десно|безоквира|222x222п Историја Бугарске у ужем смислу речи почиње у 7. веку када су у првој половини 681. полуномадски Протобугари прешли Дунав и започели насељавање крајева између реке и планине Балкан. Територија коју су Протобугари запосели већ су насељавала словенска племена, а главну политичку силу у региону представљала је Византија. Током 8. и у првој половини 9. века Византија је морала да води сталне ратове са Бугарима. Прилике су се донекле стабилизовале након 864. када су Византинци натерали бугарског кнеза Бориса I Михаила да прими хришћанство при чему је нова вера поспешила стапање Протобугара и Словена и рађање културе и писмености на старословенском језику. Његов син Симеон Велики водио је неколико успешних ратова против Византија и суседних народа и 913. узима царску титулу. Међутим, после Симеонове смрти 927. његово пространо царство се распада, док са друге стране византијски притисак расте тако да центар Симеонове државе осваја цар Јован I Цимискије 971. године. Традиције овог Првог бугарског царства су опстале на територији данашње Северне Македоније захваљујући устанку Самуила и његове браће, али 1018. и Византија покорава и ово царство чиме се завршава прва фаза државности Бугарске.
После низа неуспешних устанака против византијске власти током 11. века, власт над крајевима између Дунава и Балкана преузимају браћа Петар и Асен 1185. године након успешне побуне. Тиме су ударени темељи Другог бугарског царства са политичким и црквеним средиштем у Трнову. У време Петровог и Асеновог брата Калојана (1197—1207) и његовог даљег рођака Јована Асена II (1218—1241) царство достиже свој територијални врхунац кроз сталну борбу са византијском Епирском деспотовином и крсташким Латинским царством. После 1242. Друга царство постепено слаби услед јачања и осамостаљивања обласних господара и успостављања у јужноруским степама Златне хорде, једног од монголских каната, који намеће бугарским царевима данак и вазалске обавезе. Почетком 14. века Друго бугарско царство се ослобађа притиска Монгола, али улази у конфликт са све јачом Србијом Немањића који се разрешава у српску корист битком код Велбужда 1330. године. Стабилност Бугарском царству ипак доноси долазак на престо Ивана Александра (1331—1371) који удаје своју сестру Јелену за српског краља Стефана Душана и склапа мир са Србијом. Ипак, после заузећа Једрена 1366. Бугарској, као и осталим балканским државама, прети експанзија Турака Османлија. Иван Александар на самрти дели државу својим синовима тако да се од тада може говорити о две мање државе, царствима само по имену, Трновском и Видинском. Трновско царство су Османлије заузеле 1395. године, а последње остатке Видинског царства 1422. чиме је практично окончана средњовековна историја Бугарске.
Историја модерне Бугарске почиње покретима за национални препород од краја 18. века. Ипак, стратешка важност Бугарске, која се налазила у залеђу османске престонице Истанбула, одложили су националну еманципацију. Најзад, 1870. бугарска црква постаје егзархија тј добија аутономију у односу на Цариградску патријаршију, којом је доминирао грчки елемент. У априлу 1876, у време Велике источне кризе, Априлски устанак са центром у Пловдиву изазива тешка страдања бугарског цивилног становништва што скреће пажњу европске јавности на прилике у османској Румелији. Након Руско-турског рата (1877—1878) и Берлинског конгреса Бугарска између Дунава и Балкана постаје аутономна кнежевина, док крајеви јужно од планине Балкан постају аутономна провинција Источна Румелија. Пловдивским превратом 1885, и поред отпора Србије, долази до уједињења Бугарске и Источне Румелије. Након Младотурске револуције 1908. Бугарска проглашава независност и постаје међународно призната краљевина, иако Фердинанд I Сакскобургготски у складу са средњовековном традицијом носи титулу цара (одатле и назив Треће бугарско царство). Као и суседне балканске државе и Бугарска је сматрала да има право на проширење на рачун османских територија у Европи. Заједно са Грчком, Србијом и Црном Гором Бугарска је успешно водила 1912. Први Балкански рат, али је задобијене територије изгубила када је покренула Други Балкански рат у коме су се бившим бугарским савезницима придружиле и Турска и Румунија. У Првом светском рату Бугарска се од 1915. придружила Централним силама, али је после пробоја Солунског фронта септембра 1918. је капитулирала. Споразумом у Неју у новембру 1919. Бугарска је поново изгубила територије стечене у току Првог светског рата.
Бугарска се придружила силама Осовине под притиском Немачке у марту 1941. и заузврат је добила право да окупира делове Југославије и Грчке. Ипак, крајем 1944. са доласком совјетске Црвене армије у Бугарској је укинута монархија и уведен једнопартијски систем на челу са Бугарском Комунистичком Партијом. Народна Република Бугарска је до 1950. строго следила стаљинистичке принципе унутрашњег уређења, али је са доласком Тодора Живкова 1955. унутарполитичке прилике постају флексибилније, али Бугарска остаје члан Варшавског пакта и совјетски сателит. Ипак, 10. новембра 1989. Живков је свргнут у унутарпартијском пучу док се Партија трансформисала у Бугарску социјалистичку партију која је освојила власт на првим слободним изборима у јуну 1990. године. Уз политичке и привредне слабости карактеристичне и за друге посткомунистичке земље Бугарска је од 1992. кренула у опсежне реформе које су резултовале пуноправним чланством у НАТО-у (29. март 2004) и пријемом у Европску унију (1. јануар 2007).
Антика
мини|275п|Источни Балкан у антици Први трагови људског живота на југоисточним деловима Балкана датирају од Палеолита (100.000-40.000. п. н. е.). Од 3000. п. н. е. подручјем доминирају индоевропски Трачани .The catalogue of Kimbell Art Museum's 1998 exhibition Ancient Gold: The Wealth of the Thracians Око 500. п. н. е. Грци оснивају колоније на обалама Црног мора. Због претњи Персије, Трачани се у 4. веку п. н. е. уједињују и организују државу која се простире између Дунава и Егејског мора. Међутим, развој античке Македоније дестабилизује њихову државу, и Трачани учествују у походима Александра Великог на исток.
У 3. веку п. н. е. Римљани допиру до западног Балкана а од 1. века контролишу цео Балкан јужно од Дунава. Трачанска држава је још неко време функционисала под Римским царством пре него што се сасвим укинула. Римљани су изградили путеве и основали градове, а с њима је у ове крајеве стигло и хришћанство. Године 395. долази до поделе Римског царства. Римске провинције Тракија и Мезија, које су се налазиле на територији данашње Бугарске, спадају под Византију. У 5. веку ове просторе насељавају народи са подручја северно од Каспијског мора а у 6. веку такође Алани, Готи, Хуни, Утигури и Словени.
Прво бугарско царство
У VI и 7. веку Протобугари су почели да се спуштају са Урала. Јован Зонара и Теофан пишу да се 501. године бугарско племе спустило на Илирик и Тракију .Zonarae op. cit, III. стр. 137.. Њихова пређашња земља, позната као Стара Велика Бугарска, налазила се између реке Дњепра на западу, доње Волге на истоку и Кавказа на југу и распала се 685. годинеTheophanes, op. cit. стр. 356–357. Године 680. под вођством Аспаруха, прешли су Дунав, освојили Мезију и ДобруџуTheophanes, ibid, р. 358-359, те начинили Плиску, која се налазила близу данашњег Шумена, својим главним градомEssential History of Bulgaria in Seven Pages Око 700. године, Протобугари и Словени потписали су споразум којим је бугарски кан постао глава државе и бранио земљу од Византије, док су Словени добили знатну аутономију и бранили северне границе дуж Карпате од АвараTheophanes, ibid. стр. 359. Протобугари, којих је највероватније било мање од Словена, полако су се асимилирали и попримили словенски језик.
Прво бугарско царство је имало веома јаку политичку и војну организацију. Као пример се може поменути арапски поход на Цариград 718. Византија и Бугарска су удруженим снагама бранили град, а бугарска војска, бројнија од византијске, побила је 30.000 Арапа .Theophanes, ibid. стр. 397. Због свог стратешког положаја (кроз земљу је пролазио важан пут) постала је утицајна држава. Проширила је своје границе на северозападу до Тисе и освојила је Трансилванију. Однос са Византијом се погоршавао и византијски цар Нићифор I у два наврата разара Плиску, 809. и 811. годинеTheophanes, ibid, р. 492 После тога бугарски кан жели да преговара, али цар се одлучује да настави даље у правцу Софије. Ово му није успело, и сам је убијен. Бугари су затим покушали да освоје Цариград, али без успеха.
мини|лево|325п|Бугарска за време Симеона I Под Борисом I (852—889) Протобугари су 864. године примили хришћанство. Словенско становништво бугарског царства је то учинило већ раније. У почетку бугарска црква није била независна и није имала свог сопственог патријарха. Прелазак на хришћанство отежавала је чињеница да су свештеници тог времена у великој мери били Грци, народ у не баш добром односу са Бугарима. Ипак, хришћанство је имало велики удео у асимлирању Протобугара са Словенима, што је резултовало у модерни бугарски народ са заједничком културом. У ово време званични језик Бугарске постаје старословенски са словенским писмом, што је такође било фактор у стварању заједничког идентитета .
мини|Симеон I на новчићу Симеон I (893—927) је дошао до престола 893. године. Освојио Србију, Црну Гору и чак један део обале Јадранског мора, укључујући Драч .Бакалов, История на България, „Симеон І Велики" Два пута је опсео Цариград што је натерало Византију да призна Бугарску православну цркву. Након тога владао је мир у Византији до краја Симеонове владавине. Након Симеонове смрти 927. године престо је наследио његов син Петар I. Током његове власти наставиле су се борбе са Византијом док је Бугарска заратила и са Мађарима на северуTheophanes Continuatus. стр. 462—3,480 Петар је оженио Марију Ирену, унуку византијског цара Романом I Лакапином, али то није унапредило пријатељски однос са Византијом. Црква се до тада обогатила и корупција раширила.
Почетком 10. века се појављују и први трагови о почецима богомилства, под утицајем богумила из Македоније и павлићана досељених из Јерменије.
Крајем X века Византија је освојлиа источни део Бугарске и заробила бугарског цара Бориса II. За време цара Самулиа (997—1014) Бугарска се мало опоравља, али у почетку 11. века бугарску војску је мање-више сасвим уништио византијски цар Василије II, који је због тога постао познат као „бугароубица“. Треба напоменути да се у српској историографији Самуилова држава назива Македонским царством, док историчари из Бугарске, чије су гледиште прихватили историчари у свету, сматрају да је та држава једноставно само бугарско царство померено на запад.
Последњи цар Првог бугарског, или Македонског царства, био је Јован Владислав, братанац цара Самуила и творац чувеног Битољског натписа .Мошин, Владимир. Битољска плоча из 1017. године, Македонски јазик, XVII. (1966). стр. 51–61
Византијска управа
Византија је владала Бугарском од 1018. године. Василије II Бугароубица је дозволио бугарској цркви да и даље живи. Цркву је водио патријарх у Охриду, међутим, њоме су све више управљали Грци. Порески систем је сада тражио од сељака да плаћају порез у готовини уместо робом, а робу да продају за одређене цене.
Године 1040. избио је Други словенски устанак против Византије, који је водио Петар Дељан. Устанак се проширио и до делова данашње Бугарске, али је угушен, и Бугарска остаје под Византијом до краја 12. века, тачније до 1185. године. Тада је установљено Друго бугарско царство, после побуна које су водили браћа Петар (познат и као Теодор) и Асен. Петар је 1186. постао цар.
Друго бугарско царство
мини|250п|Бугарска за време Ивана Асена II