима Сарајева. Процењује се да је између 50.000 и 200.000 људи дезертирало из Југословенске народне армије, а између 100.000 и 150.000 људи је емигрирало из Србије због одбијања да учествује у рату.

Де ла Брос описује како је Радио-телевизија Србије приказала догађаје у Дубровнику и Сарајеву: „Приказане слике Дубровника су дошле са коментаром који оптужује оне са Запада који су снимили филм за манипулацију и да им је изгорела гума испред њихових камера како би изгледало да је град у пламену. Што се тиче испаљених граната на Сарајево и причињене штете, неколико месеци једноставно као да се то никада није догодило у очима српских телевизијских гледалаца, јер би београдска телевизија приказивала слике града снимљене месецима, па и годинама раније, како би демантовала да је се икада догодило“. Српска јавност је била храњена сличним дезинформацијама о Вуковару, према речима бившег дописника Реутерса Данијела Делуса: „Српска радио-телевизија створила је чудан универзум у којем Сарајево, босанска престоница, никада није било опкољено и у којем је разорени хрватски град Вуковар био „ослобођен““.EXPERT REPORT OF RENAUD DE LA BROSSE "Political Propaganda and the Plan to Create 'A State For All Serbs:' Consequences of using media for ultra-nationalist ends" in five parts 1 2 3 4 5

У пресуди МКСЈ-а у пресуди Милану Бабићу, првом председнику Републике Српске Крајине, самопроглашеног ентитета којим доминирају Срби у Хрватској, стоји да је Бабић држао запаљиве говоре и да је заједно са медијима сејао страх и мржњу међу Србима у Хрватској, те их је убедио да могу једино бити безбедни у својој држави. Бабић је навео да је током тих догађаја био под великим утицајем српске пропаганде, која је константно указивала на претњу од геноцида Хрватског режима над Србима.

Жељко Копања, уредник независног листа Независне новине, тешко је повређен у експлозији бомбе у аутомобилу након што је објавио приче о злочинима које су Срби починили над Бошњацима током рата у Босни. Он је веровао да су бомбу поставиле српске безбедносне службе како би га спречиле да објављује даље приче. Истрага федералног истражног бироа поткрепила је његове сумње.

Случајеви српске пропаганде

Случај "пакрачки геноцид" Током пакрачког сукоба, српски лист "Вечерње новости" објавио је да су хрватске снаге 2. марта 1991. године у Пакрацу убиле око 40 српских цивила. Прича је прихваћена од шире јавности, али и код појединих министара у Влади Србије попут Драгутина Зеленовића. Тај извештај није могао бити потврђен у другим медијима из свих седам општина са називом "Пакрац" у бившој Југославији.

Случај „вуковарски масакр беба“