десно|мини|250x250пиксел| Модел форума Лутеције, са храмом лево и грађанском базиликом десно (Musée Carnavalet) Галско-римски град Лутеција (Lutetia Parisiorum на латинском, на француском Lutèce) био је претходник данашњег града Париза. Основали су га средином 3. века пре нове ере Паризи, галско племе. На некадашњем месту града пронађени су и трагови ранијег неолитског насеља. Лутеција је била важан прелаз на Сени и налазила се на раскрсници копнених и водених трговачких путева. У 1. веку пре нове ере, освојили су га Римљани и постепено је поново изграђен у римски град. Остале су рушевине укључујући форум, амфитеатар и римска купатила. У 5. веку постао је престоница династије Меровинга француских краљева, и од тада је био познат једноставно као Париз.
Етимологија Насеље је на старогрчком језику посведочено као Loukotokía (Λoυκoτοκία) од Страбона и Leukotekía (Λευκοτεκία) од Птоломеја. La langue gauloise, Pierre-Yves Lambert, éditions errance 1994. Вероватно порекло је келтски корен "Лут" што значи "мочвара", или латински израз "нутум" или "блато". Albert Dauzat et Charles Rostaing, Dictionnaire étymologique des noms de lieux en France, éditions Larousse 1968. Данас опстаје у шкотском галском lòn („базен, ливада”) и бретонском loudour („прљаво”). Dictionnaire de la langue gauloise, Xavier Delamarre, éditions errance 2003.
Најранији становници десно|мини| Фрагменти неолитског чамца и грнчарије пронађени у близини Берсија Трагови неолитских насеља, који датирају још од 4500. године пре нове ере, пронађени су дуж Сене код Берсија и близу Лувра. Најранији становници живели су на речној равници, узгајајући животиње и бавећи се пољопривредом. У бронзаном и гвозденом добу насељавали су се по селима, у кућама од дрвета и глине, које су се по потреби могле лако раставити и преселити. Њихов живот је био уско везан за реку, која је служила као трговачки пут до других делова Европе. Paris Antique -The First Inhabitants- Ministry of Culture site
Галско насеље мини|250x250пиксел| Златници које су ковали Паризи (1. век пре нове ере) Историчари још увек оспоравају првобитну локацију Лутеције, ране престонице Париза. Традиционално, историчари су поставили насеље на острву Сите, где су мостови главних трговачких путева Париза прелазили Сену. Ово гледиште је оспорено након открића између 1994. и 2005. године, током изградње аутопута, великог раног галског насеља у Нантеру, у предграђу Париза. Састоји се од велике површине од неколико главних улица и стотина кућа на преко 15 хектара. Критичари такође указују на недостатак археолошких налаза из предримског доба на Ситеу. Nanterre et les Parisii : Une capitale au temps des Gaulois ?, Antide Viand.
Други научници оспоравају идеју да је Лутеција била у Нантеру. Они указују на опис који је дао Јулије Цезар, који је дошао у Лутецију да преговара са вођама галских племена. Написао је да се опидум, или тврђава Лутеција, коју је посетио, налази на острву. У свом извештају о рату у Галији, „De Bello Gallico“, Цезар је написао да су, када су Римљани касније започели опсаду Лутеције, „становници спалили своје грађевине и дрвене мостове који су служили за прелазак два крака реке око њихове острвске тврђаве“, што изгледа као да се описује Сите.
Заговорници Ситеа као места галског насеља такође се баве питањем недостатка археолошких доказа на острву. Паризи су спалили оригинални опидум и мостове како би их сачували од Римљана. Куће Паризија биле су од дрвета и глине. Од тада је сваки квадратни метар острва откопаван и поново изграђиван, често користећи исте материјале, више пута, због чега је мало вероватно да ће на острву остати трагови галског насеља. Они тврде да насеље у Нантеру не искључује нужно да је Сите био место опидума Лутеције; оба насеља су могла постојати у исто време. Коначно, они тврде да, иако су се галска насеља понекад премештала на ново место, нова места су обично добијала нова имена. Било би веома необично пренети име Лутеција из насеља Нантер у нови римски град на Ситеу. Они такође тврде да, да Лутеција није постојала тамо где се данас налази Париз, нови римски град би добио латинско, а не галско име. Чини се да ово подржава аргумент да се Лутеција у ствари налазила у центру модерног Париза.
Паризи су се прво сложили да се потчине Цезару и Риму, али су се 52. п. н. е. придружили другим племенима, предвођеним Верцингеториксом, у побуни пред крај Галских ратова Јулија Цезара; битка код Лутеције је вођена са локалним племеном. Julius Caesar: De Bello Gallico, book six, VI Галске снаге је предводио Верцингеториксов поручник Камулоген. Спалили су опидум и мостове како би спречили Римљане да пређу. Римљани, предвођени Титом Лабијеном, једним од Цезарових војсковођа, кренули су на југ до Мелена, тамо прешли реку, марширали назад према граду и одлучно поразили Паризије. Локација завршне битке, као и локација опидума, је спорна. Борили су се у близини реке, коју неки историчари тумаче као Сену, а други као Јону; и близу велике мочваре, што је карактеристика села у близини Ситеа и Нарбона. Без обзира на локацију, битка је била одлучујућа; Лутеција је постала римски град.
Римска Лутеција Први трагови римске окупације Лутеције појавили су се крајем 1. века пре нове ере, за време владавине цара Августа. Почетком 1. века нове ере већ је била у току изградња римског града.
Нови римски град био је постављен дуж "Cardo Maximus" или централне осе Лутеције, која је била директно окомита на Сену и мостове на острву. Почињао је на брду Свете Женевјеве на левој обали, спуштао се низбрдо дуж модерне улице Сен Жак, преко мочварног подручја до моста који повезује острво Сите; преко острва, а преко моста до мање енклаве на десној обали. Ниско земљиште уз реку било је погодно за пољопривреду; а пошто је лако био плављен, пут је издигнут. Fleury, M., , (Richard Stillwell, William L.MacDonald, and Marian Holland McAlister,eds.) Princeton, N.J. . 1976 десно|мини|304x304пиксел| Модел "стуба лађара" 1. век нове ере, Лутеција је заузимала површину од око 54 хектара и имала је око осам хиљада становника. Није био главни град римске провинције (Санс је имао ту улогу) и налазио се западно од најважнијег римског пута север-југ између Провансе и Рајне. Значај града је добрим делом био последица његовог положаја као раскрснице копнених и водених трговачких путева. Један од најупечатљивијих археолошких налаза из раног периода је Стуб лађара који је подигла корпорација локалних речних трговаца и морнара и посветила Тиберију. На њој су се налазиле статуе и римских и галских божанстава. Ископавања дуж реке су открила бронзане новчиће које су ковали Паризи, као и амфоре вина из Италије и керамику из Лиона и Италије.
Град је изграђен по узору на Рим, са форумом, купатилима и ареном. Главна осовина града била је Cardo Maximus. Пошто је лева обала била мочварна и често плављена, центар града је био виши. Овде су Римљани изградили грађанску базилику, која је садржала трибунал и храм. Постепено је град био опремљен форумом и купатилима, све на горњој падини брда Свете Женевјеве.
Велики пројекти јавних радова и споменици изграђени су у 2. веку нове ере. Изграђен је аквадукт дугачак петнаест километара да доведе воду са платоа Рунгис, јужно од града. Имао је облик моста преко долине реке у Аркеју. Стубови и порушени лукови су и даље видљиви, а њихови сводови дају овој локацији име. 2 Roman and Medieval Paris , Clifton Ellis, PhD Architectural History, Texas Tech College of Architecture - TTU College of Architecture
У 3. веку, према легенди, хришћанство су у град донели Сен Дени и његови сапутници Рустик и Елутер. Причало се да су око 250. године нове ере он и двојица сапутника били ухапшени и обезглављени на брду Mons Mercurius, које је касније познато као Mons Martyrum (Брдо мученика или Монмартр). Према предању, он је своју главу однео у Сен Дени, где је касније изграђена базилика Сен Дени. Први документовани епископ Париза био је Викторин, 346. године. Први сабор епископа у Галији састао се у граду 360. године. Када је Свети Мартин посетио град 360. године, постојала је катедрала, у близини места Нотр Дам.
Средина трећег века донела је серију инвазија на Галију од стране два германска народа, Франака и Алемана, које су претиле Лутецији. Град у то време није имао утврђења. Делови насеља на левој обали, укључујући купатила и амфитеатар, журно су напуштени, а камење је коришћено за изградњу бедема око острва Сите. Град је смањен са сто хектара током високог римског царства на десет до петнаест хектара на левој обали и десет хектара на острву. На острву је изграђена нова грађанска базилика и терме. Њихови остаци се данас могу видети у археолошкој крипти испод предворја испред катедрале Нотр Дам, Трг Јована Павла II.
У 4. веку, Лутеција је остала важан бедем који је бранио Царство од германских освајача. 357–358 Јулијан Флавије Клаудије, као Цезар Западног царства и генерал галских легија, преместио је римску престоницу Галије из Трира у Париз. Након што је победио Франке у великој бици код Стразбура 357. године, бранио се од германских освајача који су долазили са севера. Његове трупе су га прогласиле за цара 360. године у Лутецији. Касније је Валентинијан I боравио у Лутецији кратко време (365–366). Goudineau, Christian, "Lutetia" in Dictionary of Antiquity under the direction of Jean Leclant. PUF. 2005
Крај Римског царства на западу и стварање династије Меровинга у 5. веку, са престоницом коју је у Паризу поставио Хлодовех I, потврдили су нову улогу и име града. Придев Parisiacus се већ користио вековима. Лутеција је постепено постала Париз, град Паризија. , official history of Paris by The Paris Convention and Visitors Bureau
Форум Лутеције Данас је над земљом остао само мали део зида старог форума, али су темељи опсежно откопавани од 19. века. Форум Лутеције је направљен по узору на Римски и налазио се у центру римског града.
Форум је био опасан зидом, са улазима на северу и југу. Дуж спољних зидова на северној, јужној и западној страни налазиле су се аркаде које су заклањале низове малих радњи. На западном крају налазила се подземна галерија, или крипто-портик. Paris Antique -The Forum - Ministry of Culture site
Грађанска базилика, у суштини градска већница, заузимала је источни део форума. У њој су били судови на којима се расправљало и одлучивало о политичким, друштвеним и финансијским питањима. Имала је централни брод, виши од осталих делова грађевине, и два доња брода, одвојена од наоса низовима стубова. Овај модел су касније прилагодиле хришћанске катедрале.
На западном крају налазио се храм, посвећен званичним боговима. Његова класична фасада са портиком од стубова имала је троугласти фронтон, или педимент, окренут ка истоку, што је традиција за римске храмове и касније хришћанске катедрале.
Амфитеатар, или Арена Лутеције Амфитеатар Лутеције, или Арена, био је велики амфитеатар или арена на отвореном. Имао је бину и кулисе за извођење представа, као и већи простор погодан за борбу гладијатора и животиња и друге велике свечаности. Иако не постоје конкретни докази о почетку изградње, вероватно је саграђена крајем 1. века нове ере. У великој мери је демонтиран почетком 4. века да би се камење могло користити за изградњу тврђаве на Ситеу, у време када је провинцији претила инвазија варвара. Велики део преосталог камења је поново коришћено у другом великом пројекту, градском зиду Париза који је изградио Филип Август у 12. веку.
Локалитет је откривен 1867-1868. током изградње улице од стране Луја Наполеона, а ископавања су започета 1870. Ministry of Culture Paris archaeology site- the theater|https://archeologie.culture.fr/paris/en/theatre Планирано је да се на истом месту изгради омнибус депо, али коалиција значајних Парижана, укључујући Виктора Игоа, инсистирали су да се сачувају преостали остаци. Проглашени су спомеником, а делимично обновљени између почетка 1915-1916.
Арена је величине око 100 са 130 метара, што је чини једном од највећих у Галији. Могла је да прими чак седамнаест хиљада гледалаца.
Позориште