Њемачки идеализам (или Њемачки класични идеализам), скуп филозофија, система, доктрина и правац идеализма који се развијао у Њемачкој крајем 18. и у првој половини 19. вијека. Његови главни представници су Кант, Фихте, Шелинг и Хегел.

Идеализам, уз материјализам, је у филозофији најраширенији правац филозофирања који за полазиште у тумачењу свијета и живота узима неко натчулно начело, идеју, свијест, мисао или Бога; те је тако идеализам свака филозофија која дух сматра првобитним (почелом, првим принципом), а материју секундарном.

Израз идеализам долази од појма „идеја”, који је током историје постао судбоносан за европску филозофску мисао, и у његовом се разумијевању увијек огледа бит и домет неке идеалистичке позиције. Појам „идеја” води поријекло од индоевропског коријена „вид”, од којег потиче и староиндијско схватање Веда, латинско videre и словенско и српско вид(ј)ети, спознати, знати.

Филозофија њемачког идеализма родила се из оспоравања просвјетитељских скептичких, материјалистичких, емпиристичких и антиметафизичких свјетоназора (Weltanschauung: поглед на свијет). Њемачки идеалистички филозофи су, према томе, настојали да (раз)уму врате његову некадашњу надмоћ и величину као универзалном човјековом оруђу за разумијевање стварности и свијета.

Историјски проблем њемачког идеализма

Краткоћа периода који подразумијева настанак и развој њемачког идеализма поставља три питања за његовог тумача. Прво је питање односа између Кантовог филозофског система и идеализма који га је наслиједио. Фихте и Хегел су себе сматрали „правим” Кантовим насљедницима. Сваки је тврдио да само његов филозофски програм на крају може да одбрани Кантову позицију, чинећи је кохерентном и супериорном у односу на све друге алтернативе. Кант (који је био жив све док Хегелов систем није коначно разрађен) није се слагао ни са једним ни са другим. Одлучно је негирао да Фихтеова Учење о знању (наука о знању) има било какве везе са ставом који је он заступао у Критици чистог ума. Које то јединство, ако постоји, држи уједињене кантовску и хегеловску мисао као позиције унутар једног периода филозофије? Хегел је, наравно, имао објашњење. Тврдио је да је развој од Канта преко Фихтеа и Шелинга до њега самог био неопходан развој од почетка (када још није било могуће разумјети основне импликације Кантове позиције) до краја у коме је идеалистичка филозофија постала кохерентна и универзална. Али ово хегеловско тумачење, иако широко прихваћено, није одбрањиво. Историчар који се бави овим периодом мора дати друкчији приказ његовог јединства. Друго историјско питање за тумачење овог периода је како оцртати односе међу самим идеалистима. Читав период можемо описати као главне контроверзе које су се дешавале између „ученика” и њихових „учитеља”. Ту спадају спорови између Фихтеа и Канта и кантоваца, између Фихтеа и Шелинга и између Хегела и Шелинга. Фихте је, на примјер, себе сматрао директним Кантовим насљедником, али је сам Кант ову тврдњу оштро одбацио. На сличан начин дошло је до напетости између Фихтеа и Шелинга. У почетку Фихтеов ученик, Шелинг је тврдио да је унаприједио идеалистички систем свога учитеља. Али касније се дистанцирао од Фихтеове позиције, описујући је као тек недовољног претходника сопственом „истинском” идеализму. Са појавом Феноменологије духа, избио је још један од ових раскола — овога пута између Хегела и Шелинга. Након своје полемике са Шелингом, Фихте је развио „нову” филозофију, која се у извијесној мјери може посматрати као реакција на оно што је Шелинг критиковао у свом ранијем систему. Фихте и Шелинг су се жустро спорили око ауторског поријекла ове „нове” филозофије. Читав период би се могао описати кроз ове и друге мање контроверзе. Да би се могао видјети на овај начин, потребно је разумјети касну филозофију Фихтеовог и Хегеловог система и касну Шелингову филозофију. Систематски проблем је то што су се током овог периода појавиле нове врсте филозофије без објашњења ни шта су оне биле ни како описати њихов систематски облик. Наилазимо на сличну ситуацију са Фихтеовим доприносима филозофији ума.

Кантовa критика филозофије

Имануел Кант, (рођен 22. априла 1724. у Кенигзбергу, Пруска — умро фебруара 1804, у Кенигзбергу), један је од најистакнутијих мислиоца просвјетитељства. У његовој филозофији су сједињени нововјековни трендови које је започео Декартов рационализам и Бејконов емпиризам, те је тако Кант родоначелник новог доба у развоју филозофске мисли. Обухватан и ситематски рад у епистемологији (теорији сазнања), етици и естетици који је спровео, снажно је утицао на сву наредну филозофију, посебно на различите кантовске и новокантовске школе и идеализам.

Његова Критика чистог ума (1781; 1787) расправља о природи сазнања у математици и физици (физика код Канта значи природна наука) и показује немогућност сазнања у традиционално схваћеној метафизици. Кант је тврдио да су претпоставке математике и физике, за разлику од оних из метафизике, „априроно синтетичке”, у смислу да се односе на предмете могућег искуства (синтетичке), али у исто време спознатљиве прије или независно од искуства (априорно), чинећи их тако нужно, а не само контингентно истинитим. Слично томе, физика (природна наука) је априорно синтетичка јер у свом уређењу искуства користи концепте („категорије”) чија је функција да пропишу општи облик који чулно искуство мора да поприми. Метафизика у традиционалном смислу, схваћена као сазнање о постојању Бога, слободи воље и бесмртности душе, није могућа, јер ова питања превазилазе свако могуће чулно искуство.

Извијесност начела

Откуд сигурност (извијесност) начела? Наиме, по Канту, немогуће је сумњати у то да ми у начелима супстанције и узрочности схватамо својства самих предмета које сазнајемо као ни да у моралном закону сазнајемо апсолутно начело човјековог понашања, а у Лијепом атрибут универзалне вриједности. Али та сигурност, увјереност неспојива је са оним учењима 18. вијека по којима су начела сазнања и знања изведена из сензације (јер Хјум је доказао да појам о узроку не може имати узор ни у каквом утиску); та увјереност је неспојива са учењима која морални живот своде на егоистичку рачуницу или која суд о томе шта је Лијепо доводе у зависност о пуком субјективном утиску; јер из пасивне сензације (из примљеног утиска из „дјеловања предмета” на човјека и осјећања) не може се развити никаква човјекова активност — ни интелектуална ни морална, ни естетска. С друге стране, и супротно ономе што су вјеровали неки рационалисти, ниједно од тих начела не може се логички доказати, тј. свести на идентичне ставове.

Дубока оригиналност Канта је у томе што је схватио ум као активност, а не више као представу или слику („идеју”) и што је, затим, утврдио да је та активност веома различита, већ према томе да ли се испољава у науци, моралу или умјетности. Свака од тих трију великих вриједности захтијева и поставља различит ниво реалности, а те три реалности су међусобно спојиве захваљујући управо тој међусобној различитости: претпоставка науке је детерминизам, а морала слобода: али наука (умјетност) и морал су савршено спојиви у јединство под условом да детерминизам важи за феномене, док је слобода својство само ноуменона, „ствари по себи”.

Услови науке

Циљ Критике чистог ума је да докаже како науке, које су детерминистичке, траже да им предмет буду само феномени (реални свијет). Основне црте тог доказивања кажу: „Мада читаво наше сазнање почиње са искуством, ипак због тога не проистиче све сазнање из искуства.” Кант је подједнако и против догматског рационализма и против наивног емпиризма. „Мислити значи судити о” нечему, сазнати свијет расуђивањем о нечему; а расуђује се сензацијама, и то са становишта једног одређеног појма, те расуђивати значи довести сензације у везу са тим појмом, ујединити их и конституисати у предмет мисли. Да би нешто било предмет мисли, оно мора бити квантитет или квалитативни интензитет, или супстанција или акциденција, узрок или посљедица: само на тај начин може сензација бити конституисана у предмет мисли: а сваки од тих начина конситутисања нечег у предмет мисли је — категорија или појам разума. Чулни податак можемо поједноставити до крајности, одузимајући му све осим оних услова без којих тог чулног податка нема. Ти стални услови су: простор и вријеме, који су априорни облици (форме а приори) искуства и чулности. Исто тако и из појмова можемо одстранити све што није неопходан услов да би се један предмет (објекат) мислио, па ћемо тако појмове свести на категорије квантитета, квалитета, релације — који су атрибути сваког предмета уопште. Оно што ће бити заједничко сваком предмету јесте да он представља једну чисту различитост која је сједињена у јединству једног акта мисли идентичног самом себи (ја мислим), који се врши према категоријама. Чулно опажање без (већ заснованог) појма било би слијепо; с друге стране, појам или разумска категорија је празна без чулног опажања. Из тога што је чулни опажај услов да нешто буде предмет искуства, слиједи да су предмети (наше мисли) само феномени, пошто сазнање не схвата саме ствари, него само начин на који је на нашу душу утицала нека ствар по себи (или ноумен), која је потпуно несазнатљива. С друге стране, појмови или категорије разума, који су мисао о предмету уопште, могу нам служити само за мишљење о „феноменима”, јер је људски разум тако конституисан да он не гледа непосредно саме ствари (није интуиција), те појмови не могу бити сами, без помоћи искуства (чулне интуиције), ни одредити предмет мисли. Кант настоји да покаже како читава метафизика потиче од претензије ума да разумски, без посредства искуства, мисли о „ствари по себи”, да схвати саму ту ствар по себи, супстаницију душе, свемир као цјелину, узрок свих ствари, или Бога.

Услови морала

Наука нас држи на слоју феномена, међутим, морал нас, напротив, диже на слој апсолутне или ноуменалне реалности, те захтијева да ми саме себе мислимо као ствар по себи; јер једино истинско добро је воља, а то је воља која дјелује онако како треба, по дужности. Дјеловати овдје значи дјеловати по једној заповијести категоричког (безусловног и необразложеног) императива. Ако се укине сваки услов неког императива, остаје само облик универзалног закона. Императив, значи, налаже да се може, не противрјечећи себи, хтјети да начело једног дјеловања буде постављено као универзални закон. Лаж, на примјер, не може постати такав закон, а да при томе не уништи саму себе. Очигледно је да тај императив може бити такав само за слободну вољу, а слободна воља је независност од сваког феноменског детерминизма. Као морално биће, човјек је, дакле, ноуменални узрок својих поступака (или одустајања од истих). Уосталом, таквог императива не би могло бити, а да се при томе не постулира апсолутна слобода, бесмртност душе и постојање праведног Бога.

Услови Лијепог

По Канту, Лијепо не посједује ни оно што је вјеровао Платон, тј. реалност ноуменона, ни објективну реалност једног феномена, пошто није својство ствари, него је начин на који ми себи ствари представљамо. У сазнању феномена, предмет је настао тек кад смо разноликост, дату маштом, повезали појмом. Другим ријечима сама операција тече на сљедећи начин: „лијепим” називамо онај предмет који нам ту операцију чини могућом. Тако испада да је Лијепо „сврховитост без сврхе”, склад који се, и без одређене мисли, успоставља између маште и разума. Под таквим условом, Лијепо је универзално и неће више зависити од промјенљивог осјећања.

Проблем сазнања

Хјумов скептицизам је експлицитно полазишна тачка за филозофију Имануела Канта, који је признао да га је Хјум пробудио из његовог „догматског дремежа”. Иако је Кантова каснија критичка филозофија наглашавала ограниченост људског (раз)ума, то је чинила на начин који је на крају потврдио традиционалном филозофијом о њему постављене тврдње.