Терманција (жена цара Хонорија)

Eмилиа Матерна Термантиа (умрла 415) је била друга царица супруга цара Хонорија, западноримског цара .

Породица Била је ћерка Стилихона, магистер милитум Западног римског царства, и Серене . Термантија је била сестра Евхерија и Марије . „Де Консулату Стилихонис“ од Клаудијана извештава да је њен неименовани деда по оцу био коњички официр под царем Валенсом, императором Источног римског царства . Орозије појашњава да је њен деда по оцу био романизовани Вандал . Prosopography of the Later Roman Empire, vol. 1 Фрагментарна хроника Јована Антиохијског, монаха из 7. века који се условно поистовећује са Јованом од Седре, сиријски православни патријарх Антиохије од 641. до 648. Catholic Encyclopedia, "John of Antioch" назива деду Скитом, вероватно следећи касноантичку праксу да назива све људе који насељавају Понтско-каспијске степе као „Скити“, без обзира на њихов језик. Јероним назива Стилихона полу-варварином, што се тумачи као да је Маријина неименована баба по оцу била Римљанка .

Клаудијанова песма „У славу Серене“ и Зосимова „Хисториа Нова“ појашњавају да је Маријин деда по мајци био старији Хонорије, брат цара Теодосија I. Claudian, "In Praise of Serena", Loeb Classical Library, edition 1922 Zosimus, Historia Nova, Book five, 1814 translation by Green and Chaplin Обојица су били синови грофа Теодосија и старије Термантијe, како је разјашњено у „Хисториа Романа“ Павла Ђакона . Генеалози сматрају да је вероватно да је Марија добила име по њиховој баки по мајци, условно дајући тој баки име „Марија“.

Царица Њена сестра Марија је умрла нешто раније, а Термантија је постала друга Хоноријева жена 408. Prosopography of the Later Roman Empire, vol. 2 О њеном браку је извештавао Зосим . Зосим извештава да су и цар Хонорије и Серена тражили овај брак, док је Стилихон „изгледао да не одобрава ту везу“. Зосима сматра да су обе сестре умрле као девице. Zosimus, Historia Nova, Book five, 1814 translation by Green and Chaplin

Мир са краљем Алариком I Међутим, венчање би се показало краткотрајним. Стилихон је предложио савез са краљем Алариком I, краљем Визигота како би наметнуо Хоноријеве претензије на преторијанску префектуру Илирик . Отприлике у време удаје његове ћерке, „Стилихон је био обавештен да је Аларих напустио Епир и, прошавши кроз дефиле који чине пролаз из Паноније у Венецију, разапео свој логор у граду званом Емо, који се налази између Горње Паноније и Норика ... Аларих је изашао из Емоа и прешао реку Аквилис, прешао преко Апенинских планина и ушао у Норик. Апенинске планине се налазе на граници Паноније и чине пут у Норик веома узак, па би, ако би пролаз чувао мали број, велика сила имала је великих потешкоћа да га пређе. Без обзира на ову потешкоћу, Аларих је напредовао у Норик, и одатле послао гласнике код Стилихона, да затражи суму новца не само за његов боравак у Епиру, за који је рекао да је направљен на наговор Стилихона, већ и да плати свој путовање у Норик и Италију . Али Стилихон је, иако је примио посланство, оставио оне који су га донели у Равени, а сам се упутио у Рим, са намером да се посаветује са царем и сенатом о овом питању. Zosimus, Historia Nova, Book five, 1814 translation by Green and Chaplin

„Када се сенат окупио у царској палати и одлучивао да ли да објави рат, већина њих је била спремна за рат. Стилихон и неколико других који су му се повиновали само из страха, били су супротног мишљења и гласали су за мир са Алариком. Када су они који су више волели рат тражили од Стилихона његов разлог за тражење мира, а не рата, и због тога је, на срамоту римског имена, био вољан да га купи новцем, он је одговорио: „Аларик је наставио оволико времена у Епиру да се са мном придружи против цара истока, и одвојивши Илире од те власти, дода их Хоноријевим поданицима“. То би, рекао је, било извршено и пре овог периода да у међувремену нису стигла писма од цара Хонорија, која су одложила поход на исток, у ишчекивању којег је краљ Аларих I провео толико времена у тој земљи. Када је Стилихон изговорио ове речи, изнео је посланицу од цара и рекао да је Серена повод свима, желећи да сачува нераскидиво пријатељство између два цара. Сенат је, дакле, замишљајући да Стилихон не говори ништа осим онога што је разумно, одредио да Аларик добије три хиљаде фунти сребра ради одржавања мира, иако је већина њих дала своје гласове више у страху од Стилихона него због сопственог расуђивања или склоности . Из тог разлога, Лампадије, особа узвишеног рода и ранга, изговоривши ову латинску реченицу, „Нон ест иста пак, сед пацтио сервитутис“ („Ово није мир, већ веза ропства“), био је приморан, чим је сенат распуштен, да улети у суседну цркву, која припада хришћанима, из страха да ће бити кажњен за слободу којом се изразио.“ Zosimus, Historia Nova, Book five, 1814 translation by Green and Chaplin

„Стилихон, пошто је на овај начин склопио мир са Алариком, веома се озбиљно припремио за његово путовање, како би своје планове спровео у дело. Цар је изјавио, да ће и он кренути из Рима у Равену, да погледа и охрабри војску, посебно пошто је тако моћан непријатељ стигао у Италију. Ипак, он то није рекао из сопствене склоности, већ га је на то подстакнула Серена. Јер она је желела да живи у сигурнијем граду, да, ако Аларик прекрши уговор и нападне Рим, не би заробио цара. Она је била ревноснија за његову безбедност, јер је њена безбедност зависила од његове. Стилихон је, међутим, био веома несклон царевом путовању у Равену, смислио је многе препреке да га спречи. Како цар, упркос томе, није хтео да мења своје намере, али је ипак био одлучан на свом путу, Сарус, варварин и капетан чете варвара у Равени, подигао је побуну пред градом на подстицај Стилихона. Његов план заправо није био да доведе ствари у забуну, већ да одврати цара од доласка у Равену. Али пошто је цар истрајавао у својој одлуци, Јустинијан, одличан адвокат у Риму, кога је Стилихон изабрао за свог помоћника и саветника, због проницљивости свог расуђивања, створио је скоро претпоставку о нацрту због којег је цар направио то путовање, и да су војници у Тицинуму, који су били незадовољни Стилихоном, када је цар стигао тамо, довели би га у околности велике опасности. Стога га је непрестано саветовао да одвраћа цара од својих садашњих намера. Али када је Јустинијан открио да цар неће послушати савет Стилихона, оставио га је, да не би због познанства са Стилихоном учествовао у његовим несрећама.“ Zosimus, Historia Nova, Book five, 1814 translation by Green and Chaplin

Смрт цара Аркадија „Пре овог тренутка у Риму је кружио извештај да је цар Аркадије мртав, што је потврђено после Аркадијевог одласка у Равену. Пошто је Стилихон био у Равени док је цар био у граду Емилији, званом Бононија, удаљеном око седамдесет миља, цар је послао по њега да укори војнике, који су се успут побунили. Стилихон је, дакле, сакупио побуњене трупе, обавестио их да му је цар заповедио да их исправи због њихове непослушности и да их казни десетком или погуби сваког десетог човека. На то су били толико запрепаштени, да су бризнули у плач, и желећи да се сажали на њих, натераше га да им обећа помиловање од цара. Пошто је цар извршио оно што је Стилихон обећао, они су се посветили јавним пословима.“ Zosimus, Historia Nova, Book five, 1814 translation by Green and Chaplin

„Јер Стилихон је желео да крене на исток да преузме управљање пословима цара Теодосија II, Аркадијевог сина, који је био веома млад и којем је недостајао старатељ. И сам цар Хонорије је такође био склон да предузме исто путовање, са намером да обезбеди власт тог цара. Али Стилихон, који је био незадовољан због тога, и изложивши пред цара калкулацију огромне суме новца која би била потребна да покрије трошкове таквог похода, одвратио га је од подухвата. Такође му је предочио да Константинова побуна неће дозволити да иде тако далеко, јер би остали незаштићени Италија и сам Рим, пошто је тај узурпатор прегазио целу Галију, а затим боравио у Арлу . Штавише, иако је оно што је истакао било довољно да заслужи пажњу и присуство цара, краљ Аларих I се такође приближавао са огромном силом Варвара, који је, будући да је варварин и без вере, требало да нађе Италију лишену сваке помоћи., сигурно би га напао. Он је, дакле, сматрао најбољом политиком и најповољнијом за јавну корист, да краљ Аларих I предузме експедицију против побуњеног Константина заједно са делом својих варвара и неким римским легијама са својим официрима, који треба да учествују у рату. Стилихон је додао да ће он сам кренути на исток, ако цар то буде желео, и да ће му дати упутства како да тамо поступа.“ Zosimus, Historia Nova, Book five, 1814 translation by Green and Chaplin

„Император, обманут овим лажним Стилихоновим приказима, даде му писма и источном цару и Алариху, и оде из Бононије. Али Стилихон је остао тамо, и није отишао на исток, нити је урадио било шта друго што је било замишљено. Није чак послао ниједног од војника, који су били у Тицинуму, у Равену или било које друго место, да не би узгред срели цара и подстакли га да учини било шта на штету себе.” Zosimus, Historia Nova, Book five, 1814 translation by Green and Chaplin

Олимпијска завера „Стилихон, који је био у оваквим околностима, иако није био свестан било какве зле намере ни против цара ни против војника, Олимпије, родом из околине Еуксинског мора, и официр дворске страже, сакривао је под маском хришћанске вере најгнусније намере у његовом срцу. Будући да је навикао, због своје погођене скромности и благог држања, да често разговара са царем, употребио је много огорчених израза против Стилихона и изјавио је да жели да крене на исток, само да би стекао прилику да уклонии младог Теодосија и да преда царство у руке свог сина Евхерија. Ова запажања изнео је цару док су путовали, имајући тада добру прилику да то учини.“ Zosimus, Historia Nova, Book five, 1814 translation by Green and Chaplin

„А када је цар био у Тицину, Олимпије је, навикавши се да посећује болесне војнике, што је било ремек дело његовог лицемерја, распршио међу њима, такође, сличне инсинуације. Када је цар био у Тицинуму четири дана, а сви војници сазвани у двор, цар се појави пред њима да их подстакне на рат против побуњеника Константина. Откривши да нико од њих није био дирнут ни на шта у односу на Стилихона, примећено је да Олимпијо климне војницима, као да их подсећа на оно што им је рекао насамо. На то су се готово до лудила узбудили и убили Лименија, који је био префект двора у народима иза Алпа, а са њим и Хариобауда, команданта легија у тим крајевима. Јер ова двојица су случајно побегли из руку узурпатора и дошли су код цара у Тицин. Поред ове двојице погинули су Винцентије и Салвије, први, заповедник коњице, а други од дворске гарде. Како се метеж повећавао, цар се повукао у палату, а неки од магистрата су побегли. Војници су се затим разишли по граду, побили што више магистрата до којих су могли доћи, истргнувши их из кућа у које су побегли, и опљачкали цео град. Узбуна је била толико силовита да је цар, сматрајући да је неред нелечив, обукао кратку мантију, и без своје дугачке хаљине или дијадеме, излазио усред града, имао је великих потешкоћа да смири и обузда њихов бес. Јер они магистрати који су одведени и после бекства су убијени. Међу њима су били Неморије, заповедник дворских чета, Петроније, благајник и управник цареве приватне имовине, и Салвије, чија је дужност била да у свакој прилици проглашава царске намере, а тај је официр носио титулу квестора од Константиновог времена. Нити је овај могао избећи смрт, иако је пригрлио царева колена. Неред је трајао до касно у ноћ, а цар се плашећи да се не изврши насиље и над његовом личношћу, због чега се повукао. Тада су случајно пронашли Лонгинијана, префекта италијанског суда, кога су убили. Све ове магистрате побили су разбеснели војници. Такође је изгинуо толики број промискуитетних особа колико се не може рачунати.“ Zosimus, Historia Nova, Book five, 1814 translation by Green and Chaplin