Светско првенство у фудбалу за жене 1999. било је друго међународно фудбалско првенство за жене, које се одржавало у САД од 19. јуна до 10. јула. Учествовало је шестнаест репрезентација. Турнир је био најуспешније Светско првенство ФИФА за жене у смислу посећености, телевизијског рејтинга и јавног интереса.

Издање из 1999. било је прво које је укључило шеснаест репрезентација, што је повећање у односу на дванаест из 1995. године, и садржало је списак судија и званичника утакмица који су били искључиво женски. Целокупан турнир се играо првенствено на великим теренима америчког фудбала због очекиване потражње након успешног женског турнира на Олимпијским играма 1996. Просечна посета је била 37.319 гледалаца по мечу, а укупна посета била је 1,194 милиона, што је рекорд који је стајао до 2015. године. Турнир је направио профит од 4 милиона долара на свом оперативном буџету од 30 милиона долара.

Финалу, одиграном на Роуз боулу у Пасадени у Калифорнији, присуствовало је 90.185 људи, чиме је постављен међународни рекорд у броју гледалаца на женском спортском догађају. Сједињене Државе су освојиле турнир победивши Кину у извођењу пенала након нерешеног резултата у регуларном току и продужецима. Једанаестерци су завршени у корист САД 5 : 4 тако што је Бренди Честејн постигла победнички гол у петој серији, након ранијег промашаја Кинескиње Лиу Јинг. Кинески нападач Суен Вен и бразилски везиста Сиси били су заједнички најбољи стрелци турнира, са по седам голова.

Турнир се сматрао „преломним моментом“ за женски фудбал у САД који је повећао интересовање и учешће у женском фудбалу. Нова професионална лига, Женска уједињена фудбалска асоцијација, основана је након турнира, и играла је три сезоне пре него што је одустала због финансијских потешкоћа. Сједињене Америчке Државе су такође биле домаћин следећег Светског првенства 2003. године, које је одиграно на мањим местима и завршено тако што је тим домаћина завршио на трећем месту.

Историја Светско првенство у фудбалу за жене 1999. било је треће издање ФИФА светског првенства за жене, међународног женског првенства које је ФИФА створила након неколико турнира који су били претходници који су организовани да би се проверила његова изводљивост. Међународни женски фудбал је стекао популарност 1970-их, након ублажавања родних санкција од стране националних фудбалских савеза, а такмичења су организована између националних тимова, укључујући Мундиалито и Светски позивни турнир за жене.Домаћин женског турнира који је организовала ФИФА била је Кина 1988. године, а након тога је уследила најава првог ФИФА Светског првенства за жене, чији је домаћин била Кина 1991. године Домаћин женског турнира који је организовала ФИФА била је Кина 1988. године, а након тога је уследила најава првог ФИФА Светског првенства за жене, чији је домаћин била Кина 1991. године. Турнир, који је имао неколико модификованих правила и који је био званично познат као Прво Светско првенство у женском фудбалу за „М&М'с Куп” до ретроактивног назива „Светског купа”, ФИФА је сматрала успехом и пратио га је други светски Куп у Шведској четири године касније са већом медијском пажњом, али се играо пред мањим гледаоцима у просеку испод 4.500.

Стадиони Са изузетком полуфинала, 32 меча на турниру су била организована у 15 стадионских двомеча, који се састоје од два меча одиграна узастопно на истом стадиону. Полуфинале су се играле на одвојеним местима, али су организоване као даблхедери које су угостили ФК Сан Хозе ертквејкси и Њу Ингланд револушн из МЛСа. За турнир је коришћено осам места: три на источној обали, четири на западној обали и једно у Чикагу. Већина стадиона су била стадиони америчког фудбала са већим капацитетом од многих стадиона који су коришћени на прва два турнира. На захтев ФИФА-е, организатори турнира су првобитно планирали да користе пет мањих колеџ фудбалских места на источној обали која се налазе у једној временској зони. Финална утакмица би се одиграла на РФК Меморијалном стадиону у Вашингтону. После успеха првог турнира у женском фудбалу на Летњим олимпијским играма 1996, који је имао велику посећеност и кулминирао гледањем меча за златну медаљу од 76.489 људи, организациони комитет је одлучио да користи веће стадионе и добио 15 понуда у 1997. години.

Имена осам стадиона и градова домаћина су објављени 19. новембра 1997. године, укључујући пет великих стадиона за амерички фудбал који су коришћени на Светском првенству за мушкарце 1994. године. Финале турнира је додељено Роуз боулу у Пасадени, Калифорнија, који је поновио своју улогу из меча за златну медаљу на Летњим олимпијским играма 1984. и мушког финала 1994. године. Утакмица отварања би се играла на стадиону Џајантс у Ист Радерфорду, Њу Џерзи, близу Њујорка. Организациони комитет турнира је проценио да би Светско првенство 1999. у просеку имало посећеност од 25.000 по мечу, са америчким мечевима и каснијим нокаутима који су били скоро распродати на већим местима. Стадион Федекс филд у Ландоверу, Мериленд, који опслужује тржиште Вашингтона, имао је ограничен капацитет од 41.000 седишта због текуће изградње током групне фазе. Касније је повећан на 55.000 за четвртфинале.

Два мања стадиона, Сивик стадион у Портланду, Орегон, и Спартан стадион у Сан Хозеу, Калифорнија, изабрани су да буду домаћини неколико утакмица групне фазе и једног четвртфиналног дуела. За турнир, Грађански стадион је био опремљен привременим травнатим тереном који је био постављен преко његове површине са вештачком травом, која је дебитовала током пријатељског загревања 6. јуна. Остала места су претрпела мале модификације како би се одржавале утакмице турнира, укључујући преуређење свлачионица америчког фудбала да би се сместило више тимова и промену димензија терена за игру.

Претпродаја карата по сниженим ценама почела је у октобру 1997. године и преко 300.000 продато је до априла 1999. године. До почетка јуна, продаја карата је достигла 500.000 — постављајући нови рекорд за женски спортски догађај надмашивши НЦАА женски кошаркашки турнир. Осам мечева првог викенда било је организовано у четири дуела који су привукли укупно 134.236 гледалаца, што је надмашило укупну посећеност Светског првенства 1995. године; меч Сједињених Држава и Данске привукао је 78.972 гледалаца на стадиону Џајантс у Њу Џерсију, постављајући нови амерички рекорд за посећеност женском спортском догађају. Та бројка је касније надмашена у финалу, одиграном између Сједињених Држава и Кине на Роуз боулу пред публиком од 90.185 гледалаца — што је светски рекорд за женске спортове. Лос Анђелес Сан Франциско Вашингтон Њујорк/Њу Џерзи Роуз боул Стадион Станфорд Федекс филд Стадион Џајантса Капацитет: 95,542 Капацитет: 85,429 Капацитет: 80,116 Капацитет: 77,716 x140px|alt=A satellite view of the Rose Bowl stadium x140px|alt=A view of Stanford Stadium from the stands, showing the pitch encircled by a running track x140px|alt=A satellite view of Jack Kent Cooke Stadium x140px|alt=An aerial view of Giants StadiumМеста одржавања ФИФА Светског првенства за жене 1999. у Сједињеним Државама Чикаго Бостон Портланд Сан Хозе Солџер филд Стадион Фоксборо Сивик Спартан Капацитет: 65,080 Капацитет: 58,868 Капацитет: 27,396 Капацитет: 26,000 x140px|alt=An aerial view of Soldier Field with the Chicago skyline in the background x140px|alt=A satellite view of Foxboro Stadium x140px|alt=An overhead view of PGE Park, showing the stands and a nearby street x140px|alt=A view of Spartan Stadium during a football game from the stands

Државе учеснице

Квалификације

thumb|upright=2.0|Мапа квалификованих репрезентација и њихов коначни пласман на турниру|alt=Мапа света која приказује земље које су учествовале на Светском првенству за жене, обојена на основу њиховог пласмана на турниру

На Светском првенству за жене 1999. учествовало је шеснаест репрезентација, што је повећање у односу на дванаест из 1995. године и највеће повећање броја томова у квалификацијама у историји турнира. Гана, Мексико, Северна Кореја и Русија су дебитовале на Светском првенству за жене на турниру 1999. године, при чему је Мексико била прва земља шпанског говорног подручја која се квалификовала, док је Русија била прва словенска земља која се квалификовала. Од преосталих дванаест тимова, три су се враћала на свој други турнир, девет је учествовало у сва три издања од 1991. године. Седам најбољих четвртфиналиста турнира се такође квалификовало за Олимпијске игре у Сиднеју 2000. заједно са домаћином Аустралијом.

Сједињеним Државама је додељена аутоматска квалификација на турнир као домаћин. Преостали учесници су одређени кроз серију од шест турнира које су од 1997. до 1998. водиле континенталне фудбалске конфедерације. У квалификацијама су учествовале 63 репрезентацује које су одигале у 141 утакмици. ФИФА доделила шест места за Европу, три за Азију, два за Африку, и по једно место за Северну Америку (без домаћина), Океанију и Јужну Америку. Још једно место (за Мексико) је одређено плеј-оф серијом између другопласираних на турнирима Северне и Јужне Америке.

Африка (КАФ)

Азија (АФК)

Јужна Америка (Конмебол)

Океанија (ОФК) Северна Америка, Централна Америка & Кариби (Конкакаф)

(преко плеј-офа) (аутоматски квалификовани као домаћини) Европа (УЕФА)

Групна фаза Финалним жребом, 14. фебруара 1999. године, шеснаест тимова учесника било је организовано у четири групе, означене од А до Д. Групна фаза се састојала од 24 утакмице одигране у кругу, у којима је сваки тим играо један меч против преостала три у својој групи. Тимови су добијали три бода за победу, један бод за реми, а ниједан за пораз. Победници и другопласирани из сваке групе квалификовали су се за прву рунду нокаут фазе, која је почела четвртфиналом 30. јуна 1999. године.

Критеријуми за изједначен резултат у групиПласман тимова у групној фази одређен је на следећи начин:

Бодови добијени у свим утакмицама у групи (два бода за победу, један за реми, ниједан за пораз), Гол-разлика у свим утакмицама у групи, Број постигнутих голова у свим утакмицама у групи, Поени добијени у утакмицама између дотичних тимова, Разлика голова у утакмицама између дотичних тимова;, Број голова постигнутих у утакмицама између дотичних тимова, Број победа у свим групним мечевима, Извлачење жреба.

Група А

thumb|right|Кристин Лили и Миа Хам из репр. САД|alt=Кристин Лили и Миа Хам из репр. САД. Домаћини и шампионирепрезентација Сједињених Америчких Држава из 1991. били су смештени у Групу А заједно са Данском, која је била непоражена у европским квалификацијама, Нигеријом, шампионом афричког квалификационог такмичења, и Северном Корејом у свом дебију на Светском првенству. Сједињене Државе су победиле Данску резултатом 3 : 0 у уводном мечу, одиграном 19. јуна пред рекордних 78.972 на стадиону Џајантс, уз голове које су постигле Миа Хам, Џули Фоуди и Кристин Лили. Следећег дана на Росе Бовлу, Северна Кореја је изгубила 2 : 1 од Нигерије, примивши голове од Мерси Акиде и Рите Нвадике у другом полувремену.

Група Б

Група Б, која је названа „групом смрти” турнира, укључивала је Немачку вицешампиона из 1995, полуфиналисте Олимпијских игара Бразил, четвртфиналисте Италију 1991. и новопридошлице Мексико. Бразил је отворио групну фазу победом над Мексиком резултатом 7 : 1 на Гиантс стадиону, постигавши последњих шест голова на мечу након што је било изједначено на 1 : 1 у првих десет минута. Нападач Претиња и везиста Сиси постигли су хет-трикове где је први постигнут у надокнади времена, а други у 50. минуту. Катја је постигла погодак из пенала пре полувремена. Италија и Немачка су одиграле нерешено 1 : 1 следећег дана на Роуз боулу. Италија је водила све до 61 минута када је Бетина Вигман изједначила из досуђеног једанаестерца.