Ботаничка башта у Паризу (француски Jardin des plantes), такође позната као Ботаничка башта Париза, да се разликује од других башти у другим градовима, главна је ботаничка башта у Француској. Термин Jardin des plantes је званични назив у данашње време, али је то у ствари елиптични облик Jardin royal des plantes médicinales („Краљевски врт лековитог биља“), који је повезан са првобитном наменом врта у 17. веку.
Седиште је Националног природњачког музеја и налази се у 5. арондисману Париза, на левој обали реке Сене, а простире се на 28 хектара (280.000 м²). Од 24. марта 1993. цела башта и њене зграде, архиве, библиотеке, стакленици, менажерија (зоолошки врт), уметничка дела и збирка примерака класификовани су као национално историјско обележје у Француској (као историјски споменик).
План баште Терен ботаничке баште обухвата и четири зграде у којима се налазе изложени примерци. Ове зграде се званично сматрају музејима према француском закону (означене су као musée de France), а Француски природњачки музеј их назива галеријама:
grande galerie de l'Évolution („Галерија еволуције“) је свечано отворена 1889. као galerie de Zoologie („Галерија зоологије“). Године 1994. галерија је преименована у садашње име, а њени изложени примерци су потпуно реорганизовани тако да је посетилац оријентисан заједничком нити еволуције као главним предметом који галерија третира. galerie de Minéralogie et de Géologie („Галерија минералогије и геологије“), минералошки музеј, изграђена је 1833. године, а свечано отворена 1837. galerie de Paléontologie et d'Anatomie comparée („Галерија палеонтологије и упоредне анатомије“), обухвата музеј упоредне анатомије у приземљу и музеј палеонтологије на првом и другом спрату. Зграда је свечано отворена 1898. године. galerie de Botanique („Галерија ботанике“), отворена 1935. захваљујући средствима Рокфелер фондације, садржи лабораторије за ботанику и Национални хербаријум Француског музеја (највећи на свету, са колекцијом од скоро 8 милиона узорака биљкака). У згради се налази и мала стална изложба о ботаници.
Поред вртова и галерија, ту је и мали зоолошки врт, Ménagerie du Jardin des plantes, који је 1795. године основао Бернарден де Сен-Пјер од животиња из краљевске менажерије Версаја, која је растурена током француске револуције.
Ботаничка башта одржава и ботаничку школу, која обучава ботаничаре, гради демонстрационе баште и размењује семена ради одржавања биотичке разноврсности. Око 4.500 биљака је распоређено према породицама биљака на парцели од једног хектара (10.000 м²). Три хектара посвећено је хортикултурним изложбама украсног биља. Алпска башта има 3.000 врста које су заступљене широм света. Специјализоване зграде, као што је велика зимска башта у стилу Ар деко, и мексички и аустралијски стакленици, приказују регионалне биљке које нису пореклом из Француске. Ружичњак, створен 1990. године, има стотине врста ружа и ружиних стабала. центар|мини|600x600пиксел| Ботаничка башта Париза
Историја
Краљевска башта лековитог биља десно|мини|220x220пиксел| Башта 1636. године Врт је формално основан 1635. године као Краљевски врт лековитог биља едиктом краља Луја XIII. Врт је стављен под власт краљевог лекара, Ги де ла Броса. У њему је радила група „демонстратора“, који су посетиоцима, посебно будућим лекарима и фармацеутима, држали предавања о ботаници, хемији и геологији, илустрована баштенским збиркама. Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.1-4
Године 1673, под Лујем XIV, и његовим новим краљевским лекаром и директором баште, Ги-Кресентом Фагоном, пранећаком Ги де ла Броса, врт је добио нови амфитеатар, где су се одржавале дисекције и други медицински курсеви. Предавачи су били прослављени лекар и анатом Клод Перо, који је био подједнако познат и као архитекта; пројектовао је фасаду палате Лувр.
Почетком 18. века, замак је добио додатни спрат за смештај збирки краљевске ботаничарске колекције лековитих биљака. Овај део је постепено претваран у галерије за приказ краљевске колекције минерала. Истовремено, проширени су пластеници на западу и југу, како би се одржале биљке које су у Француску донеле бројне научне експедиције широм света. Нове биљке су проучаване, сушене и каталогизоване. Група уметника је направила хербаријуме, књиге са детаљним илустрацијама сваке нове биљке, а биљке из колекције су пажљиво проучаване ради њихове могуће медицинске или кулинарске употребе. Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.4-5 Један пример је била група биљака кафе донета са Јаве у Париз, које је узгојио и проучавао Антоан де Жузје за њихову могућу медицинску и комерцијалну употребу. Његове студије су довеле до стварања плантажа кафе у француским колонијама Северне Америке. Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.13-15
Буфонов период (1739—1788) Најславнији шеф врта био је Жорж-Луј Леклерк де Буфон, који је био његов управник од 1739. до своје смрти 1788. године. Док је био директор баште, такође је поседовао и водио велику и успешну железару и ливницу у Бургундији, али је живео у башти, у кући која сада носи његово име. Буфон је био одговоран за удвостручење величине врта, ширећи се до обале Сене. У главној згради проширио је Кабинет природне историје и додао нову галерију на југу. Такође је у научну заједницу баште довео тим значајних ботаничара и природњака, укључујући Жана Батиста Ламарка, аутора једне од најранијих теорија еволуције. Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.16-18
Под покровитељством Буфона, истраживачи и ботаничари су послати у различите крајеве света да сакупљају примерке за башту и музеј. Мишел Адансон је послат у Сенегал, а Жан-Франсоа де Лаперуз на острва Пацифика. Вратили су се са бродовима натовареним примерцима, који су пажљиво проучавани и класификовани. Ово истраживање изазвало је сукоб између научника Краљевских вртова и професора Сорбоне око питања еволуције. Научници, предвођени Буфоном и његовим следбеницима, тврдили су да су природне врсте постепено еволуирале, док су теолози Сорбоне инсистирали да је природа била управо онаква каква је била у време стварања. Пошто су научници имали подршку Краљевског двора, могли су да наставе студије и објаве свој рад. Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.10-11
Француска револуција и 19. век - Менажерија Дана 7. јуна 1793. године, у току Француске револуције, нова влада, Национални конвент, наредила је потпуну трансформацију бивших краљевских институција. Створили су нови Музеј уметности и технике, трансформисали Лувр из краљевске резиденције у музеј уметности и спојили Краљевски врт биљака и Кабинет природних наука у једну организацију: Природњачки музеј. Музеј је такође добио низ важних колекција које су припадале припадницима аристократије, као што је позната група воштаних модела који илуструју анатомију коју је креирао Андре Пинсон. Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.14-15
Музеј и баште су такође имали користи од експедиције 1798. коју је покренуо Наполеон Бонапарта у Египат; војну силу пратило је сто педесет четири ботаничара, астронома, археолога, хемичара, уметника и других научника, укључујући Гаспара Монжа, Жозефа Фуријеа и Клода Луја Бертолеа. Цртежи и слике њихових налаза налазе се у збиркама Природњачког музеја.
Данас се у фонду налази 6.963 примерака хербаријумске колекције Жозефа Турнефора, поклоњених након његове смрти.
Главни додатак врту крајем 18. века била је Менажерија. Предложио ју је 1792. Бернардин де Сен Пјер, интендант вртова, великим делом за спас животиња из краљевске менажерије у Версајској палати, које су углавном биле напуштене током револуције. Војвода од Орлеана је имао сличан приватни зоолошки врт, такође напуштен. Истовремено, влада Конвента наредила је да се заплене све животиње које су разни циркуси у Паризу изложили на јавно излагање. Године 1795. влада је купила Hôtel de Magné, велико имање француског племића поред вртова, и поставила велике кавезе у којима су биле смештене животиње у Версају. Менажерија је прошла кроз веома тежак рани период, када је већина животиња умрла, пре него што је Наполеон добио довољно средстава и погодније структуре. Постао је дом животиња које су донете у Француску у научним експедицијама почетком 19. века, укључујући и чувену жирафу коју је краљу Шарлу X поклонио султан од Каира 1827. Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.16-19
Дана 25. августа 1944. године, савезничке америчке трупе биле су овде стациониране ноћ после ослобођења Париза од нацистичке Немачке. The Resistance, Matthew Cobb, Page 269
Крај 19. - 20. век – допуне и експерименти Током 19. и почетком 20. века, примарна мисија вртова и музеја била је истраживање. Радећи у тамошњим лабораторијама, хемичар Ежен Шеврел је први изоловао масне киселине и холестерол и проучавао хемију биљних боја. Физиолог Клод Бернар проучавао је функције гликогена у јетри. Године 1896, физичар Анри Бекерел, радећи у лабораторији у музеју, открио је радиоактивност. Умотао је соли уранијума заједно са неекспонираном фотографском плочом умотаном у црну тканину, да спречи сунчеву светлост. Када их је одмотао, фотографска плоча је променила боју од излагања зрачењу. За своје откриће добио је Нобелову награду 1903. Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.38-39
Галерија палеонтологије и упоредне анатомије отворена је 1898. године, заменивши структуре изграђене између 1795. и 1807. године, да би садржала и приказала хиљаде скелета које је музеј сакупио. Проширене су и зграде менажерије, изградњом огромне Куће за птице, архитекте Жила Андреа, висине 12 метара, дужине 37 метара и ширине 25 метара. Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p.22-23
Изглед вртова се мења крајем 19. и почетком 20. века изградњом нових зграда. Године 1877, започета је галерија зоологије, знаменита зграда која гледа на формалну башту, коју је дизајнирао Жил Андре. Изграђена је да садржи огромне зоолошке збирке музеја; централна сала је обележје гвоздене конструкције, упоредиво са Великом палатом и Музејом Орсе. Свечано је отворена 1888. године, али је након тога претрпела дуго недовољно одржавање. Затворена је 1965. године. Осамдесетих година 20. века пронађен је нови дом за гигантске колекције музеја. Зоотека је изграђена између 1980. и 1986. испред Галерије зоологије. Доступна је само истраживачима и садржи тридесет милиона примерака инсеката, петсто хиљада риба и гмизаваца, сто педесет хиљада птица и седам хиљада других животиња. Зграда изнад је подвргнута великом реновирању од 1991. до 1994. године, како би се сместила ажурирана Велика галерија еволуције.
Национални природњачки музеј Национални природњачки музеј назван је „Лувр природних наука“. Смештен је у пет зграда распоређених дуж формалне баште; Галерија еволуције; Минералошко-геолошка галерија; Ботаничка галерија; Галерија палеонтологије и упоредне анатомије; и Лабораторија за ентомологију. Deligeorges, Gady, Labalette, "Le Jardin des Plantes et le Museum National d'Histoire Naturelle" (2004), p. 38
Велика галерија еволуције