Страдање Јованке Орлеанке () је француски неми историјски филм из 1928. године, заснован на запису са суђења Јованки Орлеанки. Филм је режирао Карл Теодор Драјер, а Рене Жана Фалконети тумачу улогу Јованке. Надалеко је цењен као достигнуће кинематографије,The Criterion Collection: Passion of Joan of Arc, The – Synopsis by Anonymous. Retrieved 22 March 2007. посебно због своје продукције, Драјерове режије и Фалконетине глуме, која се често наводи као једна од најбољих у историји кинематографије. Филм резимира време када је Јованка Орлеанка била заточеница Енглеске,DVD commentary by Casper Tybjerg, Associate Professor of Film Studies at the Department of Media, Cognition and Communication at the University of Copenhagen. осликавајући њено суђење и погубљење.
Студио -{Société Générale des Films}- је позвао данског редитеља Драјера да сними филм у Француској и одабрао је да сними филм о Јованки Орлеанки због њене обновљене популарности у Француској. Драјер је провео више од годину дана истражујући Јованку Орлеанку и записе са њеног суђења пре него што је написао сценарио. Драјер је позоришној глумици Фалконетијевој дао насловну улогу, што је била њена једина главна филмска улога. Фалконетина глума и посвећеност улози током снимања постали су легендарни међу филмским круговима.
Филм је снимљен на једном огромном бетонском сету по узору на средњовековну архитектуру како би се реалистично приказао затвор у Руану. Филм је познат по кинематографији и коришћењу крупних планова. Драјер није дозволио глумцима да се шминкају и користио је дизајн осветљења који је учинио да они изгледају гротескније. Пре објављивања, филм је изазвао контроверзу због скептицизма француских националиста о томе да ли Данац може да режира филм о једној од најцењенијих историјских икона Француске. Драјерова коначна верзија филма је скраћена због притиска париског надбискупа и владиних цензора. Током наредних деценија је објављиван у различитим ремонтованим верзијама које су покушавале да обнове Драјерову завршну верзију. Године 1981. оригинална верзија филма је откривена у једној менталној установи недалеко од Осла, након чега је поново објављена.https://s3.amazonaws.com/criterion-production/janus_promo_packages/92-/PressNotes_PassionofJoan_r4_web_original.pdf
Упркос примедбама и цензури клерикалних и владиних власти, филм је постигао велики успех код критичара када је први пут објављен, а данас се сматра једним од најбољих филмова икада снимљених. Хвалили су га и референцирали многи филмски редитељи и музичари. Године 1958. филм је смештен на 4. место престижне листе Брисел 12 на Светској изложби.
Радња Након што је предводила Французе у бројним биткама против Енглеза током Стогодишњег рата, Јованка Орлеанка је заробљена код Компјења и на крају доведена у Руан да јој се суди за јерес од стране француских свештеника лојалних Енглезима.
Дана 30. маја 1431. године, Јованку испитује француски свештенички суд. Судије, које су на страни бургундско-енглеске коалиције и против краља Француске, покушавају да је натерају да каже нешто што ће дискредитовати њену тврдњу или пољуљати њено уверење да јој је од Бога дата мисија да отера Енглезе из Француске, али она остаје непоколебљива. Један или двојица од њих, верујући да је она заиста светица, подржавају је. Власти тада прибегавају обмани. Један свештеник чита лажно писмо у затвору неписменој Јованки, наводно од француског краља Шарла VII, у којем јој говори да верује у носиоца. Када и то не успе, Јованка је одведена да погледа одају за мучење, али је тај призор, иако се онесвести, не застрашује.
Када јој прете спаљивање на ломачи, Јованка се коначно сломи и дозвољава свештенику да јој води руку у потписивању исповести. Међутим, судија је тада осуђује на доживотни затвор. Након што јој тамничар обрије главу, она схвата да је била неверна Богу. Она захтева да се судије врате и повлачи своје признање.
Како све више и више људи око ње почиње да препознаје њену праву веру и позив, дозвољена јој је последња миса причешћа. Затим је обучена у костријет и одведена на место погубљења. Она помаже џелату да је веже. Гомила се окупља и ватра се пали. Док се пламен диже, жене плачу, а један мушкарац виче: „Спалили сте светицу”. Трупе се спремају за побуну. Док пламен гута Јованку, војници и руља се сукобљавају и људи гину. Титлови кажу да пламен штити њену душу док се уздиже на небо.. Bloomington & London: Indiana University Press.
Улоге
| Рене Жана Фалконети || Јованка Орлеанка |- | Ежен Силвен || епископ Пјер Кошон |- | Андре Берли || Жан д'Естивет |- | Морис Шуц || Никола Лојселер |- | Антонен Арто || Жан Масје |- | Жилбер Дало || Жан Леметр |- | Жан д'Ид || Никола де Упвил |- | Луј Равет || Жан Бопер |- | Камил Барду || лорд Ворвик
Продукција Позадина и сценарио Након успеха филма Господар куће у Данској, студио -{Société Gėnėrale des Films}- је позвао Драјера да сними филм у Француској, и предложио је филм о Марији Антоанети, Катарини Медичи или Јованки Орлеанки. Он је тврдио да је коначна одлука о теми филма одређена жребом. Јованка Орлеанка је добила на популарности после Првог светског рата, пошто ју је Римокатоличка црква 1920. године канонизовала за светицу и прогласила за једног од светаца заштитника Француске. The H. W. Wilson Company. . Драјер је провео више од годину и по дана истражујући Јованку, а сценарио је засновао на оригиналним записима са њеног суђења, сажимајући 29 испитивања током 18 месеци у један дан. За продукцију су купљена права на антиконформистичку књигу Жозефа Делтила о Јованки из 1925. године. У филму није коришћено ништа из ове књиге; међутим, он је потписан као сценариста. У есеју за Дански филмски институт, Драјер је навео шта је хтео да постигне: „Желео сам да протумачим химну тријумфу душе над животом”."Realized Mysticism in The Passion of Joan of Arc by Carl Theodor Dreyer The Criterion Collection (8 November 1999); retrieved 15 September 2020
Кастинг Јованка Орлеанка је била друга и последња филмска улога Рене Жане Фалконети. Иако је одувек више волела позоришну уметност него биоскопску и изјавила да никада није разумела позитивну реакцију на глуму у филму, Фалконетин наступ јој је скоро одмах постигао статус иконе у историји филма.Criterion. Interview with Hélène Falconetti. Драјер је отишао да види Фалконетијеву иза позорнице на извођењу комичне представе La Garçonne Виктора Маргерита. У почетку није био импресиониран, али када ју је сутрадан видео други пут, Драјер је изјавио да је „осећао да постоји нешто у њој што би се могло изнети; нешто што би она могла дати, нешто, дакле, што бих могао узети. Иза шминке, позе и тог заносног модерног изгледа, било је нешто. Иза те фасаде је била душа.” Драјер ју је замолио да уради неколико тестова пред камером следећег дана, али без икакве шминке. Током тестова, он је „на њеном лицу пронашао управо оно што је желео за Јованку: сеоску девојку, веома искрену, али и жену од патње”.. Драјер је потом испричао Фалконетијевој о филму и њеној улози веома детаљно. Пристала је да глуми у филму, потајно се надајући да неће морати да подшиша косу или да се одрекне шминке.
Жан Реноар је похвалио њен наступ и рекао: „Та обријана глава била је и остала апстракција читавог епа Јованке Орлеанке”. Драјер, који је имао репутацију тиранског редитеља, према њој је оштро поступао. Он би увек испразнио сет кад год је Фалконетијева морала да глуми у посебно емотивној или важној сцени, омогућавајући јој да се фокусира без икаквих сметњи. Драјер је често имао потешкоћа да се објасни Фалконетијевој и било је познато да би постајао јарко црвен у лицу и да би замуцкивао кад год би је страствено усмеравао. Он је рекао да редитељ „мора да пази да глумци никада не намећу сопствену интерпретацију, јер глумац не може да створи истину и чисте емоције на команду. Не могу се истиснути осећања. Она морају произаћи из себе, а то је заједнички посао редитеља и глумца, који морају довести до те тачке.” Касније у постпродукцији, Фалконетијева је била једини члан глумачке екипе која је посматрала монтажу филма. Према критичару Роџеру Иберту:
За Фалконетијеву је овај наступ био искушење. Легенде са сета причају о Драјеру који ју је приморао да болно клечи на камену, а затим да обрише сав израз са лица – да би гледалац прочитао потиснуту или унутрашњу бол. Снимао је исте кадрове изнова и изнова, надајући се да ће у монтажној соби пронаћи баш праву нијансу њеног израза лица.
Међу осталим члановима глумачке екипе био је и француски драматург Антонен Арто као монах Масје. Арто је касније изјавио да је филм требало да „открије Јованку као жртву једне од најстрашнијих од свих перверзија: изопачености божанског принципа у свом проласку кроз умове људи, било да су они Црква, Влада или шта већ хоћете.”.
Кинематографија thumb|Рене Жана Фалконети у сцени из филма. Драјер је ископао рупе на сету како би постигао ниске углове камере као што је овај који се овде користи.
Рад са камером био је крајње неконвенционалан у свом радикалном нагласку на цртама лица глумаца. Драјер је велики део филма снимио у крупном плану, изјавивши: „Било је питања, било је одговора – врло кратких, врло оштрих... Свако питање, сваки одговор, сасвим природно је захтевао крупни план... Осим тога, резултат крупних планова био је да је гледалац буде шокиран као и Јованка, примајући питања, мучен њима.” Драјер такође није дозволио глумцима да се шминкају, желећи да испричају причу кроз своје изразе лица — овај избор је омогућен коришћењем недавно развијеног панхроматског филма, који је бележио тонове коже на натуралистички начин.
Драјер је често снимао свештенике и друге Јованкине иследнике у висококонтрастном осветљењу, али је потом снимао Јованку при меком, равномерном осветљењу. Кинематографија Рудолфа Матеа са високим контрастом је такође омогућила да непривлачни детаљи на лицима људи, као што су брадавице и квржице, буду у потпуности видљиви. Поред тога, Драјер је користио много снимака Јованкиних прогонитеља из ниског угла како би изгледали монструозније и застрашујуће; у настојању да се то уради, ископано је неколико рупа на сету да би камера снимала из одговарајућег угла, због чега му је екипа дала надимак „Карл Грујер”. Драјер је такође снимио филм „од прве до последње сцене... у правом редоследу”.
Уметничка режија Филм је имао један од најскупљих сетова икада направљених за европски филм до тада.The Criterion Collection. The Passion of Joan of Arc DVD. Special features: Production design. 1999. Пошто је добио буџет од седам милиона франака, Драјер је конструисао огромну осмоугаону бетонску поставу за приказ замка Руан. Сценографи Херман Варм и Жан Иго били су инспирисани средњовековним минијатурама за своје дизајне, додајући неприродне углове и перспективе како би приказали Јованкино емоционално стање ума. Такође су се ослањали на средњовековне рукописе са тачним архитектонским цртежима, као што је Livre de Merveilles Џона Мандевила.Criterion. Production design. Огроман сет је изграђен као једна потпуна, међусобно повезана структура уместо на одвојеним локацијама. Замак је имао куле у сва четири угла са бетонским зидовима који су ишли дуж страна. Сваки зид је био дебео 10 центиметара да би могао да издржи тежину глумаца, техничара и опреме. У један од зидова уграђен је и функционални покретни мост. Унутар зидина биле су мале куће, двориште у коме су се налазиле ломача и катедрала. Цео сет је био офарбан у розе, тако да би изгледао сиво на црно-белом филму и контрастно са белим небом изнад њега.