Хајнрих Шенкер (; 19. јун 1868 – 14. јануар 1935) је био аустријски музички теоретичар рођен у Галицији чији су списи имали дубок утицај на каснију музичку анализу. Његов приступ, који се сада назива Шенкерова анализа, најпотпуније је објашњен у три тома под насловом Нове музичке теорије и фантазије () која је укључивала Хармонију (1906), Контрапункт (1910; 1922) и Слободну композицију (1935).
Рођен у Вишњивчику, у Галицији, студирао је право на Универзитету у Бечу и музику на данашњем Универзитету за музику и сценске уметности у Бечу, где су његови наставници били Франц Крен, Ернст Лудвиг, Антон Брукнер и Јохан Непомук Фукс. Упркос дипломи права, првенствено се фокусирао на музичку каријеру уз делимичне успехе као композитор, диригент и корепетитор. Од 20. века па надаље, Шенкер је све више усмеравао своје напоре ка теорији музике, развијајући системски приступ за анализу основног мелодијског и хармонског материјала тонске музике. Његове теорије су предложиле присуство фундаменталних структура (Урзац - Ursatz) које се појављују у позадини (Хинтергрунд - Hintergrund) композиција, које је илустровао разним новим специјализованим терминима и методама нотације.
Шенкерови ставови о расним питањима су били под лупом и критикама у 21. веку.
Ране године и образовање Хајнрих Шенкер је рођен у јеврејској породици од оца Јохана Шенкера и мајке Јулије (рођене Мослер). Шенкеров отац је био лекар коме је било дозвољено да се насели у Вишњивчику, селу од само 1.759 становника, према попису из 1869. године.
Шенкер је био пето од шесторо деце: Маркус (наводно умро 1880. у Лембергу); Ребека (наводно умрла 1889. у Градишци); Вилхелм, лекар; Шифр; и Мориц (Мојсије), рођен 31. августа 1874. Federhofer refers to documents preserved in the Oswald Jonas Memorial Collection, University of California, Riverside, Group I, G, box 35. Постоји мало документације о Шенкеровом детињству. Сам Шенкер није рекао ништа о свом средњошколском образовању. Његови музички инстинкти мора да су били откривени у раној младости, јер је отишао у Лемберг (данашњи Лавов) где је учио код Карла Микулија, а затим наставио студије у Бережанију.
Шенкер је добио стипендију да се пресели у Беч. Документи на Универзитету у Бечу показују га на списку на почетку сезоне 1884/85, где је дипломирао право. Поред студија на Универзитету у Бечу, био је уписан на Конзерваторијум друштва љубитеља музике у Бечу ( - данас Универзитет за музику и сценске уметности) од 1887. до 1890. Његови резултати пријемног испита. указују да је у почетку студирао композицију код Франца Крена и клавир код Ернста Лудвига. Други документи указују на то да је Шенкер прве године дипломирао хармонију код Антона Брукнера. Шенкеров отац је умро 1887.A citation to the death record is given in the JRI-Poland database, accessed 18 August 2012. оставивши породицу у беди.
Карл Флеш, такође на Конзерваторијуму, описао је Шенкера као студента „који је изгледао прилично гладан а који је опет био далеко изнад нас осталих ... Био је то Хајнрих Шенкер, који је касније постао веома цењен због својих оригиналних музичких теорија и његове свеобухватне музикологије, практичне и теоријске.“Carl Flesch, The Memoirs of Carl Flesch translated and edited by Hans Keller and C.F. Flesch , p. 26–27.
Шенкерова негативна осећања према Брукнеру откривена су у цитату у његовој Хармонији, у којем је изјавио да „Ако учитељ није у стању да објасни своје ставове..., Студент ... може бити задовољан што не разуме предложену доктрину ... Учитељ складно затвара своје часове; затвара своје часове у контрапункту, завршава их на свој начин; али није учињен ни први корак ка уметности.“Heinrich Schenker, Harmony, edited and annotated by Oswald Jonas, translated by Elisabeth Mann Borgese , pp. 177–178. У фусноти се додаје: „Мој учитељ, композитор високог угледа [Брукнер, очигледно], је у таквим приликама говорио: Прича се господо да је такво правило, но ја наравно, тако не бих написао (у жаргону ).Which, in Austrian dialect, means "Look, gentlemen, this is the rule. Of course, I don't compose that way." Heinrich Schenker, Harmony, ibid, p. 177. In Schenker's Harmonielehre, Stuttgart and Berlin, Cotta, 1906, p. 228, the quotation reads: Segn's, meini Herrn, dos ist die Regl, i schreib' natirli net a so. У првом тому Контрапункта, Шенкер наводи примере из Брукнерових дела као примере лоше конструисаних.Heinrich Schenker, Counterpoint, vol. I (1910), translated by John Rothgeb and Jürgen Thym , pp. 96–99. Schenker nevertheless recognizes that Bruckner "often enough could also write the most beautiful, original, and moving melodies". Шенкер је имао лепо мишљење о Ернсту Лудвигу. Када је видео неке од Шенкерових музичких композиција, Лудвиг их је препоручио пијанисти Јулијусу Епштајну. Лудвиг је слао студенте да уче код Шенкера, и пуно је ценио његова дела Настава Хармоније и Контрапункт.When Ludwig died, Schenker wrote is his diary (14 March 1915): "When my Harmonielehre and Kontrapunkt were published, it was alread too late for him to benefit from the blessing of the truth" (Federhofer, 1985, p. 7). Schenker's Harmony had been published in 1906, the first volume of his Counterpoint in 1910.
Каријера композитора и извођача Након што је дипломирао права на Универзитету у Бечу, Шенкер се у потпуности посветио музици. Његова прва велика прилика дошла је са Максимилијаном Харденом, који је објавио своје најраније списе. Уследиле су публикације у другим часописима. Преживела писма у Шенкеровој архиви сугеришу да током школовања Шенкер није имао никакве приходе и да је преживљавао искључиво од поклона и помоћи својих симпатизера. Ту праксу је наставио и након дипломирања. Шенкер је посветио своје Изуме оп. 5 Ирени Греденер (девојачко презиме Мајерхофер). Након њене смрти (9. августа 1923), он се у свом дневнику присећа да је у њеној кући успео да пронађе себе и оствари свој будући позив. У овом тренутку своје каријере, Шенкер је себе видео пре свега као композитора и покушао је да се додвори ради промоције својих композиција. Неколико писама сведочи о његовим сусретима са Едуардом Хансликом.
До 1900. Шенкер је активно покушавао да промовише своје музичке композиције, о чему сведочи преписка са Игњацом Брулом, Карлом Голдмарком, Еугеном д'Албером и Феручијем Бузонијем. Његов оп. 1 носи посвету Јулијусу Епштајну, оп. 2 посвећена је Феручију Бузонију, оп. 4 је посвећен Еугену д'Алберу. Д'Албер је обећао да ће свирати нека од Шенкерових дела, а Бузони је био посебно одушевљен Фантазијом, оп. 2. Преписка показује да је Шенкер био у контакту са Максом Калбеком. О сличном покровитељству сведочи и посвета на Сиријским играма (без броја опуса), посвећена барону Алфонсу де Ротшилду. На Бузонијево инсистирање, плесове је оркестрирао Арнолд Шенберг, а свирао их је 5. јуна 1903. ансамбл под вођством Бузонија.
Објављивање Шенкеровог Ворубера оп. 7, бр. 3, сведочи о пријатељству између композитора и диригента организације, Карла Лафита. Heinrich Schenker, Vorüber Op. 7, no. 3 in Sammlung von 51 gemischten Chören (a capella), herausgegeben von der Wiener Singakademie, zusammengestellt und zum Teile in Bearbeitung von ihrem artistischen Leiter Carl Lafite , p. 151–54.
У последњој деценији 19. века, Шенкер је био активан и на концертној сцени. Није држао соло концерте, али је учествовао као корепетитор или учесник у камерној музици, повремено стварајући своја дела. Постоје изведбе који показују да је Шенкер пратио виртуоза на француској хорни Луја Саварта у Шенкеровој Серенади за Валдхорн 5. новембра 1893. (у сали бечке берзе) и 5. марта 1894. (у Безендорфер сали). Шенкер је такође био корепетитор певача Јохана Мешарта на турнеји коју је организовао Лудвиг Грунфелд. Ова турнеја је омогућила Шенкеру да одсвира сопствене комаде, односно Фантазију оп. 2 и Алегрето грациозо из оп. 4, бр. 2. Шенкер је такође повремено пратио бас певача Едуарда Гертнера, а Гертнер је извео Шенкерову песму "Мирно море" оп. 6, бр. 3 () и Поздрав цвећу () на концерту у Безендорфер сали () 19. јануара 1895. На Гертнеровом концерту 26. јануара 1900. године, Шенкер и Мориц Виолин су извели премијеру Сиријских игара 1. децембра 1900. Гертнер је, у пратњи Александра фон Землинског, отпевао Шенкерову Успаванку, оп. 3 бр. 2 () и 13. марта 1902. Гертнер је певао Завршетак, оп. 3, бр. 4 (), а 26. јануара 1905. у Безендорфер сали), Гертнер је певао оп. 6, бр. 1 и 2.
Године 1897, Шенкер је отишао на турнеју да би поднео извештаје о учинку са разних места. Био је разочаран великим делом нове музике коју је чуо и документовао је у рецензијама које је написао.
Каријера музиколошког теоретичара Пошто није успео да стекне признање као композитор, диригент и корепетитор, до 1900. је све више померао фокус на проблеме музичке дораде и теорије музике. Према Федерхоферу, композиторска активност за Шенкера није била средство за постизање циља, већ педагошка, пут ка разумевању жеља композитора. Временом је Шенкер увидео како традиционално схватање музике нестаје и сматрао је неопходним да ревидира педагогију музиколошке теорије и уклони касније уређивачке додатке из музичких текстова. Већ у свом чланку из 1895. „Дух музичке технике“ (),Musikalisches Wochenblatt, Jahrgang 26 (1895), p. 245f, 257–259, 273ff, 285, 297, 309, 325. говорио је о фалсификовању савремених музичких издања класичних композитора.
Већ са својом првом публикацијом, „Прилог проучавању орнаментике“, Шенкер је схватио да ће његов теоријски рад бити дуготрајно истраживање. Када је покушао да објави своју Хармонију (први део његове Нове музичке теорије и фантазије) први издавач је то одбио, али се други издавач предомислио након Д'Алберове интервенције, па је анонимно објавио Хармонију са новцем Алфонса де Ротшилда.
Шенкер се надао да ће његова монографија о Бетовеновој 9. симфонији (објављена 1912.) имати разоткривајући ефекат, али је веровао да ће пријем књиге бити помућен због лошег теоријског образовања музичара и музичке публике. Како је наставио да ради на својој Новој музичкој теорији и фантазијама, истраживачки рад и обавезе су нарасли.
Између 1913. и 1921. Шенкер је издао објашњење четири од последњих пет Бетовенових соната. Док је испитивао Бетовенову сонату, оп. 109 Шенкер поменуо како је то дело инспирисано Ернстом Рудорфом и Јозефом Јоакимом. Године 1912, Шенкер је писао Емилу Херцку о „сензационалним новим променама“ које ће уградити у своје ново издање Бетовенове оп. 109, након што је прегледао аутограм, ревидирану Бетовенову копију, оригинално издање и друга каснија издања. Федерхофер приписује Шенкеру заслуге за покретање модерног покрета уртекста који испитује више аутентичних извора.Hans Bischoff had tried to do something similar with the Bach Gesellschaft edition, though without as much lasting influence.
Шенкерова дела су представљала политички изазов за његове издаваче: иако су издавачи градили своју репутацију као промотера савремене музике, могло би бити политички непријатно да се један од њихових аутора (Шенкер) сврста против њихове главне клијентеле.
Почевши од објављивања Тонвила 1921. године, на свим Шенкеровим објављеним делима појављује се латински мото: Semper idem sed non eodem modo („увек исти, али не увек на исти начин“). Вилијам Пастил је предложио да се ово заснива на стиху у Августиновим Исповестима, књига 8, поглавље 3: nam tu semper idem, quia ea quae non-semper nec eodem modo sunt eodem modo semper nosti omnia („За тебе [су] увек иста ствар, јер на исти начин познајеш све оне ствари које нису исте нити на исти начин“).Email posted to SMT-TALK, November 15, 2012, 05:42:21 (access by subscription). Вилијам Хелмке је додао да би то такође могло бити засновано на одломку из Иренејевог Adversus Haereses (Против јереси): sine initio et sine fine, vere et semper idem et eodem modo se habens solus est Deus („Без почетка и без краја, само Бог наставља истински и увек исто и на исти начин“).Email posted to SMT-TALK, November 17, 2012, 07:46:10 (access by subscription).