Патон () је амерички епски биографски ратни филм из 1970. године о америчком генералу Џорџу С. Патону током Другог светског рата. Главне улоге тумаче Џорџ К. Скот као Патон и Карл Малден као генерал Омар Бредли, а режирао га је Френклин Џ. Шафнер по сценарију Франсиса Форда Кополе и Едмунда Х. Норта, који су свој сценарио засновали на књизи Патон: Искушење и тријумф Ладисласа Фарага и Бредлијевим мемоарима, Војничка прича.
Филм је освојио седам Оскара, укључујући оне за најбољи филм, најбољу режију и најбољи оригинални сценарио. Скот је такође освојио Оскара за најбољег глумца за своју улогу генерала Патона, али је одбио да прими награду. Уводни монолог, који је извео Скот као генерал Патон са огромном америчком заставом иза њега, остаје култна и често цитирана сцена из филма. Године 2003, Конгресна библиотека је изабрала филм за чување у Националном регистру филмова Сједињених Држава због „културног, историјског или естетског значаја”. Филмска архива Академије такође је очувала филм 2003. године.
Радња Генерал Џорџ С. Патон обраћа се публици америчких трупа, наглашавајући важност коју Американци придају победничким узорима, као и сопствене захтеве да његови људи победе непријатеља радећи и борећи се као тим.
У свом првом сусрету са Немачким афричким корпусом у Касеринском пролазу, Други амерички корпус је понижавајуће поразио генерал Ервин Ромел, кога Патон веома цени и поштује. Као последица тога, Патон је постављен за команду Другог корпуса и одмах почиње да уводи дисциплину међу својим непровереним трупама. Поред лошег стања америчких војника у Другом корпусу, Патон такође идентификује тврдоглавост свог британског колеге; генерал Бернард Монтгомери непрестано поткопава америчке снаге како би монополизовао ратну славу. Патонова шанса да докаже своју вредност долази у следећој бици код Ел Гетара где Патон побеђује немачке снаге и спречава њихово напредовање.
Коначна победа савезника у северној Африци подстиче Патона и Монтгомерија да смисле супротстављене планове за инвазију на Сицилију. Патонов план, извучен из позивања на Пелопонески рат, наглашава стратешки значај Сиракузе; ако би град пао у руке окупаторске силе, Италијани би се сигурно повукли. Патон предлаже да Монтгомери заузме Сиракузу, док ће он заузети Месину и прекинути повлачење. Иако план испрва импресира генерала Харолда Александера, генерал Двајт Д. Ајзенхауер одбија га у корист Монтгомеријевог опрезнијег плана који у суштини пребацује Патона да осигура британско напредовање. До инвазије на Сицилију долази, али баш као што је Патон предвидео, пад Сиракузе изазива масовно повлачење немачких и италијанских трупа са острва, а преостале укопане снаге одлажу напредовање савезника. Љут због недостатка напретка, Патон се заклиње не само да ће престићи Монтгомерија до Месине, већ ће и успут преузети Палермо. Иако је на крају успешан у оба подвига, Патонова агресија не одговара његовим подређенима Омару Бредлију и Лусијану Траскоту. Током посете једној пољској болници, Патон примећује војника који плаче од шока од гранате. Претпостављајући да војник заправо није физички повређен, Патон ошамари војника и прети да ће га стрељати због кукавичлука и захтева да се врати на линију фронта. Ајзенхауер захтева од Патона да се извини целој својој команди због овога. Иако Патон то и чини, он је запањен сазнањем да је Бредли, а не он, добио команду над америчким снагама које се припремају за инвазију на Француску.
Пошто инвазија на Нормандију треба да почне, Патон је постављен на чело измишљене Прве групе армија Сједињених Држава као мамац у Лондону, а савезнички консензус верује да ће његово присуство у Енглеској натерати Немце да помисле да ће он водити инвазију на Европу. Током једног говора у Натсфорду, Патон отворено каже да ће послератним светом доминирати британски и амерички утицај, што многи сматрају омаловажавањем Совјетског Савеза. Иако Патон сматра да није урадио ишта лоше, ситуација је већ измакла његовој контроли. Одлука да га пошаље кући или задржи у Енглеској лежи на генералу Џорџу Маршалу. Иако није присутан током искрцавања на дан Д, Патон добија команду над Трећом армијом од генерала Бредлија, сада његовог претпостављеног. Под Патоновим вођством, Трећа армија бриљантно напредује по Француској, али је неочекивано заустављена када се залихе преусмере на Монтгомеријеву амбициозну Операцију Маркет гарден.
Савезници на крају ослобађају Париз, а потребне залихе стижу до Монтгомеријеве и Патонове војске. Монтгомери предводи ослобађање Белгије, док Патон иде у Немачку преко реке Сар. Међутим, пробој у Ардене доводи до заустављања Патонових тенкова. Након предвиђања немачког напада, Патон смишља план како би ослободио заробљену 101. ваздухопловну дивизију у Бастоњу, што чини пред разбијање Зигфрид линије и улазак у Немачку.
Немачка на крају капитулира, иако га Патонова отвореност поново доводи у невоље када упореди америчку политику са нацизмом. Иако је поново изгубио команду, Патон наставља да надгледа обнову Немачке у послератном периоду. У последњој сцени Патон се види како шета Вилија, свог бул-теријера. Чује се Патонов глас:
„Више од хиљаду година римски освајачи који су се враћали из ратова уживали су част тријумфа – бурне параде. У поворци су долазили трубачи и музичари и чудне животиње са освојених територија, заједно са запрежним колима натовареним благом и заробљеним наоружањем. Освајач је јахао у тријумфалним колима, ошамућени заробљеници ходали су у ланцима испред њега. Понекад су његова деца, обучена у бело, стајала са њим у колима или су јахала коње за њим. Иза освајача је стајао роб, држећи златну круну, и шапућући му на уво упозорење: да је сва слава... пролазна.”
Улоге
| Џорџ К. Скот || генерал-пуковник Џорџ С. Патон |- | Карл Малден || генерал-пуковник Омар Бредли |- | Дејвид Бауер || генерал-пуковник Хари Бјуфорд |- | Едвард Бинс || генерал-пуковник Волтер Бедел Смит |- | Џон Дусет || генерал-мајор Лусијан Траскот |- | Мајкл Стронг || бригадни генерал Хобарт Карвер |- | Питер Баркворт || пуковник Џон Велкин |- | Лоренс Добкин || пуковник Гастон Бел |- | Пол Стивенс || потпуковник Чарлс Р. Кодман |- | Морган Пол || капетан Ричард Н. Џенсон |- | Стивен Јанг || капетан Честер Б. Хансен |- | Џејмс Едвардс || наредник Вилијам Џорџ Микс |- | Мајкл Бејтс || генерал Бернард Монтгомери |- | Џек Гвилим || генерал Харолд Александер |- | Џералд Флад || главни ваздухопловни маршал Артур Тедер |- | Џон Бари || ваздухопловни вицемаршал Артур Конингем |- | Френк Латимор || потпуковник Хенри Давенпорт |- | Карл Михаел Фоглер || фелдмаршал Ервин Ромел |- | Рихард Минх || генерал-пуковник Алфред Јодл |- | Зигфрид Раух || капетан Оскар Штајгер
Продукција Ли Марвин, Берт Ланкастер, Џон Вејн, Роберт Мичам и Род Стајгер су одбили улогу Патона; Стајгер је касније изјавио да је то била његова највећа грешка. Чарлтон Хестон је разматран за улогу Омара Н. Бредлија пре него што је изабран Карл Малден.
Развој Покушаји да се сними филм о Патоновом животу постојали су од његове смрти 1945. године, али се његова удовица Беатрис противила томе. Након њене смрти 1953. године, продуцент Френк Макарти је започео пројекат и дан након што је Беатрис сахрањена, продуценти су контактирали породицу за помоћ у снимању филма, тражећи приступ Патоновим дневницима, као и информације од чланова породице, али је породица одбила да пружи било какву помоћ продуцентима филма. Макарти је такође тражио сарадњу са Пентагоном; они су такође у почетку одбили, пошто је Патонов син, Џорџ Патон IV, био у војсци, а Патонова друга ћерка, Рут, била је удата за официра. До 1959. Макарти је убедио војску на сарадњу.
Студио 20th Century Fox је откупио Војничку причу, аутобиографију генерала армије Омара Бредлија (кога у филму глуми Карл Малден). Франсис Форд Копола је написао филмски сценарио 1963. године заснован углавном на биографији Ладисласа Фарага из 1963. Паттон: Искушење и тријумф, и на Војничкој причи. Едмунд Х. Норт је касније доведен да помогне у раду на сценарију. Филм је првобитно требало да се зове Крв и петља и Вилијам Вајлер је планиран за режисера. Међутим, Вајлер је дао отказ пре планираног датума почетка јануара 1969. године.
Бредли, једини преживели генерал са пет звездица у Сједињеним Државама након смрти Двајта Д. Ајзенхауера 1969. године, служио је као консултант за филм иако је степен његовог утицаја и доприноса у коначном сценарију углавном непознат. Иако је Бредли лично познавао Патона, такође је било добро познато да су њих двојица били поларне супротности у личности, а постоје докази да се закључи да је Бредли презирао Патона, и лично и професионално. Пошто је филм снимљен без приступа дневницима генерала Патона, углавном се ослањао на запажања Бредлија и других војних савременика када су покушавали да реконструишу Патонове идеје и мотиве. У рецензији филма, бригадни генерал С. Л. А. Маршал, који је познавао и Патона и Бредлија, изјавио је: „Бредлијево име добија велику цену на слици [једног] друга која је, иако није карикатура, лик победничког, славољубивог глупана... Прави Патон је био енигма. Он тако остаје у филму.... Наполеон је једном рекао да уметност генерала није стратегија већ да зна како да обликује људску природу.... Можда све то продуцент Френк Макарти и генерал Бредли, његов главни саветник, покушавају да кажу.”
Снимање thumb|Тријумфална капија Волубилиса
Филм је почео да се снима 3. фебруара 1969. и сниман је на седамдесет и једној локацији у шест земаља, углавном у Шпанији, која је имала вишка опреме америчке војске из Другог светског рата. Франкова Шпанија је деценијама задржала валутну контролу и снимање у земљи био је једини начин да се индиректно поврати профит од америчких филмова. Јефтина радна снага је такође подстакла продукције у бекству.
Једна сцена, која приказује Патона како се вози до древног града за који се претпоставља да је Картагина, снимљена је у староримском мавретанском граду Волубилису у Мароку. Рана сцена, у којој Патон и Мухамед V посматрају мароканске трупе, укључујући Гумијере, снимљена је у Краљевској палати у Рабату. Једна ненајављена сцена битке снимљена је претходне ноћи, што је изазвало страх у насељу код Краљевске палате од државног удара. Једног падобранца је ударила струја у далеководу, али ниједан од ових снимака борбе се не појављује у филму. Сцена добродошлице у Натсфорду, Чешир, снимљена је на лицу места. Сцене смештене у Тунис и Сицилију снимане су у Алмерији на југу Шпаније; Памплона на северу земље је коришћена за Француску и Немачку; док су зимске сцене у Белгији, укључујући секвенцу Арденске битке, снимане у близини Сеговије (на шта је похрлила продукцијска екипа када им је саопштено да је пао снег). Снимци ентеријера снимљени су у Севиљи.
Филм је снимио сниматељ Фред Ј. Конекемп у 65 мм Димензији 150, што чини овај филм тек другим снимљеним у том формату након филма Библија: У почетку... (1966).
Значајна количина снимака сцена биткака изостављена је из коначне верзије Патона, али им је убрзо пронађена употреба. Избрисане сцене из филма су коришћене за борбене сцене у ТВ филму Fireball Forward, који је први пут емитован 1972. године. Овај филм је такође продуцирао Френк Макарти, а Едмунд Норт је написао сценарио. Један од чланова глумачке екипе Патона, Морган Пол, појавио се у овој продукцији.
Уводна сцена right|thumb|200px|Уводна сцена филма.
Филм почиње Скотовим приказом Патоновог говора Трећој армији, постављеног наспрам огромне америчке заставе.≠°Travers, Steven. The Duke, the Longhorns, and Chairman Mao: John Wayne's Political Odyssey." Копола и Норт су морали да ублаже Патонове стварне речи и изјаве у сцени, као и у остатку филма, како би избегли ознаку R. Такође, Скотов дубок и гребав глас је супротан Патоновом високом, назалном и помало шкрипавом гласу, што је приметио историчар С. Л. А. Маршал. Међутим, Маршал такође истиче да филм садржи „превише псовки и опсцености [од Патона]. Патон није био по обичају непристојан. Користио је прљаве речи када је мислио да су потребне да импресионира.”