Евита је амерички музички историјски драмски филм из 1996. заснован на истоименом концептуалном албуму из 1976. које су продуцирали Тим Рајс и Ендру Лојд Вебер, који је такође инспирисао мјузикл из 1978. године. Филм приказује живот Еве Перон, детаљно описују њене почетке, успон до славе, политичку каријеру и смрт у доби од 33 године. Режирао га је Алан Паркер, а сценарио су написали Паркер и Оливер Стоун. У Евити глуме Мадона као Ева, Џонатан Прајс као Евин муж Хуан Перон и Антонио Бандерас као Че, обичан човек који глуми наратора у филму.

Након објављивања албума из 1976. године, филмска адаптација мјузикла заглавила је у паклу развоја више од петнаест година, пошто су права пренета на неколико великих студија, а размотрени су и редитељи и глумци. Године 1993. продуцент Роберт Стигвуд је продао права Ендру Г. Вајни, који је пристао да финансира филм преко своје продукцијске куће, а Буена Виста дистрибуира филм. Након што се Стоун повукао из пројекта 1994. године, Паркер је пристао да напише и режира филм. Сесије снимања песама и звучне подлоге одржане су у студију ЦТС у Лондону, отприлике четири месеца пре снимања. Паркер је радио са Рајсом и Лојдом Вебером на компоновању звучног записа, преправљајући оригиналне песме тако што је прво направио музику, а затим и текст. За филм су такође написали нову песму „Мораш да ме волиш“. Главно снимање је почело у фебруару 1996. са буџетом од 55 милиона долара, а завршено је у мају те године. Снимање се одвијало на локацијама у Буенос Ајресу и Будимпешти и на звучним сценама у студију Шепертон. Продукција филма у Аргентини наишла је на контроверзе, јер су се глумци и екипа суочили са протестима због страха да ће пројекат нарушити Евин имиџ.

Евита је премијерно приказана у Лос Анђелесу, 14. децембра 1996. године. Холивуд пикчерс је дао филму платформско издање, што је укључивало његово објављивање у одабраним градовима пре него што је проширио дистрибуцију у наредним недељама. Филм је имао ограничено издање 25. децембра 1996. године, пре него што је био отворен широм земље 10. јануара 1997. године. Зарадио је преко 141 милион долара широм света. Филм је добио помешане критике; рецензенти су похвалили Мадонино извођење, музику, костимографију и кинематографију, док су критике биле усмерене на темпо и режију. Евита је добила многе награде и номинације, укључујући Оскара за најбољу оригиналну песму и три Златна глобуса за најбољи филм – Комедија или мјузикл, најбоља оригинална песма и најбоља глумица – комедија или мјузикл (Мадона).

Радња

У биоскопу у Буенос Ајресу 26. јула 1952. године, филм је прекинут када се појави вест о смрти Еве Перон, прве даме Аргентине, у доби од 33 године. Док нација улази у јавну жалост, Че, члан јавности, диви се спектаклу и обећава да ће показати како Ева није радила „ништа годинама“. Остатак филма прати Еву (рођену Дуарте) од њених почетака као ванбрачно дете породице ниже класе до њеног успона до прве даме; Че у Евиној причи преузима много различитих маски.

Са 15 година, Ева живи у провинцијском граду Хунин, а жуди за бољим животом у Буенос Ајресу. Она наговара танго певача Агустина Магалдија, са којим је у љубавној вези, да је одведе у град. Након што је Магалди напусти, пролази кроз неколико веза са све утицајнијим мушкарцима, постајући модел, глумица и радио личност. Она упознаје пуковника Хуана Перона на прикупљању средстава након земљотреса у Сан Хуану 1944. године . Перонова веза са Евом доприноси његовом популистичком имиџу, јер су обоје из радничке класе. Ева има радио емисију током Пероновог успона и користи све своје вештине да га промовише, чак и када га је контролна администрација затворила у покушају да успори његов политички замах. Подршка коју Ева ствара приморава владу да ослободи Перона и он проналази људе који су заљубљени у њега и Еву. Перон побеђује на изборима за председника и жени се Евом, која обећава да ће нова влада служити дескамисадосима .

На почетку Перонове владе, Ева се гламурозно облачи, уживајући у привилегијама да буде прва дама. Убрзо након тога креће на оно што се назива њеном "Дугином турнејом" по Европи. Док је тамо, наилази на мешовити пријем. Људи у Шпанији је обожавају, људи у Италији је називају курвом и добацивају јој ствари, а папа Пије XII јој даје мали, оскудан поклон. По повратку у Аргентину, Ева оснива фондацију за помоћ сиромашнима. Филм сугерише да перонисти иначе пљачкају јавну ризницу.

Ева је хоспитализована и сазнаје да има терминални рак. Она одбија функцију потпредседнице због нарушеног здравља и даје једно последње емитовање грађанима Аргентине. Она схвата да је њен живот био кратак јер је сијала као „најсветлија ватра“, и помаже Перону да се припреми да настави без ње. Велика гомила окружује Квинту де Оливос у бдењу уз свеће молећи се за њен опоравак када се светло у њеној соби угаси, што означава њену смрт. На Евиној сахрани, Че је виђена код њеног ковчега, задивљена утицајем њеног кратког живота. Он прилази њеном стакленом ковчегу, љуби га и придружује се гомили ожалошћених у пролазу.

Улоге

| Мадона || Ева Перон |- | Антонио Бандерас || Че |- | Џонатан Прајс || Хуан Перон

Глумци преузети са листе Turner Classic Movies Евите.

Продукција

Неуспели пројекти: 1976–1986 алт=Portrait of Eva Perón.|мини|Ева Перон (1919–1952), чији су живот и политичка каријера инспирисали мјузикл Евита и његову филмску адаптацију. Након објављивања Евите (1976), отпеваног концептуалног албума Тима Рајса и Ендруа Лојда Вебера који описује живот Еве Перон, редитељ Алан Паркер се састао са њиховим менаџером Дејвидом Лендом, питајући га да ли су Рајс и Лојд Вебер размишљали да направе филмска верзија. Схватио је да су више заинтересовани за стварање сценске верзије са оригиналним текстовима албума. Оригинална позоришна продукција Евите на Вест Енду отворена је у Позоришту Принца Едварда 21. јуна 1978. и затворена 18. фебруара 1986. Наредна бродвејска продукција отворена је у Бродвејском театру 25. септембра 1979. и затворена 26. јуна 1983. након 1.567 представа и 17 претпремијера. Роберт Стигвуд, продуцент Вест Енд продукције, желео је да Паркер режира Евиту као филм, али, након што је завршио рад на мјузиклу Слава (1980), Паркер је одбио прилику да води Евиту, рекавши Стигвуду да „не жели да правите узастопне мјузикле“.

Филмска права на Евиту постала су предмет рата за надметање међу мноштвом филмских студија, укључујући Варнер Брос., Метро-Голдвин-Мајер и Парамаунт. Стигвуд је продао права ЕМИ Филмсу за преко 7,5 милиона долара. Такође је разговарао о пројекту са Јоном Петерсом, који је обећао да ће убедити своју девојку Барбру Стрејсенд да игра главну улогу ако му буде дозвољено да продуцира. Стигвуд је одбио понуду, одлучивши да остане укључен као једини продуцент филма. ЕМИ је на крају одустао од пројекта како би формирао Торн ЕМИ, као и произвео неколико промашаја на благајнама под заставом.

У мају 1981. Парамаунт је стекао филмска права, а Стигвуд је био продуцент. Парамаунт је издвојио буџет од 15 милиона долара, а филм је требало да буде у продукцији до краја године. Да би избегли веће трошкове производње, Стигвуд, Рајс и Лојд Вебер су пристали да узму мању плату, али већи проценат бруто филма. Стигвуд је ангажовао Кена Расела да режира филм, на основу успеха њихове претходне сарадње, Томија (1975).

Стигвуд и Расел одлучили су да одрже аудиције са осам глумица које глуме Еву у светским продукцијама мјузикла, а неоткривени број њих изводи екранске тестове у Њујорку и Лондону. У новембру 1981. Расел је наставио са тестирањем екрана у студију Елстре. Међу онима који су се пријавили за улогу Еве била је и Карла Девито . Расел је такође отпутовао у Лондон, где је тестирао Лајзу Минели која је носила плаву перику и хаљине по мери. Сматрао је да би Минели, етаблирана филмска глумица, боље одговарала за ту улогу, али Рајс, Стигвуд и Парамаунт су желели Елејн Пејџ, прву глумицу која ће играти Еву у лондонској сценској продукцији. Расел је почео да ради на сопственом сценарију без одобрења Стигвуда, Рајса или Лојда Вебера. Његов сценарио је пратио обрисе сценске продукције, али је успоставио лик Чеа као новинског репортера. Сценарио је такође садржао болничку монтажу за Еву и Че, у којој се они мимоилазе на колицима у белим ходницима док се она лечи од рака, док Че бију и рањавају изгредници. Расел је на крају отпуштен из пројекта након што је рекао Стигвуду да неће радити филм без Минели.

Како је Парамаунт почео да извиђа локације у Мексику, Стигвуд је започео потрагу за новим директором. Састао се са Хербертом Росом, који је одбио да режира Футлуз (1984) за Парамаунт. Стигвуд се тада састао са Ричардом Атенбороуом, који је сматрао да је пројекат немогућ. Стигвуд се такође обратио редитељима Алану Ј. Пакули и Хектору Бабенку, који су обојица одбили. Године 1986, Мадона је посетила Стигвуда у његовој канцеларији, обучена у хаљину и фризуру у стилу 1940-их, како би показала интересовање за улогу Еве. Такође је кратко водила кампању за Франсиса Форда Кополу да води филм. Стигвуд је био импресиониран, рекавши да је "савршена" за ту улогу.

Оливер Стоун: 1987–1994 алт=Black-and-white picture of Oliver Stone looking to the camera.|лево|мини|Оливер Стоун је ангажован да пише и режира филм 1987. године, и остао је укључен у пројекат до 1994. године. Године 1987, независна филмска компанија Џерија Вајнтрауба добила је филмска права од Парамаунта. Оливер Стоун, обожавалац мјузикла, изразио је интересовање за филмску адаптацију и контактирао Стигвудову продукцијску кућу РСО Филмс како би разговарали о пројекту. Након што је потврђен као писац и режисер филма у априлу 1988., Стоун је отпутовао у Аргентину, где је посетио Евино родно место и састао се са новоизабраним председником Карлосом Менемом, који је пристао да обезбеди 50.000 статиста за продукцију, као и да дозволи слободу говора.

Мадона се састала са Стоуном и Лојдом Вебером у Њујорку како би разговарали о улози. Планови су пропали након што је затражила одобрење сценарија и рекла Лојду Веберу да жели да преправи партитуру. Стоун је тада пришао Мерил Стрип за главну улогу и блиско сарађивао са њом, Рајсом и Лојдом Вебером у студију за снимање у Њујорку како би урадили прелиминарне синхронизације музике. Стигвуд је о Стриповом музичком наступу рекао: „Научила је целу партитуру за недељу дана. Не само да зна да пева, већ је и сензационална – апсолутно запањујуће.“

ВЕГ је издвојио буџет од 29 милиона долара, а снимање је требало да почне почетком 1989. године, али је заустављена због нереда у Аргентини 1989. године . Забринути за безбедност глумаца и екипе, Стигвуд и Вајнтрауб су одлучили да не снимају тамо. Филмски ствараоци су затим истраживали локације у Бразилу и Чилеу, пре него што су се одлучили за Шпанију, са предложеним буџетом од 35 милиона долара; лоше перформансе ВЕГ-ових филмова на благајнама довеле су до тога да је студио одустао од пројекта. Стоун је убрзо потом одвео Евиту у Карлоко, а Стрип је остала фаворит за главну улогу. Међутим, Стрип је почела да повећава свој захтев за компензацију ; захтевала је уговор плати или глуми са роком од 48 сати. Иако је договор постигнут, Стрипов агент је контактирао Керолко и РСО Филмс, саветујући их да она иступа из пројекта из „личних разлога”. Стрип је обновила интересовање након десет дана, али су Стоун и његов креативни тим напустили пројекат у корист снимања филма Дорси (1991).