Душан Радовић Кондор (? — Вишеград, октобар 1944) је био српски и југословенски официр, артиљеријски капетан Југословенске војске, командант Прве трстеничке бригаде Расинског корпуса и потом командант Златиборског корпуса Југословенске војске у Отаџбини.

Биографија

Априлски рат Априлски рат 1941. године затекао је Радовића на месту командира ваздушне одбране код Цветкове механе у Београду.

Други светски рат Негде у децембру 1941. године, после операције Михаиловић, Радовић се придружио групи потпуковника Драгослава Павловића и почетком јануара 1942. године одлази на Гоч, где формира Прву трстеничку бригаду и постаје њен командант. Из тих првих дана рата, остало је сачувано сећање његовог заменика капетана Радослава Филиповића:

До пролећа 1943. године, Радовић је био командант Прве трстеничке бригаде Расинског корпуса Југословенске војске у Отаџбини. У договору са командантом Србије дивизијским генералом Мирославом Трифуновићем, покушао је да две трстеничке бригаде издвоји у засебан корпус, будући да је сам Расински корпус обухватао превелику територију. Тада то није прошло, а генерал Драгољуб Михаиловић је у овоме видео подривање ауторитета команданта корпуса Драгутина Кесеровића, због чега је Радовића дисциплински казнио и послао у Босну. Међутим, пошто је смењен капетан Милорад Митрић са места команданта Златиборског корпуса, ова прилика се одлично указала и Радовић је именован за његовог команданта. Обављао је послове управника радионице за израду бомби у селу Миоковци код Чачка.

Дужност команданта Прве трстеничке бригаде предао је свом заменику капетану Филиповићу, који је тај догађај овако описао у свом ратном дневнику:

За релативно кратко време, подигао је бројно стање Златиборског корпуса са 400 на 2.200 припадника. Почео је да издаје Видовдан као билтен корпуса, а у њему је објављивао и своје песме. лево|мини|283x283пиксел|Командант Златиборског корпуса капетан Душан Радовић Кондор са командантима 1. и 2. рачанске бригаде, гази нацистичку заставу заплењену у Бајиној Башти (септембар 1943) Новембра 1943. године, генерал Михаиловић је прихватио Радовићев предлог и одобрио му да формира Теренску тајну службу (ТЕТАС), која је деловала на терену под контролом Златиборског корпуса, али и ван његове зоне одговорности. Прво командант је био сам Радовић, а 18. децембра 1943. године га је заменио капетан II класе Антоније Миличић. Главни задатак ТЕТАС-а био је успостављање контраобавештајних група у редовима окупатора, партизана, Српског добровољачког корпуса, као и служби и формација под командом Милана Недића. Радовић је успео да успостави обавештајну везу са Сарајевом, Загребом и Новим Садом.

Уз помоћ своје службе, Радовић је открио да једна учитељица из ужичког села Варда доставља партизанима информације о деловањима четника, те је издао наређење за њену ликвидацију. Група која је послата да изврши тај задатак, ликвидирала је и њеног љубавника који се ту затекао, а касније се испоставило да је реч о сестрићу поручника Филипа Ајдачића, команданта Црногорске бригаде Пожешког корпуса. Ајдачић се на његовој сахрани зарекао на освету.

Након једне борбе са партизанима око Ужица, септембра 1944. године, Радовић је повукао Златиборски корпус према Вишеграду. У граду је сместио свој штаб у један хотел на Дрини, а у соби је становао са вереницом, кћерком армијског генерала Петра Недељковића. Дана 8. октобра 1944. године, у Радовићев штаб је упала група Ајдачићевих четника и ликвидирала обоје. Према изворима, одсекли су му главу и однели Ајдачићу, док су тело бацили у Дрину.

Истрагу о Радовићевом убиству, покренуо је капетан Миломир М. Коларевић, који га је наследио на месту команданта Златиборског корпуса. Ипак, истрага никада није окончана, будући да је командант Групе корпуса краљеве гарде потпуковник Никола Калабић издао наређење за премештање корпуса услед потребе борби.

Оптужбе за ратне злочине Радовић је поменут у оптужници на Београдском процесу 1946. године против генерала Михаиловића и других оптужених, под оптужбом да је почетком августа 1944. године заклао два америчка пилота француског порекла, који су се принудно спустили падобраном код Лима.

Одбрана генерала Михаиловића је на расправи одржаној 3. јула 1946. године, затражила да се на ове околности саслушају амерички ваздухопловци Сконел, Вини, Лебл и Хам, од којих је стигла потврда да су живи. Тужилац Милош Минић је реаговао да за тиме нема потребе, те да исто треба узети као готову чињеницу, будући да постоји недвосмислена потврда да нису убијени.

Занимљивости Академик Љубомир Симовић помиње Радовића у свом роману Ужице са вранама, као озлоглашеног и контроверзног капетана. Такође, о њему је написао и Песму о ношењу одсечене главе Душана Радовића Кондора кроз села и преко планина Западне Србије. Историограф и публициста Милослав Самарџић, који се бави проучавањем историје Југословенске војске у Отаџбини, тврди да је од кустоса Народног музеја Ужице добио информацију да Симовић није код њих долазио ради истраживања за роман, нити да је користио Радовићев дневник који чувају.

Референце

Категорија:Умрли 1944. Категорија:Официри Југословенске војске Категорија:Припадници Југословенске војске у отаџбини