Бечеј () је градско насеље у Србији и седиште истоимене општине у Јужнобачком управном округу. Према попису из 2022. било је 19.492 становника. Економски је центар на средњем току Тисе кроз Србију. Налази се на важном путу који повезује Нови Сад и Суботицу. Град се први пут спомиње 1091. године.
Географија На десној обали Тисе је од давнина велико насеље панонског типа, један од највећих у Потисју, привредно, друштвено и културно средиште овог дела Војводине — Бечеј. У општини Бечеј су следећа насеља: Бачко Петрово Село, Бачко Градиште, Радичевић и насеље Милешево. Бечеј је на погодном географском положају, на раскршћу путева, на вештачким каналима и реци Тиси.
Етимологија Назив потиче од мађарског топонима -{Becse}-, који се у писаним документима помиње 1238. године, односно 1377. године као -{Bechey}-. Према савременим етимолошким истраживањима, корен назива је у мађарском личном имену -{Becchey}- (посведочено 1211. године).
Даља генеза имена води ка старотурском личном имену -{*Bäčä}-, које се изводи из етнонима Печењег. Оваква етимолошка веза присутна је и код других топонима у региону, попут места Бешеново. Насеље је раније било познато као Стари (или Српски) Бечеј.
Историја Бечеј, на бачкој страни, некада Стари Бечеј, настао је из Тврђаве на ади Тисе, која је спајала насеља на левој и десној обали реке. На територији данашње општине, приликом археолошких ископавања, нађени су предмети из ранијих епоха људског друштва. На основу до сада обављених истраживања и нађеног материјала, зна се да је ово подручје било насељено од петог миленијума п. н. е., односно од старијег неолита. На месту данашњег града и у његовој околини живот се одвијао кроз готово све праисторијске културе и периоде. Нађена су насеља из неолита, енеолита, бронзаног доба као и насеља гвозденог доба, све до историјског периода.
Почетком нове ере територију су настанили Сармати. Током Велике сеобе народа кроз ову територију су насељавала многа племена задржавајући се дуже или краће на једном месту остављајући куће и гробове. Најбројније остатке из тог периода оставили су Авари између 6. и 9. века који су у гробовима својих покојника често остављали богате прилоге.
Бечеј се први пут помиње 1091. године. Као утврђење Бечеј се спомиње 1238. године када је угарски краљ Бела IV својом даровницом поклонио Бечеј у посед калуђерима крсташима из Столног Београда. Северно од Бечеја налазило се насеље Перлек, које је заживело још у 11—12. веку. Према турским тефтерима помиње се као насеље још 1650. године, али је 1698. године без становника. Археолошким ископавањем у овом насељу нађен је читав низ објеката: полуукопане земунице, силоси, отпадне јаме, бунари и ровови. Најлепши предмети који су нађени на овом локалитету налазе се данас у холу фабрике „Карбо-Диоксид“, која се после приватизације зове Линде, где је направљена мала изложба.
У 15. веку био је посед српског деспота Ђурђа Бранковића. До средине 16. века Бечеј је променио десетак феудалних господара у оквиру феудалне Угарске.
Османски везир Мехмед-паша Соколовић осваја га 1551. и под турском влашћу остаје до 1687. године. Након великог аустријско-турског рата крајем 17. века, Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем и склапања мира у Сремским Карловцима 1699. ово подручје долази под аустријску власт. Да би осигурала своје царство од упада Османлија, аустријска влада дуж нових граница оснива Потиско–поморишку војну границу. Од 1702. до 1751. град је припадао Потиско-поморишкој војној граници Хабзбуршке монархије.
мини|лево|170п|Мапа Потиског дистрикта мини|Градска кућа После Аустријско-турског рата из 1717. и склапања мира у Пожаревцу исте године, Турци су изгубили Банат, а самим тим престаје потреба за постојањем Потиске границе. Тадашње жупанијске власти тражиле су укидање привилегије граничара, чему су се ови жестоко супротстављају. Након укидања овог дела Војне границе, многи Срби који су живели у граду одлазе у Русију. Да би умирила граничаре, аустријска влада је 1751. основала Потиско-крунски округ (дистрикт) са седиштем у Бечеју. Дистрикт је постојао од 1751. до 1848. Троје привилегија је дато дистрикту 1759, 1774. и 1800. Прва привилегија дистрикту је дефинисала статус његове аутономије, док је друга дозволила Мађарима да се населе у дистрикту. У периоду који је следио Мађари су заменили Србе као већински народ у граду. У то време долази до повећања броја становника, тако по попису из 1820. у њему живи 8.357 становника. Према попису из 1910, становништво Бечеја је бројало 54.275 лица, од којих је 30.465 говорило мађарским, а 22.821 српским језиком. У њему било четрнаест потиских општина.
У месту је почетком априла 1854. године избио велики пожар у којем је изгорело 200 кућа. Пожара је у исто време било и у околини — Ади, Бачком Петровом селу и Гложану. Новосадски лист "Србски дневник" се обраћао јавности са апелима да се помогне бечејској сиротињи."Србски дневник", Нови Сад 1854. године
У периоду од близу једног века постојања дистрикта у Бечеју се развило занатство, трговина и друге привредне и друштвене делатности и он постаје политички и културни центар средњег Потисја. Бечеј ће у саставу аустроугарске царевине остати до краја Првог светског рата 1918, када ово крајеви улазе у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Бечеј је припадао Београдској области, а од 1929. Дунавској бановини.
Између два светска рата у настаје тешка индустрија Бечеју са око 1500 радника и тај број се неће значајније мењати. У новембру 1924. је завршен споменик краљу Петру Првом."Политика", 2. нов. 1924, стр. 3 После Другог светског рата, Бечеј је и даље среско место све до 1955. када је припојен врбашком, а те године прелази у новосадски срез, до 1966. када су укинути срезови. Године 1955. Милешево и Радичевић улазе у састав општине Бечеј, а 1960. и Бачко Градиште и Бачко Петрово Село. Таква административна подела постоји и данас.
Демографија
алт=|мини|220п|Центар Бечеја са католичком и православном црквом у првом плану
У насељу Бечеј живи 20.547 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,5 година (37,9 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 9.614 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,66 (попис 2002).
Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
Култура мини|Споменик краљу Петру I Ослободиоцу У граду су занимљиви архитектонски споменици, монументалне цркве, од којих се у православној истиче иконостас, рад Уроша Предића. На Тиском шеталишту је велики Споменик слободи (Кристина Виткијевић Плавска), обележје револуционарне борбе становника овог града у Другом светском рату. У Бачком Петровом Селу је знаменит иконостас, рад Теодора Илића Чешљара.
Недалеко од Бечеја налази се дворац који је припадао породици Дунђерски који су били земљопоседници, а који је сада преуређен у хотел и ресторан под именом Фантаст, који се налази у власништву пољопривредног комбината ПИК Бечеј. У капели поред дворца налазе се иконостаси Уроша Предића.
Култура и културна догађања Културна делатност општине одвија се преко четири организације: Народне библиотеке, Градског музеја, Историјског архива и Центра за културу.
Народна библиотека је најстарија установа из ове области. Основана је 1863. године. Својом делатношћу покрива сва места општине, а располаже са 80.000 књига. Градски музеј је установа завичајног карактера, основан је 1953. године. Током свог постојања се развијао и проширивао своју делатност, тако да је сада заступљена археологија, историја, ликовно стваралаштво, етнологија, природа, нумизматика и друго. У организацији Музеја, 1954. године је основана и Уметничка колонија Бечеј, која је дала знатан допринос на обогаћивању ликовне збирке.
Историјски архив Сента, Одсек за историјску грађу Бечеј бави се проналажењем и заштитом докумената који су значајни за реконструисање наше даље и ближе прошлости. Центар за културу је организатор аматерске делатности у општини. У оквиру њега делују ансамбл народних песама и игара „Ђидо”, „Тиса”, „Лоле”, затим ликовна секција, позоришна, млада драмска секција, рецитаторска, итд.
Почетком 90-их година оформљен је културни покрет под именом „Итака”, он је замишљен као иницијатор културног „буђења” младих људи у Бечеју, у оквиру „Итаке” почеле су са радом многе радионице, као што су драмска, ликовна, организоване су јавне трибине на разне актуелне теме, у Бечеју су гостовали тада још неафирмисани млади глумци са својим представама.
За Бечеј је веома значајна манифестација Мајске игре — смотра дечјег стваралаштва Србије. У Бечеју се одвија и уметничко такмичење средњошколске омладине на мађарском језику.
Културно-историјски споменици Бечеј је град стар више од 900 година. У њему се налазе бројни културно-историјски споменици. У самом центру града својом монументалношћу се издваја српска православна црква. Подигнута је 1858. године, а рађена је у византијском стилу. У цркви се нарочито истиче високи иконостас са класицистичко-романтичарским декорацијама и са 63 иконе, које је радио познати академски сликар Урош Предић.
У центру града је и католичка црква која је свој садашњи облик добила 1830. године. То је једнобродна грађевина, полукружне апсиде на северу, издужене основе и са звоником на чеоној страни. Поседује две олтарске слике познатог мађарског сликара Мора Тана, рођеног 1828. године у Бечеју.
Тргом доминира и спратна зграда општине из 1881. године, а уз њу се налази задужбина баронесе Еуфемије Јовић из 1894. године, које је изграђена у сецесионистичком стилу. Две зграде од 1902. године чине једну целину, тако да се фасада Скупштине општине Бечеј према тргу протеже у дужини од преко 60 метара.
Трг окружују и некадашња основна школа (данас средња машинска) из 1861. године, спратна зграда бившег хотела „Централ” (сада Центар за културу и средња Економско-трговачка школа), зграда штампарије „Пролетер” (бивша Потиска штедионица), канцеларије „Фадип” (некада Ајфелова, затим Комаромијева кућа из 1901. године) и кућа Богдана Дунђерског из 1904. године.
Вредно пажње представља и устава на ушћу Великог бачког канала у Тису. Брана је рађена по плановима Хајнца Алберта, техничког директора канала, у периоду од 1895. до 1900. године. Постоји вероватноћа да је конструкција овог објекта изашла из Ајфелове радионице. Шлајзови су урађени на електрични погон. Струју за њихов рад производила је хидроцентрала која је направљена непосредно поред њих. Ова устава је била једна од најсавременијих у свету у то време.
Образовање Према историјским подацима прва српска основна школа основана је у Бечеју 1703. године, а мађарска 1765. године. Дечје забавиште на мађарском језику основано је 1881. године, а на српском језику 1887. године. Прва средња школа је занатска која почиње са радом 1883. године. У Бечеју се од специјална школа за децу заосталу у развоју, нижа музичка школа, гимназија, економска-трговачка школа и машинска школа.
Привреда мини|Полицијска станица у Бечеју У општини је најразвијенија пољопривреда. У околини Бечеја су богата ловишта и позната излетишта, чарде на Тиси, а у самом насељу је Бечејска бања (1904) — Центар за рехабилитацију ткзв. Јодна бања.
Град и општина Бечеј свој развој највише дугују типичним равничарским богатствима: плодној земљи, водном фонду, земном гасу и изворима термалне воде. Отуда је пољопривреда (на 44000 -{ha}- изузетно квалитетне земље) заузела прво место у привредном успону општине Бечеј. Повољни климатски услови, близина реке Тисе, канала Дунав—Тиса—Дунав и традиционална наклоњеност становништва ка пољопривреди утиснули су свој специфични печат. Као логична последица природних и социо-културних потенцијала развија се и агроиндустријски комплекс који чини темељ укупне индустријске производње. Ту се првенствено мисли на ПИК Бечеј (Пољопривредно- индустријски комбинат), који се осим ратарстава и сточарства бави и прерадом поврћа и воћа у својој радној јединици „Флора-Бечеј“, дорадом семена, а као посебно предузеће се издвојила „Пивара Бечеј“.