Polja smrti () je biografsko-dramski film iz 1984. godine o režimu Crvenih Kmera u Kambodži, zasnovan na iskustvima dva novinara, Dita Prana i Sidnija Šanberga. Film je režirao Roland Džofe, kome je to bio prvi dugometražni igrani film, a producent filma bio јe Dejvid Patnam za svoju produkcijsku kuću Goldcrest Films. Sem Voterston tumači glavnu ulogu novinara Sidnija Šanberga, a pridružuju mu se Heng S. Ngor kao Dit Pran i Džon Malkovič kao Al Rokof. Scenario za film, prema Šanbergovoj priči "Smrt i život Dita Prana", napisao je Brus Robinson. Muziku za film komponovao je Majk Oldfild, a orkestraciju je odradio Dejvid Bedford.
Film je ostvario uspeh i na bioskopskim blagajnama i među kritičarima. Na 57. dodeli Oskara, bio je nominovan u sedam kategorija, uključujući i onu za najbolji film. Оsvojio je tri Oskara, od kojih je najznačajniji bio onaj za najboljeg sporednog glumca uručen Ngoru, koji pre ovog filma nije imao nikakvog glumačkog iskustva. Na 38. dodeli nagrada BAFTA, film je odneo pobedu u osam kategorija, uključujući i one za najbolji film i najboljeg glumca u glavnoj ulozi (Ngor).
Tokom 1999. godine, Britanski filmski institut ga proglasio 100. najboljim britanskim filmom svih vremena. Godine 2016, britanski filmski časopis Empire ga je stavio na 86. mjesto svoje liste 100 najboljih britanskih filmova.
Radnja U Pnom Penu, glavnom gradu Kambodže, tоkom maja 1973. godine, kambodžanska nacionalna vojska vodi građanski rat protiv komunistčkih Crvenih Kmera zbog prelivanja Vijetnamskog rata preko državne granice.
Dit Pran, fotograf i novinar iz Kambodže i prevodilac za New York Times čeka dolazak novinara sidnija Šanberga. Šanbergov avion kasni pa on odlazi u hotel gde se susreće sa Alom Rokofom. Pran i Šanberg se vide tek kasnije, a Pran mu govori da se dogodila nesreća u gradu Nik Long; navodno su Amerikanci greškom bacili svoje B-52 bombe na grad.
Zahvaljujući Pranu, njih dvojica se krišom ukrcaju na brod i odlaze do grada, gde otkrivaju da je on zaista bombardovan i da je na stotine ljudi mrtvo i ranjeno, uključujući žene i decu. Šanberga i Prana uhapse kada pokušaju da fotografišu javnu egzekuciju dvojice pripadnika Crvenih Kmera. Kasnije ih ipak puštaju, ali je Šanberg besan kada vidi ostatak novinarske eskadrile u pratnji američke vojske, koja će svima dati ublaženu verziju čitavog događaja.
Dve godine kasnije, 1975, ambasade u prestonici lagano se evakuišu u očekivanju dolaska Crvenih Kmera. Šanberg osigurava evakuaciju za Prana, njegovu suprugu i njihovo četоero dece. Međutim, Pran insistira na tome da ostane i pomogne Šanbergu, tako da samo njegova porodica odlazi. Pripadnici Crvenih Kmera ulaze u grad, naizgled u miru. Šanberg izražava svoju skeptičnost Rokofu, koji mu govori da je upravo došao iz dela grada gde se odvijaju teške borbe. Uskoro ih pripadnici Crvenih Kmera sve zajedno uhapse i odvedu do zabačenog dela grada, gde drže i pogubljuju zatočenike. Pran nekoliko sati pokušava da nagovori Crvene Kmere da poštede život njemu i njegovim prijateljima, u čemu na kraju i uspeva. Međutim, umesto da napuste Pnom Pen i pridruže se hiljadama izbeglica koje odlaze iz grada, oni se povlače u francusku ambasadu i tamo ostaju nekoliko dana, čekajući šansu za evakuaciju.
Uskoro Crveni Kmeri naređuju da svi državljani Kambodže iz ambadase budu predani njima, a u strahu da će Kmeri napasti, ambasador pristaje. Znajući da će Pran biti zatočen ili ubijen, Rokof i kolega fotograf Džon Svejn iz The Sunday Times-a pokušavaju da mu naprave lažni britanski pasoš, ali slika koju razviju kasnije izbledi. Budući im nisu ostale nikakve druge opcije, Pran je predat Crvenim Kmerima, te je prisiljen da živi pod njihovim totalitarnim režimom.
Nekoliko meseci nakon što se vratio u Njujork, Šanberg pokušava na sve moguće načine da pronađe Prana. Piše pisma mnogim humanitarnim organizacijama i nalazi se u bliskom kontaktu s Pranovom porodicom u San Francisku. Za to vreme, u Kambodži, Pran se nalazi u radnom logoru, dok službena politika propagira kako je u toku „Nulta godina” nove države. Pran radi u poljima pirinča pod budnim okom dece oba pola, koju pripadnici Crvenih Kmera drže na visokim položajima, jer oni su budućnost njihove zemlje i još uvek su „neiskvareni od istorije. Ne mogavši više da izdrži, Pran se odlučuje na bekstvo. U početku ga ulove, ali on ponovno uspeva da pobegne zahvaljujući jednom vojniku s kojim je razgovarao pre nego što je građanski rat započeo. Tоkom svog bega on nailazi na ozloglašena polja smrti Pol Potovog režima, na kojima su ubijeni i pokopani milioni građana Kambodže.
U Sjedinjenim Državama, Šanberg prima nagradu za novinara godine za svoje tekstove koji su pokrivali probleme u Kambodži. Tоkom ceremonije, on govori prisutnima da polovina zasluga za nagradu pripada Pranu. U toaletu ga presretne Rokof, koji ga optužuje da nije učinio sve što je bilo u njegovoj moći da pronađe Prana i da je samo iskoristio njihovo prijateljstvo kako bi dobio nagradu. Iako se Šanberg u početku brani, na kraju priznaje da je Pran ostao u Kambodži zbog toga što je Šanberg to želeo.
Za to vreme, Pran je ponovo uhapšen i poslat u drugi zatvor, kod čoveka po imenu Phat, međutim, tamo se uglavnom brinuo o Phatovom malom sinu bez teškog fizičkog rada. Pran nastavlja da se ponaša kao da je maloumni seljak, uprkos nekoliko pokušaja Phata da ga ulovi u laži. Phat počinje da veruje Pranu i traži od njega da mu čuva sina u slučaju da on bude ubijen. Nakon izbijanja rata sa Vijetnamom, Pran otkriva da Phatov sin kod sebe ima američki novac i kartu na kojoj je nacrtan put do sigurnosti. U trenutku kada Phat pokuša da spreči mlade oficire Crvenih Kmera da ubiju nekoliko njegovih ljudi, ovi ga ubijaju na licu mesta.
U nastalom ludilu, Pran beži s četvоro drugih zatvorenika i Phatovim sinom, te se upuštaju na dugačak hod kroz džunglu. Kasnije se grupa odvaja i troje zatvorenika krenu u drugom smeru. Pran nastavlja da sledi ucrtani put na karti s jednim od njih. Međutim, Pranov kolega stane na skrivenu minu dok drži dete na svojim ramenima. Iako ga Pran moli da mu preda dečaka, bomba eksplodira i obojica umiru na mestu. Ostavši sam, Pran nastavlja da hoda kroz beskrajnu džunglu, ali naposletku nailazi na kamp Crvenog krsta blizu granice s Tajlandom. Nazad u Sjedinjenim Državama, Šanberg uskoro dobiјa vesti da je Pran živ i bezbedan, nakon čega odlazi do kampa Crvenog krsta i njih dvojica se ponovno susreću nakon više od četiri godine. Tokom susreta, Šanberg moli Prana za oproštaj, na što mu ovaj, pre prijateljskog zagrljala, odgovara: „Nemam šta da ti orpostim, Sidni.”
Uloge Sem Voterston kao Sidni Šanberg, američki novinar The New York Times-a, koji izveštava o događajima u Kambodži. Kako je Voterstonov lik, kao i svi ostali glavni likovi, zasnovan na stvarnoj ličnosti, stvarni Šanberg je učestvovao u snimanju filma i bio je konsultant ekipi. Voterston je bio prvi izbor producenta Dejvida Patnama i reditelja Rolanda Džofea, što se nije preterano svidelo čelnicima studija, koji nisu želeli relativno anonimnog glumca, jer Voterston je do tada ostvario značajniju ulogu tek u filmu Veliki Getsbi (1974). Interes za ulogu ranije su izrazili Roj Šajder, Alan Arkin i Dastin Hofman. Plašeći se da bi ih, usred interesa tako velikih imena, studio mogao prisiliti da odaberu drugog glumca, Patnam i Džofe su namerno preuveličavali opasnosti snimanja na tako egzotičnoj lokaciji, uspevši time da ubede većinu poznatih glumaca da odustanu od uloge. Heng S. Ngor kao Dit Pran, kambodžanski novinar i fotoreporter, koji je sarađivao sa Šanbergom na izradi reportaža, a kasnije postao zatočenik Crvenih Kmera. Heng je po struci bio lekar, bez ikakvog glumačkog iskustva, i lično je preživeo teror režima Crvenih Kmera; izabran je tako što ga je kasting direktor uočio na jednom venčanju u Los Anđelesu. Producenti su bili oduševljeni autentičnošću njegove priče i emocija, a režiser je čak morao da koristi manipulaciju kako bi ga naterao da ne odustane od uloge, što je ovaj u nekoliko navrata hteo zbog traumatičnih iskustava. Producenti su imali velikih problema s pronalaženjem kambodžanskih glumaca jer je velik dio njih stradao pod Pol Potovim režimom, čija je službena politika uključivala likvidaciju glumaca. Stvarni Pran je takođe aktivno učestvovao u snimanju filma. Džon Malkovič kao Al Rokof, fotoreporter i Šanbergov sаradnik. Malkovič, kome je ovo bio drugi glumački uspeh te godine (uz film Mesta u srcu), imao je vrlo ekscentričan pristup snimanju, toliko da je režiser čak upozorio Džulijana Sendsa da se pazi Malkoviča; njih dvojica su, na kraju, postali bliski prijatelji. Malkovič je tokom celokupnog snimanja držao film u svojoj kameri i izrađivao je vlastite snimke tokom snimanja filma. Pre nego što je uloga pripala Malkoviču, jedan od kandidata bio je Kevin Kostner. Stvarni Al Rokof je bio jedini član stvarnog Šanbergovog tima, koji, zbog privatnih razmirica sa Šanbergom, nije želeo da učestvuje u snimanju filma, da bi kasnije izjavio kako je izrazito nezadovoljan načinom na koji je prikazan u filmu. Džulijan Sends kao Džon Svejn, britanski novinar koji je bio sa Šanbergom u Kambodži. Pre nego što ju je dobio Sends, uloga je inicijalno ponuđena britanskom glumcu Najdželu Hejversu, ali je on morao da je odbije zbog rada na filmu Put u Indiju. Prilikom pripreme za ulogu, Sends je mnogo razgovarao i družio se sa stvarnim Svejnom, koji je aktivno učestvovao u nastanku filma.
Svi ostali likovi u filmu bili su sporedni. Tako se Spolding Grej pojavio kao američki ambasador u Pnom Penu, dok je Krejg T. Nelson tumačio vojnog atašea. Džoana Merlin se pojavila u filmu kao Šanbergova sestra. Bil Paterson i Atol Fugard su se pojavili u ulogama stranih lekara, Makentajera i Sandesvala. Od značajnijih imena, u filmu se pojavljuju još i Grejam Kenedi, Patrik Malahajd i Nel Kembel.
Produkcija Tada primarno poznat kao glumac, Brus Robinson je došao kod producenta Dejvida Patnama sа nacrtom scenarija za film koji je imao čak 300 stranica.The Killing Fields - Trivia Patnamu se scenario svideo, pa je započeo razgovore s brojnim rediteljima, među kojima je bio i slavni Kosta Gavras. U intervjuu za novine The Guardian, Roland Džofe, kome je ovo bio debitantski film, objasnio je kako bio toliko oduševljen strašću i energijom scenarija da nije mogao da prestane da ga čita, pa je Patnamu rekao kako će, ko god preuzme film, morati da bude oprezan jer se ne radi o klasičnom ratnom filmu, već o emotivnoj priči o ljudskim odnosima, rađanju prijateljstva i uticaju koji ono ima na nas. Patnamov poziv opisao je kao „poziv u Holivud”.
Patnam i Džofe se nisu čuli šest meseci kada su se slučajno sreli; Patnam je rekao da je razgovarao s većinom režisera, među kojima su bila i neka velika imena, ali je dodao kako niko, osim Džofea, nije zaista razumeo scenario. U tom trenutku je Džofe, koji je sam priznao da nije bio preterano informisan o događajima u Kambodži, dobio angažman.
Film je većim delom sniman u Tajlandu, uz nekoliko scena koje su naknadno snimane u San Diјegu. Tajlandskim vlastima je takav rasplet odgovarao iz političkih razloga, zbog čega ekipa nije imala nikakvih problema prilikom snimanja. Glumac Džulijan Sends je proces odabira glumaca opisao izvanrednim, tvrdeći da dotad (imao je 24 godine) nije nikada susreo ništa tako rigorozno. Patnam i Džofe su, urpkos zahtevima studija, želeli glumačku ekipu koja nije imala previše iskustva, zbog čega su čak i isticali potencijalnu opasnost snimanja na egzotičnim lokacijama, što je odbilo većinu velikih imena. Patnam je želeo svežinu od svoje ekipe, tako da je često tražio od kandidata da improvizuju. Nakon otprilike mesec dana, ekipa je bila formirana. Sem Voterston, Heng S. Ngor i Džon Malkovič nisu prolazili kroz tako rigorizan proces audicija, ali i njihovi susreti s Patnamom su bili prilično intenzivni.