мини|Аустроугарски војници убијају српске цивиле током Првог светског рата мини|Приказ територије Р. Србије унутар које је ограничена област донекле блиска територији Београдског пашалука са територијалним претензијама одређених нација и група са србофобним плановима или интересима (чије су националне заставе, односно заставе матичних држава приказане на њима). 250x250px|мини|Вешање српских сељака 1915. године Србофобија или антисрбизам, односно антисрпство (такође и србомржња), представља осећање нетрпељивости, непријатељства или мржње према Србима, Србији, Републици Српској, српској историји, српском језику, српској култури и свему што је повезано са Србима.
Посебан облик србофобије или антисрбизма представља антисрбијанство као осећање непријатељства или мржње према Србији или Републици Српској.
Врхунац србофобије десио се средином 20. века када је у геноциду над Србима у Другом свјетском рату од стране нацистичке Немачке, Бугарске, Хортијеве Мађарске, Албаније и Независне Државе Хрватске страдало више од милион Срба.
Идеолошка основа савременог антисрбизма почива на доктринарном антиславизму који је добио коначне облике у радовима Адолфа Хитлера и других теоретичара немачког нацизма. Агресивни антиславизам немачких нациста имао је изразито расистичка обележја и био је првенствено усмерен против државотворних словенских народа, односно против Пољака, Чеха, Руса и Срба.
Различити су и врло сложени разлози за појаву антисрпства. Мржња одређених народа према Србима је кулминирала у више наврата.
Први пут је то било током османске власти над српским земљама, крајем 18. и почетком 19. века у време распада Османског царства и покушаја српског народа да се ослободе вековног турског ропства и терора који је у то време чињен над становништвом. У сличном временском периоду, на српски народ у Македонији вршени су свирепи злочини од стране Бугарске егзархије, односно грчких фанариота у циљу брисања српских трагова и српске Цркве са тих простора.
Други пут се ескалација антисрпства десила након анексије Босне и Херцеговине и напада Аустроугарске на Краљевину Србију 1914. године, чиме је започео Први светски рат у коме је убијено више од 720.000 Срба, што је чинило 28% тадашњег српског становништва. Војници су погинули у биткама и Албанској голготи. Цивили су страдали у логорима и масовним покољима.
Трећи и најкрвавији пут се догодило током Другог светског рата, када је, по званичним подацима, на различите начине страдало преко милион Срба. Највише од усташког ножа у логорима широм НДХ. Најпознатији логор је Јасеновац у којем је према неким изворима страдало преко 700.000 Срба који су мучени и убијани на најразличитије зверске начине. Познати су били и први логори за децу у Европи - Логор Јастребарско, Логор Сајмиште и Дечји логор у Сиску. Ови злочини заташкани су за време Титовог режима у СФРЈ. Поред тога, у окупираној Србији важило је правило "50 за једног" и "100 за једног" успостављено од стране Нацистичке Немачке, што је значило да се за једног рањеног немачког војника стрељало 50 Срба цивила, а за једног убијеног немачког војника 100 српских цивила.
Глобални излив антисрпства десио се током ратова за отцепљење бивших републике СФР Југославије у периоду од 1991-1996, као и покушаја стварања независне државе на територији Косова и Метохије уз подршку НАТО снага 1999. године. Током ових ратних дејстава вршени су небројени злочини над српским становништвом и вођена интензивна антисрпска пропаганда од стране већине новоформираних држава на тлу бивше Југославије, као и њихових савезника пре свега НАТО алијансе. Посебно је запамћена антисрпска пропаганда током НАТО агресије на СР Југославију 1999. године.
Најновији пример антисрпства био је доскорашњи владајући режим ДПС-а у Црној Гори, на челу са Милом Ђукановићем. Активном дугогодишњом пропагандом, бивши владајући режим, имао је за циљ угњетавање Срба у Црној Гори и убијање српства међу становницима те земље. То је рађено штампањем уџбеника на латиници, увођењем црногорске граматике, спорним пописима становништва, немогућности запошљења на одређена радна места због српског изјашњавања појединца и друго. Најпознатији већи примери србофобне политике бившег режима су отцепљење Црне Горе, контраверзна одлука о признавању Републике Косово, и најскорији покушај успостављања Црногорске православне цркве уз помоћ спорног Закона о слободи вероисповести. Тај закон је био окидач за масовне протестне литије које су се месецима одржавале на подручју Црне Горе, а касније и Србије и Републике Српске. Изборима у 2020, србофобни режим ДПС је смењен победом коалиције За будућност Црне Горе под вођством Здравка Кривокапића.
Историја мини|Аустроугарска карикатура из периода пред Први свјетски рат, која приказује руку која смрскава Србина. Текст карикатуре гласи „Србија мора умрети“. Србија се у неким историјским документима, попут византијских и сл, писала као Сервија (), а име Срби латинизовано Сервс (), изводећи име српског народа и његове државе од латинске речи сервијус () што значи „слуга“. Тиме се хтело српском народу приписати ропски карактер, као народа недостојног да живи у слободи већ предодређеног да над њим владају странци.
У својим екстремнијим облицима србофобија се исказује кроз акте који за циљ имају уклањање Срба из неке заједнице. То може укључивати бојкот појединаца, предузећа и институција, односно отпуштање и спречавање запошљавања лица српске националности из државне управе, школства или медија. У још екстремнијим случајевима србофобија се исказује кроз претње, саботаже, физичке нападе, узнемиравање, присилно расељавање а на крају ескалира иу систематско етничко чишћење, односно геноцид.
Постоје настојања да се име „Срби“ изведе из неких речи које би омаловажавале име народа, а тиме и сам народ.
Сам израз србофобија је релативно нов, а почео је шире да се употребљава у другој половини 19. века, када је антисрпска кампања бугарских егзархиста попримила обележја отворене србофобије.Гласник СУД, 52 (1883), стр. 278. Почетком 20. века, исти израз је користио и хрватски писац Антун Густав МатошSerbophobia како би описао широко распрострањене ставове у јавном животу тадашње Аустроугарске. Међутим, феномени који би се назвали србофобијом су постојали и раније, односно датирају од 19. века, односно од времена када су се Срби почели формирати у народ у модерном смислу. Србофобија се тада почела одвајати од ранијих, ширих облика дискриминације / нетолеранције — према хришћанима (карактеристичним за Османско царство), православцима (карактеристичним за Хабзбуршко царство), славофобије, односно разних регионалних и племенских ривалитета.
Александар Фјодорович Гиљфердинг, у својој књизи „О сродству славенских језика са санскритским“ (Сп. 1853), име Србин производи од санскритске речи „-{savara}-“, којом се означава „ниски“, „подли“, „рђави“, „неваљали“, „грешни“, „црни“ човек.Према књизи Милоша С. Милојевића: „Одломци историје Срба“
Србофобију књижевник Добрица Ћосић објашњава:
Србофобију у 19. веку је потицала недовршеност обнављања српске државе, односно иредентистички карактер српског национализма који је доводио до сукоба са супарничким националистичким и иредентистичке пројектима код суседних народа (Мађари, Бугари, Албанци, Хрвати, Бошњаци) код којих се јављају разни облици србофобије. Као један од примера из тог периода се наводе списи хрватског националистичког вође Анте Старчевића у којима се за Србе користе животињски изрази.
Србофобија је од регионалног постала глобални феномен са мајским превратом 1903. године који је широм Европе створио утисак о Србима као „дивљацима“. У ширењу таквог утиска се истакла Аустроугарска која је развила пропагандну активност, сматрајући како независна српска држава представља трајну опасност по њен територијални интегритет. Циљ је био уверити сопствену и светску јавност како се Срби могу „довести у ред“ једино под влашћу „нормалне европске“ државе, односно Аустроугарске. Том утиску је године 1914. накратко помогао и сарајевски атентат, али и новински извештаји о ратним злочинима у Балканским ратовима. За време рата су Срби били изложени дискриминацији, затварању и погубљењима од стране аустроугарских власти.
thumb|right|Циничним тоном написана умрлица српској ћирилици коју је објавила Аустроугарска по окупирању Београда
Борба Србије на страни победничке Антанте у Првом светском рату је на дуже време утишала србофобију на међународном плану, као што је институционална србофобија привремено нестала на подручјима новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, доминација Срба у власти нове државе, као и затирање хрватског и других националних идентитета је изазвало реакцију у облику скривене србофобије. Она ће своје најекстремније облике добити у атентату на краља Александра Карађорђевића и касније у Другом светском рату када су Срби били изложени дотада незапамћеним злостављањима, прогонима, масовним убиствима, а у томе се највише истакла НДХ Анте Павелића где је геноцид Срба био део званичне државне политике.
Током постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и власти Савеза комуниста Југославије Јосипа Броза, кроз званичну политику братства и јединства прикрива се и настоји сузбити исказивање србофобије. Она се, пак, почиње јављати крајем 1980-их као реакција на антибирократску револуцију да би поновно ескалирала кроз етничко чишћење у југословенским ратовима 1990-им. У истом периоду је карактеристично да је захваљујући светским масовним медијима и њиховом наглашавању српских ратних злочина србофобија опет постала глобални феномен, односно одражава се кроз негативне стереотипе који су се, поготово на западу, одржали дан-данас .
Србофобија је знатно нарасла током периода југословенских ратова 1990-их. Томе су допринели како српски ратна пропаганда, која је изазивала страх и мржњу код других југословенских народа, тако и муслиманска и хрватска ратна пропаганда где су Срби оптуживани за ратне злочине.
Србофобија у Србији
Представници амбасаде Хрватске у Србији су учествовали у хуманитарном турниру у малом фудбалу на Ади Циганлији, 15. септембра 2018. године. Том приликом су носили дресове црне боје који асоцирају на фашизам (црнокошуљаше), а на дресовима је писало Земун. У Хрватској, једна од шовинистичких антисрпских парола је и: Хрватска до Земуна, јер је Земун био у саставу Независне државе Хрватске.
Косово и Метохија мини|Карикатура из 1913. године представља Албанију која се брани од комшијских земаља. Црна Гора је представљена као мајмун, Грчка као тигар, а Србија као змија. Текст на албанском: "Бежите од мене, звери које пијете крв!"