М () је немачки трилер филм из 1931. године, у режији Фрица Ланга са Петером Лореом у главној улози Ханса Бекерта, серијског убице деце. Као рани пример процедуралне драме, филм се усредсређује на потеру за Лореовим ликом, коју спроводе и полиција и криминално подземље.Monsters of Weimar pp. 296–98

Сценарио за филм написали су Ланг и његова супруга Теа фон Харбоу и био је то први звучни филм овог режисера. Филм садржи многе биоскопске иновације, укључујући употребу дугих, флуидних снимака за праћење и музички лајтмотив у облику композиције „In the Hall of the Mountain King” коју је звиждао Лорреов лик. Овај филм, који се сада сматра безвременским класиком, Ланг је сматрао својим магнум опусом.Reader Archive-Extract: 1997/970808/M Нашироко се сматра једним од најбољих филмова свих времена и неизоставним утицајем на модерну криминалистичку и трилер фикцију.

Радња

У Берлину,Иако се локација никада не помиње у филму, дијалект који користе ликови карактеристичан је за становнике Берлина, а мапа полицијског инспектора са ознаком „Берлин” и наређење полицајца да одведу осумњичене у „Алекс”, централни штаб берлинске полиције на Александерплацу, разјашњавају место. група деце игра „еци-пеци-пец” игру у дворишту стамбене зграде, али уместо стандардних речи користе текст о убици деце. Једна жена поставља сто за ручак, чекајући ћерку да дође из школе. Потернице свуда упозоравају на серијског убицу који плени децу, док узнемирени родитељи чекају испред школе.

Мала Елси Бекман напушта школу, играјући се са лоптом на путу кући. Прилази јој Ханс Бекерт, који звижди композицију „In the Hall of the Mountain King” Едварда Грига. Нуди јој да јој купи балон од слепог уличног продавца, те шета и разговара са њом. Елсино место за столом за вечеру остаје празно, њена лопта се откотрља преко траве, а њен балон се губи у телефонским жицама изнад изнад улице.

Након Елсиног нестанка, у јавности расте узнемиреност. Бекерт шаље анонимно писмо новинама, преузимајући заслуге за убиства деце и обећава да ће починити друга; полиција извлачи трагове из писма, користећи нове технике узимања отисака прстију и анализе рукописа. Под све већим притиском пруске владе, полиција ради даноноћно. Инспектор Карл Лохман, шеф одељења за убиства, наређује својим људима да интензивирају потрагу и да провере евиденцију недавно пуштених психијатријских пацијената, фокусирајући се на оне који имају историју насиља над децом. Они организују честе рације да испитају познате криминалце, ометајући организовани криминал толико јако да Дер Шранкер (; обијач сефова) позива криминалне шефове из берлинског подземља на конференцију. Они одлучују да организују сопствену потеру, користећи просјаке да посматрају децу. У међувремену, полиција претражује Бекертове изнајмљене собе, проналази доказе да је тамо написао писмо и чека да га ухапси.Monsters of Weimar p. 297

Бекерт види младу девојчицу у одразу излога и почиње да је прати, али се зауставља када она сретне своју мајку. Наилази на другу девојчицу и спријатељи се са њом, али слепи продавац препознаје његово звиждање. Продавац каже једном од својих пријатеља, који прати Бекерта и види га у радњи са девојчицом. Док њих двоје излазе на улицу, човек кредом уписује велико „М” (за Mörder, „убица” на немачком) на свом длану, претвара се да се саплео и налеће на Бекерта, обележавајући задњи део његовог шињела да би остали просјаци могли лако да га прате. Девојчица примећује креду и нуди му да је очисти, али пре него што она заврши, Бекерт схвата да га посматрају и бежи са лица места, напуштајући девојчицу.

Покушавајући да избегне надзор просјака, Бекерт се крије у великој пословној згради непосредно пре него што радници оду увече. Просјаци зову Дер Шранкера, који долази у зграду са тимом других криминалаца. Они хватају и муче једног од чувара ради информација и, након што су ухватили другу двојицу, претражују зграду и хватају Бекерта на тавану. Када један од чувара активира тихи аларм, криминалци за длаку побегну са својим затвореником пре доласка полиције. Франц, један од криминалаца, остављен је у конфузији и ухваћен од стране полиције. Лажним тврдњом да је један од чувара убијен током провале, Лохман превари Франца да призна да је банда упала у зграду само да би пронашла Бекерта и открива где ће бити одведен.

Криминалци одвлаче Бекерта у напуштену дестилерију да се суочи са квазисудом. Затиче велику, тиху гомилу која га чека. Бекерту је дат „адвокат”, који храбро аргументује у одбрану оптуженог, али не успева да придобије било какве симпатије импровизоване „пороте”. Бекерт држи страствени монолог, говорећи да не може да контролише своје убиствене пориве, док остали присутни криминалци по свом избору крше закон, те даље поставља питање зашто они као криминалци верују да имају право да му суде:

Какво право имате да говорите? Криминалци! Можда сте чак и поносни на себе! Поносни што сте у стању да обијате сефове, или да се попнете у зграде или варате на картама. Од свега тога би, чини ми се, исто тако лако могли да одустанете, да научите нешто корисно, или да имате послове, да нисте тако лење свиње. Ја не могу да помогнем себи! Немам контролу над овим злом што је у мени — ватром, гласовима, муком!Monsters of Weimar p. 298

Бекерт моли да буде предат полицији, питајући: „Ко зна како је бити ја?” Његов „адвокат” истиче да је Дер Шранкер, председавајући поступка, тражен по три тачке оптужнице за убиство из нехата и да је неправедно погубити лудог човека. Баш када се разјарена руља спрема да убије Бекерта, полиција стиже да ухапси и њега и криминалце.

Док се судско веће спрема да донесе пресуду на стварном суђењу Бекерту, мајке три његове жртве плачу. Елсина мајка каже да „ниједна реченица неће вратити мртву децу” и да „треба будније пазити на децу”. Екран постаје црн док она додаје: „Сви ви”.

Улоге

| Петер Лоре || Ханс Бекет |- | Ото Вернике || инспектор Карл Лохман |- | Густаф Гриндгенс || Дер Шранкер |- | Елен Видман || мајка Бекман |- | Инге Ландгут || Елси Бекман |- | Теодор Лос || инспектор Гробер |- | Фридрих Гнас || Франц |- | Фриц Одемар || Фалшпилер (преварант) |- | Паул Кемп || Ташендип (џепарош) |- | Тео Линген || Бауернфангер

Продукција Ланг је 1930. дао оглас у новинама у којем је навео да ће његов следећи филм бити Mörder unter uns (Убица међу нама) и да ће бити реч о убици деце. Одмах је почео да добија претећа писма поштом, а такође му је ускраћен простор за снимање филма у студију -{Staaken}-. Када се Ланг суочио са шефом студија како би сазнао зашто му је забрањен приступ, шеф студија је обавестио Ланга да је он члан нацистичке партије и да странка сумња да филм жели да прикаже нацисте. Ова претпоставка је у потпуности заснована на оригиналном наслову филма и нацистичка партија је попустила када јој је испричана радња филма.

Филм је на крају снимљен за шест недеља у студију -{Staaken Zeppelinhalle}-, недалеко од Берлина. Ланг је снимио филм за -{Nero-Film}-, а не за -{UFA}- или сопствену продукцијску кућу. Продуцирао га је шеф Nero студија Симор Небензал који је касније продуцирао Лангов Тестамент др Мабуса. Други наслови су дати филму пре него што је „М” изабран; Eine Stadt sucht einen Mörder (Град тражи убицу) и Dein Mörder sieht Dich an (Твој убица те гледа). Док је истраживао за филм, Ланг је провео осам дана у менталној установи у Немачкој и упознао неколико убица деце, укључујући Петера Киртена. Користио је неколико правих криминалаца као статисте у филму, а 25 чланова глумачке екипе је ухапшено током снимања филма. Петер Лоре је добио главну улогу Ханса Бекерта, а глумио је у филму током дана, док се ноћу појављивао на сцени у Квадратури круга Валентина Катајева.

Ланг није директно приказао никаква дела насиља или смрти деце у филму, а касније је изјавио да је само сугерисањем насиља приморао „сваког појединачног члана публике да створи језиве детаље убиства у складу са својом личном маштом”.

thumb|Петер Лоре као Ханс Бекерт, гледа у излог. Фриц Ланг користи стакло и рефлексије кроз филм у експресивне сврхе.

Разни критичари и рецензенти кажу да је М заснован на серијском убици Петеру Киртену — „Вампиру из Диселдорфа” — чији су се злочини догодили 1920-их. Ланг је негирао да је преузео догађаје из овог случаја, а у интервјуу 1963. са филмским историчарем Гером Гандертом је рекао: „У време када сам одлучио да развијем тему филма, било је много серијских убица које су терорисале Немачку—Харман, Гросман, Киртен, Денке, [...]”."Fritz Lang on M: An Interview", in Fritz Lang: M – Protokoll, Marion von Schröder Verlag, Hamburg 1963, reprinted in the Criterion Collection booklet.Monsters of Weimar p. 293 Инспектор Карл Лохман је заснован на тада чувеном Ернсту Генату, директору берлинске криминалистичке полиције.Kempe, Frank: “Buddha vom Alexanderplatz“, Deutschlandfunk Kultur, 21 August 2014 (in German).

Лангов приказ берлинског подземља у филму инспирисан је стварним криминалним организацијама (Ringvereine), које су у немачком подземљу играле улогу аналогну мафији у италијанском подземљу. Филмски приказ подземља организованог попут компанија са управним одбором којим је доминирао харизматични главни криминалац био је заснован на стварности. Исто тако, њихова пракса приказана у филму пружања финансијске подршке породицама затворених чланова такође је била заснована на стварности. Провала у пословну зграду приказану у филму инспирисана је стварним провалом у Дисконто банку у Берлину из 1929. године од стране банде браће Сас, иако је за разлику од филма циљ била крађа, а не да се ухвати серијски убица. Ringvereine, које су званично биле рвачке асоцијације које су постојале ради физичког побољшања немачких мушкараца, увек су настојале да промовишу веома „респектабилну”, готово слику средње класе о себи.Schulte-Bockholt p. 23 Попут мафије, они су се парадоксално приказивали као чувари друштвених вредности, који подржавају одређени друштвени поредак. Они су покушавали да се прикажу као „професионалци” чији злочини нису наудили обичним људима.Kaes, Dimendberg, Jay p. 719 Иако је било познато да су Ringvereine гангстери, њихова хијерархијска структура и строга дисциплина довели су до одређеног народног дивљења према њима као снази друштвеног поретка за разлику од психопатских серијских убица који су убијали насумичне странце из разлога који су се често чинили недокучивим, изазивајући широко распрострањени страх. У чланку првобитно објављеном у новинама Die Filmwoche, Ланг је написао да је место злочина у Немачкој било „тако убедљив биоскопски материјал да сам живео у сталном страху да ће неко други искористити ову идеју пре мене”.